Riznica jesenjih mudrolija

Miona Gvozdenović
Objavljeno 08.10.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Nedelja, 1. oktobar 2017. godine

Prvo oktobarsko jutro započinjem radno. Uz miris kafe, smeh i konjugaciju nemačkih glagola uplivavamo duboko u poslednje pripreme za ispit za sertifikat. Vlada poletna atmosfera zbog početka novog života u obećanoj Nemačkoj. Neizvesnost i blago uzbuđenje zbog svih izazova koji tamo predstoje već tinjaju u vazduhu. Moju dragu učenicu od toga deli samo još jedan, završni korak. On bi trebalo da usledi kao kruna i plod svih napora i muka koje donosi učenje u zrelom dobu. Pohvalan i ne baš naivan poduhvat.

Lep je osećaj kada možeš da učestvuješ u građenju nečije sreće. Da se raduješ tuđem uspehu i da budeš njegov saučesnik! To je za mene satisfakcija u ovom poslu.

U ostatku dana pokušavam da nađem mrvice motivacije koju bi trebalo spakovati u pismo za prijavu za master studije. Opterećujuć, pomalo besmislen i krajnje formalan čin koji zamara sve moje nervne ćelije. Ali, veče uz prijatelje, času vina i pregršt smeha odneće svaku glavobolju zadatu od zavrzlama i i sivila svakodnevice. Uspela sam da smetnem sa uma da je sutra početak nove radne nedelje i to smatram uspehom. Dan se završava, ipak, kao što je i počeo, vedro!

Ponedeljak, 2. oktobar 2017. godine

Jedan uobičajeni školski ponedeljak. Dan proveden uz dečju graju, u idili seoskog pejzaža odaje utisak otcepljenosti od gradske vreve, ušuškanosti, usporenosti. Ta poseta skorenovačkoj osnovnoj školi stoji u mom nedeljnom kalendaru, zajedno sa četvrtkom, kao prkos urbanosti i užurbanosti.

Iako mi se ponekad rad sa decom učini napornim, ponajčešće me vraća u moje školske dane, uspomene, detinjstvo. Podseća na čari bezazlenosti i ideju vodilju da svi treba da sačuvamo, negujemo i iznova pronalazimo dete u sebi! Za mene, kao i za Ničea onomad, stadijum deteta jeste najviši stadijum koji možemo dostići! To je i razlog zbog kojeg uvek dajem prednost ovom poslu i vodim borbu za ponovnu izgradnju ugleda prosvete, koji je ona, u vrtlogu savremenog doba, nepravedno, ali nadam se, ne nepovratno, izgubila.

Utorak, 3. oktobar 2017. godine

Ovaj zlatni jesenji dan doneo je osećaj olakšanja za mene. Predala sam prijavu za master sa svojom manjkavom motivacijom za nastavak studija na Filološkom, međutim, pred očima mi titra slika aprila u Beču i mene u njemu. Jedini uslov za to jeste upravo upis na postidiplomske studije. Preplavljuju me istovremeno misli o tome kako se u neki grad zaljubljujemo zbog ljudi u njemu i da ti gradovi bez određenih osoba nemaju istu draž. Ja sam ovog avgusta srce izgubila u bajkovitom, nemačkom univerzitetskom gradu Hajdelbergu. I sada mislima često putujem nazad da uhvatim delić čarobne atmosfere, ljudi, doživljaja, iskustava i implementiram ih ovu našu uspavanu realnost. Jer problem nastaje kada jednom pomerimo granice naših shvatanja i svesti da se vratimo na staro, a to sam ja ovog puta doživela. Mali sunovrat u srpsku učmalost. To može da ima za posledice muke u vidu opšteg prekomponovanja ciljeva, planova, želja, perspektiva. I odluku da se možda nešto suštinski promeni. Danas, sutra ili narednih godina… Svakako puno tema za razmišljanje i materijala za sećanje… Tužno je što je sve podložno zaboravu, ali je isto tako lepo imati makar šta zaboravljati i ponekad to isto prizvati u sećanje.

Sreda, 4. oktobar 2017. godine

Uživanje u još jednom sunčanom danu. To je u ovo oktobarsko doba već redak, dragocen poklon i zahvalna sam što mogu ukrasti još koji zračak i sačuvati ga za zimu. Upijam vitamin D svim čulima, dok sedim u bašti, pijem kafu, čitam i razmišljam kako se treba obskrbiti novim izvorom topline, one duhovne pre svega, za predstojeću dugu zimu, dok nas sunce ponovo ne blagosilja svojim zracima.

Inspirisana kulturnim razlikama koje doživeh u Nemačkoj i pre svega iz ljubavi prema mojoj Dani, drugarici iz Jerusalima, shvatih da imam veliku želju da se posvetim proučavanju Izraela i judaizma i to sebi postavljam za cilj za naredni period. Jer otkrih neslućene lepote u otkrivanju različitosti i upoznavanju drugih, a naročito sebe kroz druge.

To je bila i jedna od mnogobrojnih tema u video-pozivu sa Danom, gde smo uspele da pretresemo događanja od našeg povratka u domovinu, izrazimo nostalgiju za zajedničkim trenucima, ali i da se radujemo našem sledećem susretu u Beču, u aprilu. Ovaj dan je bio oda prijateljstvu. Slava jedne od najlepših slučajnosti koje nam život može podariti, jer prijateljstvo se ne bira, složiću se sa Mešom, ono biva, ko zna zbog čega, kao i ljubav.

Četvrtak, 5. oktobar 2017. godine

U jeku Dečije nedelje uživala sam u školi u igri sa klincima, u njihovim osmesima, radostima i ustanovila da im je igra nasušna potreba, koju bi mi nastavnici trebalo češće da zadovoljavamo, ne bi li imali zdraviju, veseliju i uspešniju decu. Nažalost, skloni smo tome da potcenimo moć igre i strpamo je u zapećak kao sporednu stvar u procesu obrazovanja.

Osim toga, mislim da je i za odrasle veoma bitno da ne zaborave da se igraju i dozvole sebi da osete bezazlenost igre, jer se upravo u njoj krije čarolija života. Jer šta je život, negoli jedna velika igra?!

Shodno tome, iz ljubavi prema igri, od skoro odlučih da se vratim na tečaj plesa, koji sam nekada davno pohađala. Sada ponovo dozvoljavam da me makar na sat vremena zavode latino ritmovi, zbunjuju koraci engleskog i očarava elegancija bečkog valcera. Dobar način da se zavara stvarnost, a i ples je za mene, uzgred rečeno, prečica do radosti, čisto strujanje energije i strasti!

Petak, 6. oktobar 2017. godine

Nastupila je i ona druga strana medalje zvane jesen. Zapravo samo njen suštinski deo. Kiša, natmurenost, sivilo. Ustajem i aktivno razmišljam kako pružiti otpor ovakvom danu, ne izgubiti u njemu volju, lični integritet, korak sa životom. Odupreti se uspavanosti i ušuškanosti. Odlučujem da su glasna muzika i sređivanje kuće pravi lek protiv depresivnosti. Uspostavljanjem reda u sobi, na radnom stolu, polici sa knjigama misli se razbristruju, slažu, ponekad prenemažu, ali na kraju se stvara čistija i jasnija slika u glavi, jer uz prašinu uklanjam i sve teške, ustajale, nagomilane misli iz skrivenih, zaturenih fioka uma. To bih čak podvela pod mentalnu higijenu, jer i ta čudnovata mašina – mozak, zahteva s vremena na vreme generalku. A ovo se činilo kao savršen dan za to!

Kao šlag na tortu obradova me u toku večeri pozivnica na prijem u Skupštinu grada Beograda povodom državnog praznika Austrije, što za mene konkretno znači susret sa dragim ljudima i evociranje uspomena iz Graca u julu ove godine. Sasvim solidan i zadovoljavajuć početak vikenda.

Subota, 7. oktobar 2017. godine

Porodični dan, idealan da se razmaze dva petomesečna zvrka! Opažam kako me je potpuno nova uloga tetke blizanaca oplemenila, kako dve pufnice mogu da pruže enormnu količinu nežnosti i stoga odlučujem da subotnje poslepodne provodem u njihovom osmehu, maženju i poljupcima. Nivo serotonina premašio sve ostale dane u ovoj nedelji!

Autorka je sanjar, idealista i nepopravljivi optimista

Ostavi komentar

  • (not be published)