Nedelja, 22. oktobar 2017. godine – Početak sa čučnjevima
Odlučila sam da imam guzu kao crnkinja. Varnica kaže da ću biti njegovo remek-delo, ali moram početi sa čučnjevima. Prve nedelje radim svakog dana po deset, a nakon toga počinju ozbiljni treninzi. Uzela sam njegov novi broj mobilnog kako bih mogla da ga psujem zbog upale mišića. Pitate se zašto se uopšte trudim kada to plastična hirurgija rešava na mnogo brži način? Zato što je pet hiljada evra, koliko košta plastičar, luksuz za prosečnog stanovnika Srbije, a televizija i mediji propagiraju savršen izgled i šalju poruku da su jedino lepi ljudi uspešni. Nedelja za jednog novinara znači vreme kada se prelistava štampa i okreću televizijski kanali. Farme, Velika braća i ostali programi sa istim sadržajem, različitim imenima i sličnim nevažnim licima koji popunjavaju vreme na malim ekranima, ali popunjavaju i misli prosečnog gledaoca.
„Kako ova učesnica ima velike usne, koliko ih je samo prepumpala” – česti su komentari žena u kozmetičkim i frizerskim salonima. To je momenat kada zažalim što sama ne brijem sebi glavu, da poštedim sebe ovakvih razgovora. A to što se „prepumpavaju” budžeti i rezultati na izborima, ne stavlja se ni pod tačku „razno”. A i zašto bi, ako ćemo svakako na malim ekranima videti da nam toliko dobro ide, da ćemo uskoro postati vodeća ekonomska sila u regionu.
Sajam knjiga će i ove godine posetiti mnogo ljudi, a najviše ćemo kupovati „laku literaturu”. Počeli smo i literaturu, kao droge, da delimo na laku i tešku. Šta je, zaboga, laka literatura? Da li je to ona knjiga od 20 stranica koju nije teško poneti, ili je to ono što mislim da jeste? Krimići i ljubići od kojih nam omladina raste u kriminalce i starlete? U Srbiji je za moje svesnosti, a to nije mnogo vremena, oduvek negovan kult „loš momak-laka žensk”, a taj se pelcer nakon demokratskih promena primio i na televiziji, pa su lake ženske postale „starlete”, a kriminalci „biznismeni”, i sad ovi drugi plaćaju prve da vreme provode u programima za zaglupljivanje masa dok neko drugi čini sve za naše bolje sutra. Kažu da je zdravlje na prvom mestu, a sve ostalo ima kod Kineza. Čak i guzni umeci za one koji ne žele da rade čučnjeve, a novac za plastičara im nije legao na račun jer bolje sutra još nije stiglo.
Ponedeljak, 23.oktobar 2017. godine – Da li ti se dopada pita po receptu koji sam sama osmislila VS Feminizam rađa kučke?
„Devojka je osoba ženskog pola koja nije imala seksualne odnose” – objašnjava beskućnik radnici u kiosku preko puta Narodnog pozorišta koja ga unezvereno gleda između zalogaja pice koja čini njenu večeru ovog kišnog popodneva. „Ona je tu negde, mojih godina, dakle četrdeset, a izjašnjava se kao gospođica” – čuje se, kroz zvuk kiše i ropot autobusa, kako nastavlja priču. Devojka se osmehuje i namešta pirsing na donjoj strani usana.
Često ćemo čuti da neko naglašava tu odrednicu „gopođo” ili „gospođice” kako bi se stavio akcenat na biološku pripadnost ženskom polu. Da li je Frojd u pravu kada kaže da devojčice zavide dečacima jer nemaju muški polni organ ili se muškarci zapravo plaše uticaja koji na njih, ali i na ostatak sveta, imaju žene. Još se ćešće čini da žene same nisu svesne koliko su sposobne, pa im je potrebno odobrenje muškaraca da bi njene vrednosti isplivale na površinu. „Da li ti se dopada pita po receptu koji sam sama osmislila?” Opasane keceljom, srpske domaćice traže pažnju svojih muževa, dok oni obesno ogovaraju „nepodnošljive opajdare” sa kojima provode vreme na poslu, a žene u neverici klimaju glavom, želeći da i one same budu uspešne poslovne „opajdare” umesto da osmišljavaju recepte sa papilotnama na glavi koje se kuvaju na jednoj ringli dok se ručak krčka na drugoj. Da li su za uloge žena, majki, kraljica –robova i sluškinja svojih porodica – krive same, jer ne žele da napuste zonu komfora ili su za to krivi muškarci, da li je šovinizam u zajednici uzeo toliko maha ili jednostavno nismo dovoljno sazreli? Mislite o tome.
Utorak, 24.oktobar 2017. godine – Društvene mreže
Nedavno sam otvorila instagram nalog. Iako novinarka, teško prihvatam novitete. Previše sam mlada da budem old school, a ove nove stvari mi se ne dopadaju naročito. Najpre sam instagram povezala sa facebook-om i automatski zapratila gomilu ljudi, od kojih neke i ne poznajem. Moj mlađani brat, ljubitelj novotarija i gedžet-manijak, savetuje me kako se koristi ova društvena mreža koja služi, gle čuda, samo za deljenje fotografija. Prema mišljenju mladog Nedeljkova, pratim previše ljudi, a on će mi učiniti uslugu i obrisati „nebitne” ljude. Posle nekoliko sati stiže mi poruka na instagramu, a tako saznajem da se može koristiti i za komunikaciju i da nije baš toliko glupa aplikacija, od osobe koju je moj brat smatrao nebitnom jer ga nije poznavao. „Zašto si me otpratila sa Instagrama? Ako si ljuta na mene, mogla si mi odmah reći…”, nastavila se poruka, da ne iznosim sada detalje. Na društvenim mrežama se može mnogo saznati o ljudima i njihovim unutrašnjim nemirima i borbama. Izvinila sam se svom dragom prijatelju i ponovo ga zapratila, a u isto vreme mi stiže zahtev za prijateljstvo od njega i na facebook-u iako sam ga već dugo imala među prijateljima. Obrisao me je sa fejsa jer sam ga otpratila sa Instagrama! Da li to odrasli ljudi rade? Očigledno – da. I to rade inteligentni, ugledni i obrazovani ljudi koji javnosti služe za primer. Iza tastature je mnogo lakše biti čovek. I biti ranjiv. Mnogo je lakše reći da nam je stalo, da smo povređeni. Tastatura i prozor za tekst daju moć jer ne vidimo oči osobe sa druge strane. Internet, globalizacija i dostupnost mnoštvu informacija naizgled nas čini užurbanim i zauzetim. Zapravo smo, u moru mogućnosti i informacija, prazni i usamljeni.
Sreda, 25. oktobar 2017. godine – Šegrt, kalfa, majstor
Klince nesvesno učimo da mrze školu i da teže tome da se zaposle u državnoj firmi, zaboravljamo da je doba socijalizma daleko iza nas.
Ovih dana se raspravlja o dualnom obrazovanju u Srbiji. Da prvo pojasnimo malo o čemu je reč. Naime, radi se o tome da učenici srednjih škola provode deo nastave u kompanijama koje imaju profil za koji se oni školuju. Prve godine provode jedan dan nedeljno u firmama, a sa svakim položenim razredom povećava se broj dana prakse. Cilj je da se učenici usavrše i steknu veštine potrebne sa rad u struci, i tako smanji opasnost povećanja broja nezaposlenih kada nove generacije završe školovanje. Za ovakav vid obrazovanja karakteristično je da se akcenat stavlja na stučne predmete i praktični deo nastave, dok se u ogromnoj meri zapostavlja opšte obrazovanje, pa ova deca ostaju nesposobna za dalje školovanje. O nastavku školovanja na fakultetima, oni neće ni razmišljati. Da li želimo da naša omladina bude usko orjentisana i ujarmljena jeftina radna snaga? Oni se neće baviti društvenim problemima jer ih ne razumeju. Oni će znati da vezuju kablove ako su u Nišu, ili da rade u fabrikama stranih investitora u bilo kom drugom delu zemlje, a kojih je najezda. I zbog toga bi trebalo da budemo srećni? Novinarstvo je zanat, koji ako se jako dobro radi, može biti umetnost. Novinarstvo se uči na fakultetima, ali i u različitim školama koje traju po nekoliko meseci. Stvar je izbora gde ćete učiti zanat. Ja sam novinarski zanat učila i u jednoj takvoj školici, ali i na fakultetu. Praksu sam radila u različitim medijima i opšte obrazovanje me nije sputavalo u tome da naučim zanatski deo posla.
Četvrtak, 26. oktobar 2017. godine – Kucamo na vrata zaboravljenih funkcija medija
Medij je u izvornom značenju „posrednik”, a odnosilo se na posrednike između svetova (čitaj veštice). Kasnije je izraz dobio značenje koje i sada ima, a to je posrednik između publike i donosioca odluka, onih u čijim je rukama skoncentrisana moć. Prvi štampani primerci srpskih novina svetlost dana ugledali su u Gutembergovoj štampariji u Majncu 1791. Iako ćete podatke o prvim štampanim primercima pronaći iz perioda 1834. kada je Dimitrije Davidović bio urednik tih izdanja. Do neslaganja dolazi zbog toga što se u našoj literaturi računaju primerci samo koji su izašli iz štamparije u Kragujevcu, iako je reč o istoj stvari. Zašto pominjem istoriju srpskih novina? Zbog toga što su mediji zaboravili šta je njihova prvobitna dužnost, a to je informisanje. Kada uđete u svet novinarstva, prvo ćete naučiti kako da napišete vest, i to da je novinar nevidljiv. Sada se predstavnici medija šetkaju po sajmovima medija i reklamiraju se praveći od sebe pristupačne i neozbiljne, a mešajući se sa predstavnicima žute štampe za koju je legitimno da se čita iz zabave i da joj se ne veruje preterano. Predstavnici ozbiljnih medija bi vreme trebalo da provode u redakcijama i da novac, umesto na štandove, troše na istraživanja koja su u interesu javnosti.
Petak, 27. oktobar 2017. godine – Pederi na čelu države
Vreme je slava, i vreme kada se rodbina okuplja za trpezom Kada se fino najedemo, a snajke pristave drugu kafu (sikterušu), počinjemo da bistrimo politiku. Moja porodica je karakteristična po tome što se o sportu ne priča, okupljamo se oko politike. Prijateljica moje tetke drži tezgu na pijaci i tu prikuplja informacije koje velikodušno deli sa ostalim gostima na slavi. „Razumem da se Marija Šerifović izjasni kao lezbejka, ali ona je pevačica, neko ko zabavlja masu…”, bacila je kosku. Nekvalifikovane domaćice iz moje porodice ne razmenjuju recepte, već politička mišljenja. „Ne mogu da shvatim da je na premijersko mesto došla ona muškarača Ana, kojoj ne mogu ni prezimena da se setim. Marija Šerifović je neko ko nas zabavlja, a ova nam vodi državu i donosi odluke”. Dok ostale klimaju glavom, tetka je zauzela poziciju govornika: „Pa sutra će ta ista da nam u škole dovede takve učitelje i nastavnike koji će nam decu učiti da bata treba da voli batu, a seka da voli seku”. Počinje pomeranje sa mesta i pljuvanje u nedra. Baba Mila koja je pre šezdeset godina završila samo četiri razreda osnovne škole u seocetu Crvena Crkva, aktivno se uključuje u raspravu: „Ona što nosi muška odela, a ispod košulje stavi maramu”. Sva je sreća da nema više gostiju, inače bi se iz ove sobe digla buna na Brnabićku i Vučića. Dotakle su se one i Obradovićevog govora u Skupštini sa kamenom i Jakšićevom „Domovinom” i toga da se u Nemačkoj posle nove godine može ići na rad. Ali je pitanje odnosa prema seksualnoj manjini ostalo otvoreno. Obeleženo je sto dana Vlade Ane Brnabić i jesmo li osetili neke promene? Šta znamo o njoj i njenoj politici osim toga da joj govori izgledaju kao da njene i Vučkove piše isti čovek, osim toga da veliča i kuje u zvezde predsednika?
Meseci su prohujali od čudesne one noći
Meseci su prohujali i mnogi će jošte proći
Al’ to dete jošte živi
…Jer tako glasa Srbija
Subota, 28. oktobar 2017. godine – Pištolj za cene i fakultetska diploma
Sve sam bliže svojoj crnačkoj zadnjici. Upala mišića je potpuno nestala, mišići su se blago zategli, a Varnica mi je pojačao trening. Nemam nameru da danas pričam o svom zadnjem trapu. Otišla sam sa drugaricom da pokupi fakultetsku diplomu, završila je osnovne studije. Kada smo upisivale fakultete, ja sam znala da ću ceo život raditi za crkavicu, ali je ona trebalo da bude ekonomista i da radi za ozbiljan novac. Nakon što smo izašle sa fakulteta, sele da popijemo kafu i da razmislimo šta ćemo sada. Tačnije, šta će ona sada. Konkurisala je na mnogo mesta, pozvana je na razgovore, nudili su joj praksu i volonterski rad bez plaćenih putnih troškova. Sada treba roditelji da finansiraju njen kuluk. Uzela je fino uramljenu diplomu sa sve pratećom papirologijom uz koju se diploma može prevesti na druge jezike, i krenula u kineski butik da traži posao. Sada će morati da nauči još nešto novo: kako se rukuje pištoljem za lepljenje cena.
Autorka je novinarka i konsultant omladinskih medija
