U nedelji dizel muzike i dečijih rođendana…

Objavljeno 05.09.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 29. avgust 2021. godine

Ako postoji savršeno vreme za kišu, onda je to nedelja ujutru. Poželjno je da ne mora rano da se ustane i da to bude slobodan dan. Ovog puta imala sam sreće, deca su na bezbednom kod babe, a mi spavamo koliko želimo. O, kako to idealno zvuči, scena koju do pre šest godina nisam mogla ni da zamislim, u pokušaju da odspavam makar nekoliko sati bez prekida. Dan je počeo lenjo u ritmu mrmota i kiše koja je udarala u prozor. Ovi jesenji opisi su mi oduvek išli od ruke, nisam još sigurna da li će se ovaj dnevnik pretvoriti u sastav „Jesen u mom kraju” ili „Kako sam provela letnji raspust?”.

Nakon još bolje tajne žurke iznenađenja za 40. rođendan mog zeta, a koju je osmislila i organizovala, uz pomoć tajne viber grupe od 22 duše, moja sestra Jovana, uspela sam da ustanem bez posledica.

Žurka je bila pravi povratak u mladost, vremeplov kroz devedesete, „Yes-No” majice, treše i zlatne kajle lupile su nam šamar i pokazale koliko smo matori.

Ipak, bilo je lepo osećati se kao da si na svojoj prvoj žurKi u hotelu „Tamiš” i imaš samo 14 godina i imaš izlaz do 11. Nisam sigurna da li sam to tada slušala, ali pubertetu se u zube ne gleda.

Nakon izlaska iz vremeplova, shvatila sam da sam sada (samo) mama, sa dvoje dece i (jednim) mužem, za sada J.

Još sam shvatila, da je na redu 1.632 dečiji rođendan ovog meseca. Moj način da provedem vikend! Na rođendanu je super, sve ono što čini rođendan: čips, grickalice, torte je bilo na stolu. Sve što moje mlađi sin Joca ne sme da jede jer je alergičan na čokoladu, aditive, mleko i ko zna na šta još. Trenutak nepažnje je bio dovoljan da Joca navali na čips. Ne znam kako da mu objasnim da ne sme tortu, pa nastavljam da mu skrećem pažnju na drugu stranu. Kao da nije bilo dovoljno što se osuo, uspeo je da sebi zabije u čelo strelicu koja ima vakum i od koje mu je ostalo veliki crveni pečat na sred čela, tako da je u vrtić otišao kao Mala nevesta.

Rođendan se završio! Ponedeljak može da počne…

Ponedeljak, 30. avgust 2021. godine

U 6:15h AM:

Šorcevi su se razbežali a donji delovi trenerke ponovo dočekali svojih pet minuta.

Sunce je malo sinulo, tako da više nije depresivno kao kišna nedelja, ali može i gore od toga, a to je ponedeljak ujutru.

Teškom mukom budim decu za vrtić, spuštam ih u dnevnu sobu, jednog po jednog. Oblačim ih, iako su već dovoljno odrasli da se obuku sami, a oni samo leže i prave se mrtvi. Uspela sam da ih sredim i obučem, ponesem rančeve i ubacim u kola za manje od deset minuta.

Zamalo da zazvučim kao super mama koja nosi dvoje dece u rukama i tri torbe sa pijace, dok desnom nogom postavlja ručak. Ali, stvari nisu ni blizu tako lagane. Evo kao npr. vožnja do i od vrtića. Sve te mame u filmovima koje opušteno drže volan dok voze decu u školu, a usput se i šminkaju, ni izbliza nije tako. Ja sam i dalje prestravljena kad moram da vozim, vozim tek godinu dana, još uvek u goloj vodi, čak i na tako kratkoj relaciji. U vrtić dovodim dete sa pečatom na sred čela i jedno poslušno starije dete. Iako još uvek sanjivi, pažljivo obuvaju svoje patofnice i pružaju osmeh drugarima.

Kada si mali, ponedeljak je baš strava!

Vraćam se kući i kuvam kafu, da tek sad u miru dođem k sebi. Joj, baš je super ovaj dnevnik, kao neka antistres terapija. Moj prvi ritual, jutarnja kafa, bila je spremna. Nakon prelistavanja društvenih mreža i mailova, kao nekada jutarnjih novina, radna nedelja je zvanično počela!

Radim od kuće, pa su mi neke stvari mnogo lakše i jednostavnije.

U stvari, kroz ovaj nedeljni dnevnik htela sam da pričam o svom dvonedeljnom životu na brodu, sa dvoje dece i jednim mužem, ali svakodnevnica ponekad bude mnogo zanimljivija…

Utorak, 31. avgust 2021. godine

Novo jutro, ustajem u 6, brzo spremanje i juriš do vrtića.

Pijem kafu i prisećam se odmora koji je još uvek negde ostao u magli…

Probaću da ne zvučim kao sastav o letnjem raspustu i da vam dočaram odmor na brodu. Naš brod je naš član porodice, koji su moji roditelji pažljivo pravili sa jednakom pažnjom kao da gaje dete. Nekada, kada sam imala život, plovila bih sa njima i po nekoliko nedelja po Dunavu i Tamišu. Život na brodu nije za svakoga ali definitivno vas izleči, od ljudi, od problema i od bezizlaznih situacija.

On je naša porodična terapija.

Uz malo snalažljivosti, na brodu može i da se živi. Ove godine bili smo usidreni u marini na Srebrnom jezeru. Sa nama su bili usidreni i drugi brodovi, prava mala porodica brodova koja prećutno poštuje kodeks mira i netaknutog odmora. U sklopu marine je i klub, gde se zaljubljenici u plovidbu druže. Imaju zajedničku kuhinju i frižider i sto gde zajedno ručaju.

Sve je mirno i čarobno. Jezerom uzvišeno pliva porodica labudova. Mama labud, tata labud i između njih pet malih labuda. Plivaju odmerenim ritmom, kroz mirno popodne.

Brod je posebna priča, za one koji to vole. Jutarnja kafa na vodi i ulazak u vodu odmah nakon nje nemaju cenu. Nema stresa ni problema, ove godine Dunav je moje more.

Dane provodimo na obližnjoj plaži, kupajući se i motreći decu da se ne podave. Muž već u 11 pre podne odlazi kući sa migrenom od sunca a ja ostajem na plaži sa decom i pokušavam da izvršim samoubistvo sunčanjem J.

Deca skaču u vodu i dave se u sladoledu. Kod njih je sve jednostavno i iskreno.

Pomalo mi nedostaje more, ali shvatam da je ono u glavi, da si na moru kada si sa onima koje voliš. Jednostavno, kao kada je moj stariji sin Dušan nacrtao veliko, nepravilno prostranstvo i doneo mi.

– Ovo je more, za tebe mama!

Baš tako i nikako drugačije.

Jer, ljubav je kada si nekome more!

Sreda, 1. septembar 2021. godine

Prvi septembar je dan kada školarci kreću u školu s novim sveskama, novim knjigama, u novoj trenerci i patikama. Osmeh je tu da razbije tremu i tmurne oblake ali i tremu roditelja.

Ne znam kako je trideset godina tako brzo prošlo, pa sam ja sad ta mama koja kaže idemo kući, baš onda kad je na rođendanu najlepše, ona koja ne da još čokolade i ona koja te probudi za školu.

Dan prolazi u standardnom ritmu, samo što ovog puta dečaci nisu otišli u vrtić. Shvatili su da radim od kuće, pa je sreda za njih novi mali vikend.

Za mene nije, pokušavam da pišem i da se koncentrišem na posao.

Zovem klijente i radim prezentacije, pišem i osmišljavam.

– Dobar dan, zvali ste me povodom naše prezentacije za vaš portal… – kaže klijent sa druge strane.

– Maaaamaaaaa, kakioooo sam, dođi da mi obrišeš guzuuuu! – viče Joca iz kupatila.

OK, ovo je bila standardna scena tokom zatvaranja prošle godine u kuću. Posao i dvoje dece zaključani u jednoj kući.

Posle posla odlazimo do parka, sunce najavljuje lepši deo dana, a dečaci se vrte na sada već oguljenoj vrtešci. Devojčice su ih opkolile, pa se glupiraju i crvene.

Ovi dani toliko brzo prolaze…

– Ovaj svet se vrti! – reče Dušan, srećan na oronuloj vrtešci.

Sutra je novi dan.

Četvrtak, 2. septembar 2021. godine

Četvrtak ujutru, za dva dana smo bliži vikendu. Između ispraznih storija na Facebook-u, pažnju mi privlači zanimljiv naslov i jedna divna topla ljudska priča. Naslov je glasio:

„Smokve iz Zemuna – najbolje lekcija deci na početku škole”

Neobična priča o finom deki ili čoveku koji je nabrao svoje domaće i sa ljubavlju gajene smokve i okačio ih na ogradu.

Na ogradi je stajao naslov „Besplatne smokve! Poslužite se”. J

Toliko ljubavi i pristojnosti u jednoj rečenici!

Podsetilo me je na moju baku, koja je nekad svakog petka pekla palačinke, a kada niko od nas nije stigao da dođe, ona bi iznela ispred svoje male ulice na Sodari i delila deci koja su se tuda vraćala iz škole.

Sramota me je za svaki put kada nisam stigla da dođem!

Već šest godina ne živim u Pančevu. Sada sam u Beogradu u najlepšem i najčistijem delu Beograda, živim preko puta šume ali i dalje sam jedina prava ja, kada se tamo vratim.

Jer, kako kaže Mika Antić:

Pančevo – to je kad se vratiš u samoga sebe jednog dana

Petak, 3. septembar 2021. godine

Nekada je petak bio rezervisan za izlazak – „Voz”-„Coupe”-„Pogon” – Pančevci znaju zašto a sada za jedva čekanje odmora. Muž i ja koristimo priliku što deca nisu tu i puni para odlazimo u nabavku. U marketu uvek kupujemo i ono što nam ne treba, čak i pernice detetu od šest godina koje još nije krenulo u školu.

Prvi dan plate je uvek tako, dok ne dođe 27. u mesecu.

Umesto par godina za nas, pažljivo čuvamo tih dragocenih par dana samo za nas.

Najbolji provod za svaku mamu je tišina od nekoliko sati i večera sa drugaricama.

Šta nam se to desilo, pa umesto žurke, biramo serije?

Kada si mama, život prolazi u razmišljanju da li bi trebalo da upišeš još jedan kurs, još jedan trening, da odeš na još jedan festival, između kuvanje, pranja i pakovanja rančeva za vrtić.

Istina je da i dalje sve to možeš samo moraš da iščupaš to vreme samo za sebe.

Ne daj da nestaneš!

Ne daj da nestaneš!

Subota, 4. septembar 2021. godine

Već znam šta ću raditi u subotu pa ovaj dan pišem unapred. Subota je radna tako da pre podne provodim u pisanju. Moj život je najviše pisanje samo više u mojoj glavi nego na papiru ili tastaturi.

Ili, što bi moj muž rekao:

– Gde si sad nestala, Miljo!

Ostatak dana ću iskoristiti da se odmorim od dece i dreke i Brow Stars whatever još jedne dečačke igrice, gomile nindža kornjača i nabadanja na lego kockice.

Sve dok od nedostajanja ne budem peške otišla po svoja dva vragolanka.

Do tada samo tišina, poneka čaša vina i ja!

Autorka je mama, pisac, moreljubac. Tim redosledom.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)