Pančevačka „Ceduljica” na jugu Srbije

Objavljeno 13.06.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 19 mins

Nedelja, 6. jun 2021. godine

Probudio sam se umoran, ali pun utisaka sa petodnevnog promotivnog putovanja po zapadnoj Srbiji. Prvo što sam uradio bilo je da kroz prozor pogledam na terasu na kojoj nam se u jednoj saksiji ugnezdio golub. Bila je to lepa slika, u saksiji sam ugledao goluždravo golupče. Teškim pokretima vrtelo je glavicom pokušavajući verovatno da se pokrene. Naravno, supruga i ja smo već par nedelja terasu prepustili golubici, ne želeći da bilo čime remetimo njen spokoj.

Gledajuću u majušno živo biće, pomislio sam kada će čovek uništiti tu krhku vrstu. Na tu misao navela me je vest da je uginuo poslednji veliki beli nosorog, čime je izumrla jedna džinovska vrsta, otporna na sve što priroda može da učini, ali ne i na čoveka.

Obaveze u kojima sam već više meseci, protežu se i kroz nedelju za koju vodim dnevnik (dnevničku nedelju). Reč je o projektu o vladavini prava u Srbiji na primeru MUP-a, i publikaciji Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Prvi je vest objavio OzonPress. Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo Srbija.

Već u jutarnjim satima postaje mi jasno da je umor ono što bi lako savladao, da nije pogoršanog zdravlja. Reč je o vrtoglavici, mojoj decenijskoj boljci, o kojoj neću trošiti reči. Umirujem misli u pokušaju da povratim snagu i analiziram utiske sa puta. Promocija u Čačku bila je prvi događaj u tek otvorenom medijskom skloništu. Trebalo bi da iskoristim kontakt sa kolegema iz Građanskih inicijativa (GI) i da razgovaramo o medijskom skloništu u našem gradu. Prelistavam utiske i iz Valjeva, Loznice i Tršića. Pokušavam da izvučem maksimum i skiciram saradnju sa Podrinjskim antikorupcijskim timom iz Loznice.

Vuk u Tršiću: Samo vas gledam!

Ponedeljak, 7. jun 2021. godine

Zdravstveno stanje mi je tek za neki promil bolje. Bojim se da neću moći nigde da idem, iako imam pregršt obaveza. Jedna od njih je i prisustvo licitaciji placa na Divčibarama. Pitam se, a možda i ne treba da se pitam: kakva je to vlast kada umesto da brine o građanima ona brine kako da udovolji moćnima? Pa, šta će nama Pančevcima plac na Divčibarama? Samo trune i skuplja prašinu. Treba da smo sretni što ima ko zna šta bi sa njim. Bogu fala, da smo se ratosiljali te bede. I ono što dodatno stavlja so na svežu ranu, domaćini ćute li ćute.

Trebalo bi da odem do automehaničara Đoleta – Đorđija (inače lik iz Oči u oči sa političkom korupcijom). Dvodecenijski automobil održavam tehnički ispravnim uprkos njegovim godinama. Trebalo bi da odem u svoje selo, Vladimirovac, i u komunalno u Alibunar, da platim pogrebne troškove za majčinu sahranu. Trebalo bi da odem i na…, ali nikuda ne idem. I ponedeljak sam polupresedeo a polupreležao. Ipak, obaveze ne pitaju, traže da se ispune. Izdvajaju se knjigovodstvene; treba srediti gomilu knjigovodstvenih dokumenata. Treba potvrditi promotivne obaveze za dnevničku nedelju. Treba ugovoriti i beogradsku promociju.

Ovako je bilo u Valjevu prošle nedelje

Utorak, 8. jun 2021. godine

Utorak koristim od 00 sati, čim je prošla ponoć, puštam informaciju za medije, obeležavam događaj kojim je počela neobična primena vladavine u Kukulovcima. Od jutra se posvećujem svim zaostalim obavezama. Ni sam ne znam kako, ali uspevam da od mehaničara Đoleta dobijem usmeni sertifikat o uslovnoj ispravnosti automobila dovoljnoj da pređe oko 700 km pretežno autoputa. Posetio sam sestru u Vladimirovcu; platio komunalne obaveze u Alibunaru. Oko podneva stigao u Beograd u Dorćol Plac u pokušaju da ugovorim beogradsku promociju Ceduljice. Nemam puno nade, obzirom da su događaju nagrnuli kao bujica posle pandemije i zauzeli sve prostore koji prihvataju publikaciju kritičkog tona. Prva informacija koju dobijam je da menadžerka nije tu, a da slobodnih termina ima tek u julu. To je kasno. Međutim, nailazim na veliko razumevanje gospođe Vesne, koja obećava da će mi sve potvrditi uveče. Tako je i bilo. Beogradska promocija zakazana je za petak, 25. jun u 12 sati.

Table sa oznakom mesta – Kukulovaca nema, ali ima rupa. Kad u nju udarite, tu je i Kukulovce.

Sreda, 9. jun 2021. godine

Rano ujutru supruga i ja smo krenuli put Leskovca. Smestili smo se u hotel „Groš”. Preporučiću ga zbog domaćinske atmosfere, odlične hrane i niskih cena. Nemam vremena ni za kakav odmor, jer ne smem da kasnim sa mejlovima i telefonskim razgovorima. U „Grošu” formiram malu kancelariju iz koje obavljam poslove oko organizacije događaja koji me očekuju. Prvi zadatak je da sutra, na godišnjicu događaja u Kukulovcima uspostavimo Autohtonu školu vladavine prava. Biće mi potreban novi saradnik Nenad Mitrović (glumac, koji je dobio otkaz) iz Kukulovaca. Ali, on je zauzet poslovima oko poljoprivrede. Ipak, nalazimo rešenje, događaj za sutra, snimićemo danas. Nenad mi maksimalno izlazi u susret. Nakon što smo po svemu neobičnu školu, tj. učenje uspostavili, nastavljamo razgovor na njegovoj terasi. Pričam mu o dedi mog kuma Darka Fazlovskog koji je bio bard Leskovačkog pozorišta. Maštamo o njihovom gostovanju u Pančevu. Kareja dobija novog saradnika. Uveče spremam press info o događaju koji će se zvanično dogoditi sutra.

Ja i Nenad iz Kukulovaca (novi saradnik Kareje) uspostavljamo Autohtonu školu vladavine prava.

Četvrtak, 10. jun 2021. godine

Od jutra opet mejlovi, opet telefonski razgovori i ključna press informacija o neobičnoj školi. Jugmedija prva objavljuje vest.

Dalje, poseta Narodnom parlamentu u Leskovcu. Mladi kolega Dejan nije tu. Morao je da ode na Aljasku.

Zašto morao?

To je logično pitanje. Odgovor je: zato da bi iskoristio svoju fakultetsku diplomu, svoje savršeno znanje engleskog jezika i svoje višegodišnje aktivističko iskustvo. Ali ne da bi radio neki administrativni, kancelarijski posao, već da bi radio težak posao u fabrici za preradu ribe. I to je, ko zna da gleda, jedna od slika Srbije ovih dana. I to je rezultat odsustva vladavine prava o kojoj pričamo. Kratko se zadržavamo tek da preuzmemo tri broja Nove Naše rečisa feljtonom o Ceduljici.

Dalje tražimo mesto za parking negde u centru grada. Orijentir nam je spomenik Tomi Zdravkoviću. Moj utisak je i da ne liči. Jedva nalazim mesto za parking. A onda nam se obraća jedna gospođa, koja očigledno radi u prodavnici naspram koje sam parkirao. Ne, sve je u redu sa parkingom, gospođa je krajnje dobronamerna. Obraća nam se sa preciznim instrukcijama o plaćanju parkinga.

Šta je tu zanimljivo?

Videvši PA registarsku oznaku, gospođa nas dovodi u vezu sa Beogradom „jer smo blizu”, a njena unuka upravo sutra ide u Beograd u Centar bezbednosti „13. maj” na ispit iz fizičkog za upis na policijsku akademiju. I čuli smo još podataka o tome.

– Jel’ vaša unuka baš voli policiju?

– Od malena, hoće da bude policajka.

Iz gepeka uzimam jednu Ceduljicu, pružam je gospođi, i kažem joj da je to moj mali poklon budućoj koleginici, Videvši da je MUP u naslovu, gospođa se oduševljava i zahvaljuje.

Idemo dalje, da nađemo kafić „preko puta ograđenog gradilišta” na kome se radovi tako obavljaju kao da im je cilj da se nikada ne završe. Tu nas čeka neformalni sastanak sa novinarima Jugpressa i Nove Naše reči iz Leskovca. Osim Ljiljane Stojanović zatičemo i novinara koji je prošle godine uradio intervju povodom promocije prve knjige. Stiže kao poručen i dopisnik iz Vranja. Teme se prepliću, svaka je po vladavinu prava poražavajuća.

Osvanula je u Kukulovcima i tabla novouspostavljenje škole vladavine prava.

Sledeća aktivnost je u Vranju. Smeštaj nisam ranije rezervisao, što obično činim. Ipak, da se najavim u hotel u kome smo prošle godine bili.

– Nema slobodnih soba!

Šta sad? Tu je Mihajlo, Babačko junior, divni mladić iz InfoVranjske. Pitam ga za preporuku, i rezervišemo sobu za danas u Gejt Parku. Recepcionerka mi daje orijentir: pored Doma JNA smo. Kao da me je strelom u sećanje pogodila. Koliko sam puta kao dete sa ujkom Perom sedeo u bašti Doma JNA, gledajući ga kako igra šah i netremice slušao priče sa kolegama borcima iz NOB-a.

Krećemo put Vranja, koji mora da ide preko Predejana, starom dobrom magistralom. Raduje me da vidim više desetina automobila parkiranih pred motelom, ali ni jedan autobus. Razvoj društva uzima danak. Da bi moćni i bogati mogli brzo da putuju, cenu će platiti siromašni.

Šta je tu novo?

Predejane stisnutih zuba plaća cenu udobnosti za bogate. Par desetina gostiju prkose pogodnostima brzog putovanja. Čujem i makedonski jezik. Predejane se ne predaje. Sedamo na terasu za sto u prvom redu, odakle se najbolje vide brda u daljini. Uživam u mislima, pogledu, ubrzo i u hrani. Gledam u brda na severozapadu, vidim kako se najdalja zamagljuju. Magla se spušta sve niže, bliže i brže. Ali, nije to magla već kiša! Ma kakva kiša, to je bio Nijagarin vodopad koji se sručio tom brzinom da su svi rubni stolovi na terasi u par sekundi bili mokri. Dok smo se preselili za suvi sto, poprilično smo iskisli. Kažem supruzi: „Ovo ćemo da pamtimo”. Naravno, kada ste u Predejanu na putu za Vranje ništa ne smeta, pa ni vodopad kiša. Naprotiv, upotpunila je utisak ćudljive prirode juga. I kiša može biti uspomena sa putovanja, neki gosti je snimaju.

Kako je brzo počela, kiša je tako i prestala. Po dolasku u Vranje, ne gubim ni sekundu u sobi, izlazim u grad za koji me vežu najlepša sećanja koja naviru sa svih strana. Ovde je bila… sada više nije. Ovde je bila… sada više nije. U velikom stanu ujka Pere sada je Odeljenje za korupciju! U prizemlju te zgrade gde je bila kafana sada je knjižara! Neverovatno, kao da se neko igra sa mnom. Nenade, uzimite mi olovku, inače ode dnevnik u neku sasvim drugu formu. Opasno je kada olovku u ruku date nekome ko je umislio da je pisac, i uz to mu date zadatak da piše o boravku u svom rodnom gradu ujedno i rodnom gradu jednog od naših najpoznatijih pisaca. Prilažem fotografiju prihvatajući sav rizik pretencioznosti.

U Vranju imam dvoje kolega i prijatelja, vrhunskih policajaca, raduje me susret sa njima. Odmah ću im se javiti. Kome prvo, Nebojši – Nebi, ili Banetu. Pozivam Nebu, kolega se javlja. Drago mu je da se čujemo, još draže da ćemo se videti, a onda, njegov glas menja boju. Znaš, ima jedna tužna vest, Bane je umro! Trebalo mi je vreme da se povratim.

Petak, 11. jun 2021. godine

Čim sam ustao, opet mejlovi, opet telefoniranja. Čini mi se da što god više mejlova napišem da ih još više treba. Pitam se kako smo živeli bez mejla? Opet gugl pretraga, mediji nas lepo prate (Jugpress, Jugmedija, Rešetka, K-013, Pančevo Si Ti, PANpress).

Radni dan daje mogućnost da posetim i gradsku biblioteku, njeno ime se podrazumeva. Od kako sam napisao prvu knjigu imam želju da je poklonim biblioteci, ali nemam snage da se upustim u kontakt sa bilo kojom javnom ustanovom. Razlog je strah koji službenici imaju od knjige(a) za koje se može reći da imaju kritički stav prema vlasti. Isti je razlog zbog koga se ne odlučujem i na kontakt sa Udruženjem pisaca Vranja. Zamena sa sve kontakte sa javnim ustanovama biće udruženje građana Borino i evropsko Vranje (BEV). Oni imaju četiri mini javne bilioteke.

Sledi sastanak sa Mihajlom, zatim gostovanje u Medijskom skloništu. Dogovaram detalje sutrašnje ulične promocije Ceduljice. Takođe dogovaram i feljton u Čačanskim novinama.

U medijskom skloništu u Vranju sa Sašom Stojkovićem glavnim urednikom InfoVranjske.

Subota, 12. jun 2021. godine

Imati grobno mesto na Šapranačkom groblju u Vranju se smatra privilegijom i dokazom dubokih korena. Koristim priliku da obiđem grob nane Mare (posvećena joj je Oči u oči sa političkom korupcijom) i deda Svete Brezovca. U Šapranačkoj ulici potražiću i druga iz detinjstva Sašu Totoreju. Pronašao sam ga, liči na oca. Na žalost on mene nije mogao uopšte da se seti. Gledao me je kao stranca. Poznato mu sve što sam opisao, ali ne i ja. Nisam razočaran, prihvatam to kao posledicu odsustva kontakta.

Posle podne imam neformalni sastanak sa članovima BEV-a Banetom i Milošem, tu je i Mihajlo. BEV je osim književnosti posvećen borbi protiv korupcije. Uličnu promociju držimo kod Muzeja, gde se nalazi jedna od uličnih biblioteka udruženja BEV. Zatim obilazimo ostale ulične biblioteke i dopunjujemo ih Ceduljicom.

Članovi Udruženja građana Borino i evropsko Vranje (BEV) stavljaju Ceduljicu u uličnu mini biblioteku Nečista krv.

Tek predveče se nalazim sa kolegom Nebojšom. Ceduljica ga raduje, ali je odmah i dopunjuje. Mesta za to svakako ima, samo treba naći način. Ne znamo šta bi pre jedan drugom rekli, a dva sata su proletela kao tren. Proletela je i ova nedelja.

Autor je bivši policajac, sada predstavnik antikorupcijske organizacije civilnog društva Kareja iz Pančeva

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)