Nedelja, 6. mart 2022. godine
Otvaram oči i čujem užasno fijukanje vetra i lupanje ledenih kapljica po prozorima. Pomislila sam da je kraj novembra i da sam izgleda sanjala prethodna tri meseca. Od same pomisli sam se naježila, jer ko će opet izdržati ceo period glavljenja na poslu do kasnih večernjih sati, kao i ponovno pravljenje ogromnih excel „čaršava” i njihovo detaljno analiziranje. Panično sam posegla za mobilnim i odahnula kad sam videla da je ipak početak marta! Zima je na izmaku, a mi tek treba da idemo na dugo očekivano skijanje, kome se jako radujemo. Ostala sam i dalje ušuškana u toplom krevetu, dok momci i dalje dremaju. Na viberu je mnogo nepročitanih poruka koje su pristizale tokom noći. To su nam sigurno pisali Amerikanci! Kod njih je sad subota veče i zavidim im na tome. Sa slašću detaljno pregledam slike i filmiće. Bratova deca su učestvovala u predstavi posvećenoj Svetom Savi u srpskoj školi u San Diegu. Snajka je jedna od nastavnica tamo i organizator ovog događaja. Tetkin prvenac je blistao u ulozi Svetog Save sa sve bradom i autentičnom odorom, dok su bliznakinje recitovale svoj perfektno naučeni tekst, obučene u košulje sa srpskim motivima. Pomislih kako mi baš nedostaju, ali teši me činjenica da ćemo se ponovo družiti na leto. Lenjo sam se protegla i ustala iz kreveta. Napolju je i dalje fijukao vetar i nimalo nije bilo privlačno da se izađe iz kuće. Pomislila sam kako je dobro što smo bar juče iskoristili priliku da trknemo do Ade.
Ustali smo i Luka je izrazio želju da mu pravim palačinke za doručak. Dok sam brzinski mutila testo, podsetila sam ga da mu je za domaći ostao sastav iz srpskog. Tema je „Moj tata”. Nije baš oduševljen što mora da piše sastav, ali nekako se ipak nakanio. Dok sam pekla palačinke, on je par puta dolazio po savete za sastav. Razmišljam o tome kako sam i ja prethodne večeri dobila ponudu da pišem ovaj dnevnik i na momenat sam se dvoumila da li da prihvatim. Nisam odavno nešto pisala, a nisam ni neki literarni talenat. Ali bi mi prijao odmor od brojki i nekih ustaljenih radnji, pa sam to prihvatila kao izazov. Sastav je završen i dopao se i meni, a i glavnom junaku priče, Bojanu. Odmah nakon doručka, stigla mi je poruka od mame Lukine drugarice koja pita da li može Luka sa njima u bioskop. Pristali smo odmah, jer u kući će poludeti od dosade, a svakako mi imamo da pozavršavamo klasične nedeljne obaveze za to vreme. Otpratili smo ga i prionuli u svoje misije. Dok sam seckala povrće i meso za više ručkova – za od nedelje, pevušila sam pesmicu kojom me je Luka zarazio dok je učio za muzičko. Kao tipičan Bik, uživam u klopi, pa mi kuvanje ne pada teško, to mi dođe kao relaks terapija. Dodatno sam bila uzbuđena što uveče treba da se vidimo sa kumovima u Pančevu, pa mi ni ovaj tmuran dan nije teško padao. Veče je došlo i svo troje smo se ekspresno spremili i seli u kola. Brzo smo stigli do Pančeva i otišli pravac na mesto okupljanja. Nabacili smo osmeh na lice čim smo se ugledali i krenuli sa pričom. Deca su imala svoje teme i zanimacije, a ni nama odraslima nije manjkalo raspoloženja. Naravno, vreme je kao i uvek proletelo neželjenom brzinom, ali smo bili baš srećni što smo uspeli da se okupimo. Jedni kumovi se sutra vraćaju u Holandiju posle kraćeg odmora, a s drugim kumovima, iako su tu u Pančevu, nismo se videli neko vreme, pa smo se baš uželeli. Vraćamo se kući napunjeni dobrom energijom, koja će nam biti neophodna za narednu radnu nedelju.
Ponedeljak, 7. mart 2022. godine
Zvono budilnika me je trglo iz sna. Ovog jutra vreme je bilo još gore nego prethodnog. Kako bi bilo divno da smo u „remote” režimu i da mogu da se u trenerci prebacim za radni sto… Ali dosta maštanja, nego pravac spremanje za posao. Brzinski se oblačim, šminkam u par poteza, pakujem jedan od juče skuvanih ručkova, pozdravljam se s Lukom i Bojanom i krećem na posao. Imam sreće da živim 15 minuta pešaka od firme, ali danas mi i to teško pada. Napolju je hladno i kišovito. Usput srećem ljude koji tumaraju kao zombiji. Maštam o proleću koje samo što nije. Obožavam proleće! Razlog više je što su tad Lukin i moj rođendan, i to ove godine jubilarni, sa par decenija razlike. Maštanje mi prekida ogroman bilbord sa koga me posmatra lice sa izveštačenim osmehom. Sva se stresem. U toku je kampanja za predstojeće izbore. Još jedan razlog zašto jedva čekam proleće. Možda se rodi neka nova nada i prolećno buđenje i na tom polju. Videćemo…
Stižem na posao i uz šolju čaja, kao jutarnji ritual, prolazim sve nepročitane mejlove. Iako smo ogroman deo posla završili, ostalo je i za danas materijala. Ipak, sve mi lakše pada kada znam da se kraj nazire. Koleginice su načele temu o sinoćnjoj Beoviziji, za koju nisam ni znala da je održana. Ipak iz njihove priče povezujem stvari i drago mi je da je pobednička pesma drugačija i da nosi snažnu poruku trenutnog stanja u društvu. Reč po reč, kao i završavanje radnih zadataka doprineli su da mi je radni dan proleteo.
Izlazim napolje, gde me je presekao ledeni vetar obogaćen kišom. Otvaram kišobran i žurno koračam ka kući, prolazeći pored tek postavljenog igrališta za decu, koje svojim šarenilom ipak malo boji ovaj sivi dan. Zima mi je ušla u kosti i jako mi je prijalo kad sam ušla u topli dom. Stiže i Bojan s posla i prepričavamo jedan drugom kako nam je protekao dan. Uskoro stiže i Luka iz škole i izveštava nas sav ponosan, da mu je učiteljica pohvalila sastav. Brzinski jede i kreće na čas programiranja, a ja se kanim da krenem na svoje vežbe. Nimalo mi se ne mili da ponovo izlazim, ali pomisao na to koliko će mi prijati, ipak me tera da se pokrenem. Dogovaramo se nas tri mame iz Lukinog razreda o tačnom vremenu polaska i krećemo. To je kombinacija joge, istezanja i baletskih vežbi uz štap koje nam drži balerina. Dok su sve devojčice išle na balet kao male, ja sam trenirala odbojku, a sad je došlo vreme da to nadoknadim. Šalu na stranu, jako mi prija ovaj vid vežbi, pogotovo što puno vremena na poslu provodim ispred računara. Trening je odrađen i kao i svaki put, osećaj posle njega je fantastičan! Kod kuće još malo ćaskam s Lukom i Bojanom i pred spavanje vraćam Kesića da nadoknadim propuštenu epizodu.
Utorak, 8. mart 2022. godine
Budim se i raduje me što na prozoru vidim sunce. Jeste zubato, ali je moje raspoloženje znatno bolje nego prethodnog jutra. Veselo se spremam i odrađujem jutarnje rituale. Krećem na posao, danas sa većim entuzijazmom. Na poslu nas čeka poklon od firme, kao i uvek, veoma pažljivo od njih. Obradovao nas je mejl generalnog, gde nama ženama čestita praznik i najavljuje raniji izlazak s posla. Taj deo nas je najviše obradovao. To se taman uklopilo u moje planove da trknem do Pančeva i iznenadim mamu i tetku. Ovaj put im neću praviti bukete od voća i povrća, neke kolaže od slika ili kupovati cveće i poklone, kao ranijih godina. Rešila sam da ih izvedem na piće i kolače i tako provedemo zajedno kvalitetno vreme. Izlazim s posla u 13.00 i odmah zovem tatu (koji mi u ovoj akciji glumi špijuna), da proverim da li je mama kod kuće, kako ne bih „poljubila vrata”. Sedam u auto i vozim kroz beogradsku gužvu, pitajući se da li je inače gužva u ovo doba ili je samo danas tako. Kada sam bila blizu Pančeva, zovem tetku i mamu i govorim im da se brzinski spreme, jer ću ih uskoro pokupiti. Prvo su mislile da se šalim, jer me nisu očekivale, pogotovo ne u ovo doba, ali su iz prve pristale. Iznenađenje je uspelo! Svima nam je prijalo što smo se neplanirano videle i uživale u slatkišima i ćaskanju. Odmah zatim zovem kumu i ugovaramo isto tako neplanirano viđanje. Odlučile smo se za neku klopu. Zalogaj po zalogaj, reč po reč, vreme je proletelo! Pozdravljamo se i konstatujemo kako nam je baš prijalo, kao i svaki put i odmah ugovaramo skoro porodično druženje. Sedam u auto i odvrćem muziku. Do kuće sam prebirala po glavi sve događaje od tog dana. Volim kada mi neki dan iskoči iz šablona, imam osećaj da traje duže nego ostali dani. Stižem kući, a tamo me dočekuju Luka i Bojan, sa prelepim cvetnim aranžmanom, ručno pravljenom čestitkom s mojim portretom i napisanim pismom o mami. Grlim ih i ljubim, baš su me dirnuli! Iako mi svake godine prirede neko iznenađenje, uvek jako prija. Kakav završetak predivnog dana!
Sreda, 9. mart 2022. godine
Sredina nedelje je. Preračunavam u glavi još koliko dana nam je ostalo do skijanja. Odlučila sam da ove godine sebe častim pancericama i danas je taj dan. Već imam jedne, koje sam kupila još pre skoro dvadeset godina, ali su mi broj i po veće. Tada smo tata i ja išli na sajam ski opreme i prodavac i on su me ubedili kako mi trebaju veće, iako mi u to vreme već uveliko nije rasla noga… Dan na poslu je protekao standardno. Odmah posle posla sam se uputila u kupovinu. Nakon konsultacija sa prodavcem i isprobavanja po prodavnici, pancerice su kupljene. Takoreći, sad sam u potpunosti spremna za ski avanturu. Vraćam se kući zadovoljna i ostatak večeri provodim sa porodicom.
Četvrtak, 10. mart 2022. godine
Još malo pa vikend! Prva pomisao kad sam se probudila. Za danas nemam puno zakazanih obaveza ni na poslu ni van njega, pa bi trebalo da protekne sve lagano. Međutim pred kraj radnog vremena, osećam neku nelagodu i kao da me lomi blaga temperatura. Stigla sam kući i toplomer pokazuje da sam dobro ocenila. Bol u grlu i iscrplenost me teraju u krevet. Samo to mi prija. Bojan stiže s posla, a Luka iz škole i odmah se sprema za trening košarke. Ja se odlučujem da večeras ranije legnem, pošto temperatura postepeno raste.
Petak, 11. mart 2022. godine
Noć je protekla OK, ali sam i dalje slomljena i temperatura je i dalje prisutna. Odlučujem se da zakažem pregled kod lekara. Prvi slobodan termin je u 13.30, pa ću taman otići kad Luku ispratim u školu. Do tad me on zabavlja, recituje pesmicu koju je imao da nauči za taj dan. Odigrali smo i partiju Monopola, kako bi me oraspoložio. Spremamo se i svako odlazi svojim putem – Luka u školu, a ja na pregled. Odrađujem dodatne laboratorijske analize i čekam konačno mišljenje lekara. Ispostavlja se da je virus u pitanju, pa me savetuje da se ipak testiram na koronu. Vraćam se kući i preležim ostatak dana uz Netflix i povremeno dremanje.
Subota, 12. mart 2022. godine
Od jutros se bolje osećam, ali ipak po preporuci idem da odradim antigenski test. Nije mi svejedno, jer razmišljam kako će mi se malo poremetiti planovi ako se ispostavi da je pozitivan. Luka odlazi na trening, a ja u laboratoriju. Vraćam se i Bojan i ja tabirimo razne teme dok rezultati ne stignu. Trebalo je da idemo kod mojih na ručak, ali smo za svaki slučaj odložili, jer svakako nisam baš za goste. Pomerili smo to za neki naredni vikend. U međuvremenu mi stiže rezultat – negativan je! To me je baš obradovalo i ulepšalo dan. Ostatak dana provodimo porodično.
Autorka teksta je Banaćanka u srcu sa primesama Dalmacije, kao i jedna srećnica u svakoj od ostvarenih životnih uloga – majke, supruge, ćerke, tetke, ujne, kume, koleginice, prijatelja…
