Sedam dana manje

Marinela Boljancu
Objavljeno 28.10.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 21. oktobar 2018. godine

Jutro, malo sumorno, ali ipak odaje da će dan biti dobar.

Tražim odeću, u prvi mah se trudim da sve lepo uklopim. Ma koga briga? Neka bude šareno, danas je dan za opuštanje, a ne za brigu o tome kako izgledam.

Kuvam sebi čaj, pokušavam da ignorišem prehladu koju već vidim kako mi sedi na ramenu i dobacuje da se vratim u krevet.

Ne obazirući se na to, čitam vesti. Vučić, sve ostalo manje važno, ponovo Vučić… Odustajem. Dan je previše dobar za takve stvari.

Uzimam da još jednom pročitam posvetu koju sam napisala drugarici, danas slavi rođendan i to ovaj dan čini posebnim.

Odlazim kod nje, zagrljaji, želje, čestitke i pozdravi, znamo svi kako to ide.

Za čas smo svi našli odgovarajuće sagovornike i otpočeli sve teme ovog sveta, što bi rekao Đole „Duboki uzdasi i plitke filozofije…”

Dolazim kući, glava puna utisaka, ali misli i dalje lagane, skoro da ih nema. Lep osećaj.

Ah, ta nedelja…

Ponedeljak, 22. oktobar 2018. godine

Zaista nisam pristalica mišljenja da je svaki ponedeljak grozan, ali ovaj ponedeljak je prava Kruela de Vil.

Budim se, u glava mi pulsira, u grlu kao da zaista imam onog čovečuljka sa reklame koji me iz sve snage udara, gledam na sat i shvatam da imam 15 minuta da napustim kuću.

Ustajem, oblačim se, nameštam kosu, sve u trku, stajem ispred ogledala: Marinela vrati se u krevet.

Vratim se u prvobitni položaj i produžim turneju snova.

Ustajem kasnije, osećam se kao malo bolje, ali neupotrebljivo.

Uzimam da učim i naravno koncentracija je ravna nuli. Uključujem TV i prebacujem na ID.

Ne vredi raditi nešto na silu, puštam da me ova Kruela uhvati i stavi u vreću, sutra ću svakako da se izvučem, jer verujem da su dani baš to, crtaći sa lepim krajevima.

Utorak, 23. oktobar 2018.

Alarm. Još uvek pokušavam da raščlanim snove i stvarnost. Na trenutak pomislih da sanjam i srećna sam jer to znači da mogu da nastavim da spavam.

I dalje zvoni. Prokletstvo. Uz ogroman napor pokušavam da otvorim oči i podignem olovne kapke, prekidam odvratnu buku.

Ustajem, tumaram kroz kuću spremajući se. Proveravam još jednom torbu, sve je tu.

Iz autobusa u autobus, gomila ljudi, gomila priča, bezbroj misli koje lete tu među nama i naravno usred takve gomile jako je teško, da ne kažem nemoguće, naći slobodno mesto. Pošto stojim, imam savršen pogled na sve ljude oko sebe, posmatram ih i pripisujem im karaktere, životne priče, ispisujem u glavi čitave romane i napokon stižem do odredišta.

Sedim i čekam da počne predavanje, ostali studenti nešto pričaju, ja osluškujem ali ne upuštam se u razgovor, ćutim i pamtim stvari koje mi se čine važnim, ulazi profesor i predavanje počinje.

Par sati kasnije:

„Oh, zdravo, lepotice!”

Gledam se u ogledalu dok perem zube i već sam mislima utonula u san. Bio je to dug dan, ali prilično dosadan, snovi će biti zanimljiviji, nadam se.

Laku noć.

Sreda, 24. oktobar 2018. godine

Danas mi je važan dan, danas imam prvi test na fakultetu i zaista mi je bitno da to uradim kako treba, učila sam, valjda će biti okej.

Ceo dan ponavljam i preslišavam se, sama sebi stvaram stresnu situaciju i pokušavam da se izvučem iz toga.

Odlazim sa drugaricom u kafić, dogovorile smo se da proverimo jedna drugoj znanje. Sada na scenu stupa super pozitivna Marinela. Znate ono kada sve druge znate kako da smirite i oraspoložite, ali kada to na sebi treba da primenite baš i ne ide, e tako ja, uvek.

Izlazimo i žurimo kako ne bismo zakasnile, rominja neka odvratna kiša, stisle smo se pod jednim kišobranom.

Test je završen. Ne želim nijednu jedinu sekundu više da posvetim tome.

Odlazim, dan je postao bolji onog trenutka kada sam došla kući i osetila onaj dobro poznati osećaj da baš tu pripadam i da su brige i problemi, barem oni školski, ostali ispred vrata. Večera, opušteni razgovori, neka domaća serija je na programu, komentari, priče, prezentacija jedne srede iz uglova mojih ukućana.

Noć je pala, i mi smo popadali, svako u svoj krevet.

Četvrtak, 25. oktobar 2018. godine

Današnji dan je, kao i mnogi do sada, postavio pitanje da li zaista želim da živim i radim u ovoj državi?

Nova radna mesta u Srbiji, bolji uslovi, svi brinu o đacima, trudnicama, penzionerima, radnicima i sve je tako lepo. Učenica osnovne škole gleda „Zadrugu” sa mamom koja je dobila otkaz jer je u drugom stanju, ocem koji je ostao bez posla jer je tehnološki višak i babom koja čeka imaginarno povećanje penzije, ali najbitnije u ovom trenutku je da se Luna i Sloba pomire, oni su tako lep par.

Ogorčena sam, naša zemlja postaje jedan veliki rijaliti, a put do uspeha je veoma jednostavan. Samo jedan mali potpis kojim se opredeljujete za vladajuću stranku, prosto k’o pasulj.

Da, možemo mi da se borimo protiv toga, da ne budemo ljudi na koje smo ogorčeni, ali što sam starija sve bih više volela da voljenu nam otadžbinu posmatram samo preko ekrana, negde u Švajcarskoj na primer.

Petak, 26. oktobar 2018. godine

Jutros konačno nisam morala da se budim uz zvonjavu alarma, predivan osećaj, potpuno sam rasterećena. Danas nemam predavanja, znači nema Beograda, nema gužve!

Izlazim napolje, hranim mačke, pristiže i Elvis, komšijski pas, on pokušava da im otme neki zalogaj, ali dobija šapom po njušci i povlači se. Uljeza je namirisao i moj pas Dino, počinje da laje, odlazim do njega da ga pomazim i uverim da je i dalje jedini pas u mom životu, smirio se, a Elvis je ugrabio priliku da pobegne iz dvorišta.

Danas je dan rezervisan za pečenje paprika, svi u kući imamo svoja zaduženja i pažljivo obavljamo zadatke. Počinje priča o tome da li je bolje da jednostavno kupimo gotove proizvode ili da sve sami pravimo, mišljenja su podeljena, zahuktala se rasprava i tako vreme poče da odmiče.

Naravno, kad smo kod kupovine i proizvoda bilo je neizbežno da se pomene i čuveni „Lidl”. Da li se ste možda zapitali da li je normalno da je otvaranje prodavnice izazvalo takav metež i zbrku? Ja jesam, ne ulazi mi u glavu kako je moguće da ljudi dozvole sebi da se fizički sukobljavaju zbog banana i piletine. Kažu bedni smo, sirotinja smo, ali bez obzira na sve, zar ne možemo biti bar malo civilizovaniji? Čemu vodi sve to? Da li se vraćamo u devedesete? Da li ćemo i mi mlađi doživeti te horor godine o kojima smo, na svu sreću, samo slušali? Situacija postaje krajnje zabrinjavajuća.

Otišla sam predaleko sa mislima, trgnula sam se i nastavila sa poslom.

Volim ovo doba godine, volim blagi miris povrća i dima u vazduhu, volim kad šušti lišće pod nogama, volim…

Prija mi kad ostanemo do kasno i pričamo o svim temama, tako je i danas.

Subota, 27. oktobar 2018. godine

Konačno! Sajam knjiga! Danas nema puno vremena za pisanje, danas sam u potrazi za onim što su drugi pisali!

Moj najvoljeniji drug (ne volim da koristim reč „dečko”) i ja smo krenuli u pohod, on traži neke svoje omiljene pisce, ja svoje. Sviđaju nam se različite stvari, ali ipak ima strpljenja da sa mnom čeka u redu za novi ljubavni roman mog omiljenog pisca, a ja se veoma trudim da uočim na kom štandu se nalazi knjiga koju on želi da kupi.

Opet gužva, gomila nekih glasova, ali ovog puta sve mi to prija. Upijam naslove, tonem u tom moru knjiga, prepuštam se talasima. Neprocenjivo!

Raduje me činjenica da i dalje veliki broj ljudi posećuje ovakve događaje, ali me brine što je jedna od najprodavanijih knjiga bila baš ona što ju je napisala neka učesnica rijalitija, ali, ipak, ukusi su različiti.

Našli smo ono što smo tražili.

Ulov je i više nego dobar! Oboje imamo razvučen osmeh na licu! Kako je ovo jedan divan dan…

Rastajemo se, vreme je da zavirimo u nove svetove i upoznamo neke nove likove i učinimo ih stvarnima, bar na trenutak.

Autorka je pesimista koji traga za pozitivnim stvarima na ovom svetu

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)