Nedelja, 15. maj 2022. godine
Cvrkut ptica i hladna strana dušeka dok se protežem me podsećaju da nisam „kod kuće”. Prozori od poda do plafona, celom dužinom sobe, nešto su na šta se još uvek navikavam. Neobično mi je. Zar me neće neko videti dok se šetam po stanu u gaćama?
Čudno je. Nema buke. Nema gužve. Barem ne poput one u Beogradu, a i u Pančevu, koje sve više i više kopira Beograd. Trebalo mi je neko vreme da se naviknem na mir i tišinu. Znam, zvuči neobično. Ali zaista je tako, barem u mom slučaju. Ovo me podseti na tri dana koje smo Ivana i ja proveli na Tari sa željom da pobegnemo od beogradske vreve. Međutim, od prvog trenutka nešto nije štimalo. Tišina. Mogao sam da čujem svoje misli. „Brzo, pali Netflix!”, bio je uslovni refleks. Tek smo trećeg dana bili u stanju da nakon jutarnje kafice samo sedimo ispred vikendice i posmatramo šumu.
Zapravo ovog jutra se i ne obazirem toliko na sve to, jer se spremam za dugo planiranu vožnju bicikla po obližnjoj planini. U ranac uredno pakujem unapred pripremljenu hranu i napitke neophodne za ono što me čeka. Nakon sat i po vremena vožnje me je tek nekolicina automobila presrela. Potreba za istraživanjem i otkrivanjem novih predela je, verujem, nešto što nam je u genima, nešto „primalno”. A ono što sam naučio u Sloveniji jeste da taj osećaj da radite nešto neobično i nesvakidašnje, da istražujete neistraženo, kada su u pitanju aktivnosti u prirodi, veoma lako može da se rasprši. I ovaj put nije bilo drugačije. Ubrzo sam počeo da se mimoilazim sa drugim biciklistima. Setih se rečenice: „Evo ti ga kolega”, Ivana bi me uvek obaveštavala kada bismo nailazili na bicikliste. Kolege su ovde izgleda na sve strane.
U nekom trenutku je 15 godina star bicikl počeo da se žali i škripi. To me nije sprečilo da pred kraj planiranog kruga omašim skretanje i produžim vožnju. A kako i ne bih, kada sam sve vreme pratio idiličan vijugavi drum kroz šumu prošaran zracima sunca.
Nakon vožnje i pripremljenog ručka sam ponovo izašao napolje da se nađem sa Marijom, Benom i njihovo dvoje dece. Greota je ne iskoristiti ovako divan dan napolju u prirodi.
Mir i zelenilo ovog mesta me vraćaju u detinjstvo i podsećaju na Pančevo u kom sam odrastao.
Ponedeljak, 16. maj 2022. godine
Ovog jutra me je alarm preduhitrio obaveštavajući me da je šest časova i petnaest minuta. Prema civilizacijskim normama počela je nova nedelja i treba da se radi. Tako barem običaji nalažu. Zar ne?
Pre nego što ću sesti u auto i krenuti na posao po planu imam laganu vožnju bicikla. Znam tačno gde mi je oprema, oblačim se i ubrzo sam na drumu. Odlučio sam da iskoristim prečicu za koju sam saznao juče, tako da lakše mogu doći do puta koji vodi pravo do Iga. Svakog radnog jutra pomislim kako verovatno cela Slovenija živi u Igu, a radi u Ljubljani. Pravac dug šest kilometara je standardno do maksimuma ispunjen automobilima. Ka Ljubljani!
Doduše, danas mi iz nekog razloga deluje da ima više ljudi na ulici, ali ne i sirena automobila. Neobično! Pa, zar ne znaju da ako ne zatrubiš barem jednom u toku dana, to je kao da nisi ni živeo. Dosta sarkazma za danas.
Nakon uspešno provedenog radnog dana, sačekala me je neočekivana gužva u saobraćaju. Možda ipak to ima neke veze sa jutarnjim opažanjem. Ušavši u stan shvatam da imam vremena za skoro celu epizodu serije „The Office” pre nego što se bacim u dalju akciju. „Kako možeš da prekineš usred epizode?”, pitaju me Marija i Ben gotovo u glas pre neki dan.
Pre nego što odem na plivanje u dvadeset časova, valja se uraditi domača naloga iz slovenačkog. Ivana je daleko ispred mene i rado mi je pomogla ispravljajući mi gramatičke greške. Ono što mi je zanimljivo jeste činjenica da imam nekoga u porodici ko govori jezikom koji ne razumem. Obično smo to bili Neca i ja dok smo se domuđavali na engleskom ili nemačkom, koji naši roditelji nisu znali. Sada je sve to došlo na naplatu. Nakon što bih je nešto priupitao, Ivana bi mi nonšalatno odgovorila na naprednom slovenačkom uz kikot koji je ukazivao da zna da ne razumem ni reč onoga što je rekla.
Utorak, 17. maj 2022. godine
I ovog jutra se u šest časova i petnaest minuta čuje samo alarm. Baš bih voleo da je šest i petnaest za četrdest pet minuta. Da li danas zaista treba da poranim? Pa zapravo i ne moram. Nemam toliko obaveza. Paralelno toj misli počinjem da preračunavam optimalno vreme za planirane aktivnosti. Ustajanje i oblačenje opreme, to mogu za deset minuta. OK, ne! Realno je da će mi trebati barem dvadeset. Danas nema nabijanja tempa. Potom mi za trening treba trideset pet do četrdeset minuta. Bolje da računam četrdeset. Nakon toga, tuširanje i oblačenje za posao – trideset minuta, doručak – dvadeset. Priprema dokumenata, silazak do automobila, put do posla… u kancelariji mogu da budem u petnaest do devet. To je dobro prolazno vreme. A nakon posla treba daa… Sat na telefonu je pokazao šest časova i dvadeset jedan minut. Brzo! Sada nema čekanja. Ustajem, u isto vreme prolazim kroz svaki sledeći korak kako ne bi bilo raskoraka između poteza koje sam pravio.
Na poslu je dan počeo nekako na sličan način. Iz prva su svi bili tihi, usporeni, da bi se iz sata u sat u vazduhu osećalo skoro letnje raspoloženje. I ljudi su živnuli.
Posao se privodio kraju i za manje od četvrt sata trebalo je da počne čas slovenačkog. Opet nisam obnovio preteklik i prihodnik. Nema veze! Snaći ću se! A i Ivana mi je pomogla oko domaćeg.
Na času sam saznao da u slovenačkom ne postoji izraz „pas lutalica”. Svi smo se nasmejali u blagoj neverici misleći da nas profesorka nije razumela. Potom sam bezuspešno probao da se prisetim neke napuštene životnje na ulici. Ha! Ko bi rek’o?
Sreda, 18. maj 2022. godine
Danas jutarnja tišina ima neki izolujući efekat. Nervozan sam. Svi poštuju pravila. Ukoliko se neko usudi da se našali, obavezno se to naglasi. Opet papirologija. I klasičan tvist. Nedostaje jedan papir. Vraćaj se, pa ponovo. Taman što sam odneo nedostajući deo birokratske slagalice, eto mi obaveštenja da mi pošiljka ne stiže i da je vraćaju u prodavnicu. Prijatelj me podseća na nedavno dogovoreno viđanje. Ivana me zove da mi javi da moramo poručiti nove stolice, jer nam dostavljač nakon tri meseca javlja da se ne zna kada će stolice stići. Negde između svega toga, sat me opominje da timski sastanak počinje za manje od pet minuta. Ovakve trenutke „haosa” smo jedni drugima u ekipi redovno etiketirali kao „first world problems”. I tako je. A točkići se okreću. Da li neko sme da ih zaustavi?
Kako kaže poruka oca koji je sinovima ostavio pismo da pročitaju kada im je sve išlo kako treba i kada se kockice nisu uklapale… „i to će proći”. Tako i bi. U roku od petnaest minuta je ispalo da sam za dogovoreno druženje zapravo slobodan u tom periodu. Iz prodavnice su zvali i objasnili zašto je došlo do zastoja i da će brzom poštom ponovo poslati pošiljku. Ivana mi javlja da je dostavljač ponovo zvao i rekao da postoji šansa da će stolice stići u petak. Sastanak je pomeren za pola sata. I da! Papirologija je završena.
Trenutak predaha koristim da bacim kratak pogled na Alpe. Mir i tišina. Pogledom prelazim preko ostatka bloka i pitam se da li i u drugim zgradama vladaju žamor i žurba, jer spolja sve deluje mirno.
Četvrtak, 19. maj 2022. godine
„Spakovao sam se. Još samo da pripremim par stvari. Treba i da bacim đubre u kontejner. Aha, papir, biološki, ambalaže, miks i još neki. E, jesam. Ma samo sam lagano rastrčao pola sata. Važi, čujemo se malo kasnije!”, rekao sam Ivani dok sam se spremao da pođem na posao. A plan je bio da odmah nakon posla krenem put Beograda.
„Alo Slovenci, čestitajte mi rođendan! Ne budite šabani”, preslušavala je Ivana Ivketovu poruku dok joj je u gornjem levom uglu treperelo „Vladimir is typing…”
Jedanaest i deset. Sad ću da pozovem Ivanu da proveri da li može da nađe slovenačku sim karticu.
Pet sati kasnije…
Šesnaest i dvadeset. Zovem Ivanu da proverim da li može da potraži sim karticu.
Šesnaest i pedeset. Zatvoren izlaz na autoput. Zaustavljam se, palim sva četiri i tražim alternativnu rutu.
Ubrzo sam se našao na autoputu ka Beogradu i lagana petočasovna vožnja može da počne.
Srećom nije bilo gužve. Na granicama sam sve ukupno proveo manje od 10 minuta.
Stižem kući i na vratima me čekaju Ivana i Kića. Naravno prvo vrtirep među noge da sa uplete, pa tek onda kada dosada krznena napravi malo lufta možemo nas dvoje da se zagrlimo. Iza ćoška proviruje Neca, a za njim i tata. Došli su po Kiću, jer još uvek nije stigao njegov pasoš, pa ne možemo da ga povedemo sa nama sutra. Kasno je i bio je dug dan. Valja se naspavati, jer nas sutra čeka kraća akcija, a i putešestvije nazad. Brzo prelazimo sa teme na temu ne bismo li nadoknadili sve. A zaista je drugačije. Jeste da smo redovno bili u kontaktu, ali ovo je totalno drugi nivo.
Petak, 20. maj 2022. godine
Ovog jutra se alarm ne oglašava. Postelja pored mene je opet prazna. Ali je ovaj put drugačije. Vide se nabori na posteljini i jastuk sklonjen u stranu, jer Ivana često voli da spava bez jastuka. Odavno je na nogama. Već je popila jutarnju kafu, učila slovenački i pripremila deo stvari za put. Otvaram prozor, obožavam ovaj prelazni period. Mešavina zaostavštine proleća i pravog letnjeg sunčanog dana. A i sećanje na dane kada se znalo da će uskoro letnji raspust, sve stege popuštaju, uskoro će i prva trka koja otvara takmičarsku sezonu i letnja avantura može da počne.
Dižem roletne i širom otvaram prozore. Biiip, bip, BIIIIIIIIP!!! Čuje se pozadinski šum uređenog beogradskog haosa. Ne mogu reći da mi je zasmetalo. Valjda mi je nedostajala ta nabijena energija velegradskog ludila. Mada će pre biti da mi nedostaju prijatelji i drage uspomene koje vezujem za ovu atmosferu.
Vreme je za akciju! Nakon doručka i preslišavanja plana u hodu, brzo smo se našli na autoputu i zaputili ka Kliničkom centru. Ostavljam Ivanu i odlazim da tražim parking. Uglavljujem belu lađu i tražim neko mesto gde ću sačekati Ivanu. Aca mi se uskoro pridružuje i uz koka kolu i limunadu opisujemo utiske. „Nedostaju mi mir i tišina”, rekao sam Aci.
Nakon toga smo se vratili kući gde nas je sačekala Nevena. Tanja i Sale su takođe uspeli da ugrabe trenutak pre nego što se zapute na svadbu. Bilo mi je divno, Ivana i ja sa našim kumovima. Jedva čekam da nam dođu u posetu. Brzo unosimo kofere u gepek i krećemo prvi put zajedno put Ljubljane.
Subota, 21. maj 2022. godine
Još jedna noć kvalitetnog sna. Pored mene je Ivana. Napolju je pravi letnji, sunčan dan. Čuju se razne ptičice. Mir i tišina.
Ne žurimo nigde. Doručkovali smo i spremili se da odemo do centra. Pošto pravila nalažu da se prijavi boravak posetilaca, otišli smo do policijske stanice. Pored svih papira tražili su da i Ivana bude prisutna. Službenica u stanici me je nešto pitala. Ja sam zbunjeno pogledao Ivanu. Taman da izustim da ne razumem „vprašanje” (reč za „pitanje” na slovenačkom), začu se drugi glas na tečnom slovenačkom. Makar sam u to bio ubeđen, pošto ni reč nisam razumeo. Sledeća scena je bila urnebesna, barem iz mog ugla. Eto ih Ivana i službenica razgovaraju na meni nekom nerazumljivom jeziku i ne zaustavljaju se. A za to vreme ja ne mogu da skinem osmeh sa lica. Nisam do sada imao priliku da čujem Ivanu u konverzaciji sa nekim iz Slovenije i oduševio sam se. Žena se nije trudila ni malo da uspori, a Ivana ju je pratila u stopu. Usput smo svratili do Petrine i Lošmijeve gajbe kako bismo obišli Tali dok su oni na putu. Hranilica i činijica sa vodom su dopunjeni i pustili smo je da se malo promuva po terasi.
Nakon što smo se vratili iz šetnje, podgrejali smo ručak i malo se odmorili. Potom se Ivana bacila na učenje, a ja sam otišao na kraće trčanje. Večerali smo. Pripremili smo filmski repertoar za večeras. A napolju… i dalje mir i tišina.
Autor je po struci master inženjer arhitekture, po zanimanju concept artista. Bavi se upravo onim o čemu je kao dečak sanjao – crta crtane filmove i igrice. Kad ne drži papir i olovku, uživa u plivanju, vožnji bicikla i trčanju, unazad dvadeset godina.
