Nedelja, 4. septembar 2002. godine
Buđenje… neko je, sa početkom školske godine, otkazao i leto. Kao na dugme. Tri dana stojičkog „smrzavanja”, kiše, inadžijskog odbijanja da se prizna poraz leta i pobeda meteorološke jeseni dobijaju svoj epilog – budim se „sleđena” pod bednim frotirom, i onako sebično otimam suprugov, i slavodobitno završavam zamotana u dva, kao viršla u omotu, produžavam boravak u krevetu da se konačno, bar malo zagrejem. Mrzim kraj leta. Ne mogu da kažem da ga ne volim, već baš mrzim. Sva živost, vedrina, i naročito sve slobodno vreme moje dece tokom letnjeg raspusta nemaju cenu. Doba kada su opet samo deca, a ne đaci. Posmatrala sam ih prva dva dana škole kako, kao pokisli miševi, ujutro rano ustaju, kao da se pitaju „Zašto?” Iskreno, čini mi se da kao majka ne volim školu mnogo više nego kad sam i sama bila đak.
Danas smo još pod utiscima jučerašnjeg dana, kada smo se pretvorili u domaće turiste i bili u turističkom obilasku Beograda ispod Beograda, nešto što smo čitavog leta odlagali, zahvaljujući raznoraznim drugim akivnostima. Svakom bih preporučila taj turistički obilazak, ponajviše zbog više nego šarmantnog i elokventnog vodiča Zorana Lj. Nikolića. Ali danas je nedelja, tradicionalno dan za spremanje za novu radnu sedmicu, i shodno tome, brzo se vraćamo u stvarnost i decu postrojavam u radni „mode” i završavanje domaćih zadaka i učenje, iako mi još u glavi odjekuje monumentalni horski vrhunac Karmine Burane koju smo odgledali sinoć na Ušću. Naravno, deca su to prepoznala iz treće epizode Ratova zvezda.
Ponedeljak, 5. septembar 2022. godine
Treći dan škole. Budim podmladak, muž odjuruje u vidu lastinog repa na posao u Beograd, mojim kolima (o tome kasnije). Krmeljavo usporeni naslednici s mukom doručkuju, tačno vidiš da bi se najrađe vratili u krevet, ili, još bolje, u mesec juli i sve dogodovštine tokom dvadesetak dana krstarenja po Grčkoj, Albaniji i Crnoj Gori. Konačno ih popakujem i ispratim u školu, a preda mnom neki, pihhh, polu-jesenji – polu-letnji dan. Sinoć mi je drugarica poslala julsku fotografiju sa plaže Kamene Vourle uz komentar „Ja bih opet tamo”. Robotski obavljam sve uobičajene dnevne obaveze dok taj morski crv u glavi ne da mira i grozničavo maštam kako bi samo mogli da „izmajmunišemo” sedam dana nekog mora u septembru. Mašta može svašta. Ali, avaj, surova realnost je jača, i dok si rekao keks, deca su se vratila iz škole, deklamuju šta sve imaju da nauče i koje sve domaće imaju da urade i ja vidim da od maštarija nema ništa, sve dok po školskom kalendaru ne budu ponovo slobodna deca od 20. juna 2023. godine.
Vraćamo se na školska podešavanja i revnosno se svako bavi svojim poslom. Što se škole tiče, ja sam zadužena da pomažem sa srpskim, engleskim, francuskim, istorijom i geografijom, a muž je tu za prirodne nauke: matematiku, fiziku, tehničko, informatiku i, od ove školske godine, hemiju. Često pomislim da smo ja i suprug srećne ruke da smo tako rasporedili naše obrazovanje, pa bar ne moramo da dajemo silne pare za privatne časove, što su mnogi roditelji prinuđeni da rade. Iako imamo „vrhunski” i „besplatni” obrazovni sistem, koji bi koliko sutra doživeo kolaps da nije roditelja kao što smo mi i privatnih časova.
Kasnije se čujem sa mojom sestrom, koja živi u Crnoj Gori, i pričamo o njihovom prvom školskom danu. Da, u Crnoj Gori škola nije počela 1. već 5. septembra. Tako je tamo uvek i bilo – ako prvi septembar pada u četvrtak ili petak, besmisleno je započinjati nešto na dan ili dva pre vikenda. I nikada se ništa nije gubilo zbog toga.
Utorak, 6. septembar 2022. godine
Dok leto beži od nas brzinom Maskove SpaceX rakete i dok, polako ali sigurno, sve mirnije ulazimo u kolotečinu radno-školskih dana, javljaju se i prve misli o dolazećoj zimi. Da li će biti struje? Grejanja? Sa televizije dobijamo šizofrene poruke različitih nivoa vlasti, apele da štedimo struju (kao da se inače razbacujemo i volimo da nam računi za struju budu što veći). Kao dođoška iz Crne Gore, ne mogu a da se ne čudim beskičmenjaštvu reakcija naroda na sve što nam se servira. Jasno mi je da kratkotrajni interesi povlašćenih grupa mogu da budu primaljivi, ali mi nije jasno kako se zbog toga neki mire sa dugoročnim i sistematskim uništavanjem temeljnih društvenih i državnih vrednosti. Iako su ovih dana najglasniji branioci tradicionalne porodice u paničnom strahu od pošasti zvane LGBT, dok se sve drugo raspada. Što bi Đole rekao „Fasada drži al’ temelji klize”.
Danas je bio i prvi roditeljski sastanak kod starijeg sina. Uobičajeno pričanije na početku školske godine. Utisak je da bi svako od prisutnih, i roditelji i razredni starešina, najrađe bili negde drugo. No, i ta formalnost je obavljena.
Sreda, 7. septembar 2022. godine
Jeeej, konačno danas dobijam nazad svoja kola. Naime, poslednjeg dana mora, u Crnoj Gori, po stavljanju kofera u kola, napade nas na parkingu u bršljan i živicu obrasla stara ograda, i iz tog napada je suprugov tipo izašao dobrano izranjavljen. Tako da je tipo bio na peglanju, ispravljanju i farbanju, a ja već 10 dana bez mog raspalog puntića koji je pouzdano prevozio mog muža do posla u Beogradu i nazad sve ove dane. Dokopah se auta, a onda smo ja i muž odjurili da obiđemo skoro pa završenu novosagrađenu zgradu u koju ćemo se, Bože zdravlja, preseliti tokom zime. Konačno će deca imati svako svoju sobu. Za tu investiciju smo prodali dve starogradnje od ukupno 125 kvadrata. Da bismo dobili 90 kvadrata novogradnje. Ali, Bože moj, nekad se mora reći dosta tradicionalnom trpljenju i „gde čeljad nisu besna ni kuća nije tesna” floskulama. Sada ćemo svi da se separatišemo po svojim sobama, a podmladak će konačno u (pred)pubertetskim godinama da dobije neku dozu privatnosti i uslove za učenje bolje od trpezarijskog stola, za kojim je jedan uvek morao da bude, u nedostatku dve sobe i dva radna stola.
Prilično smo zadovoljni onim što vidimo u zgradi, uzimamo neke mere, kako bismo počeli da smišljamo i maštamo kako ćemo opremiti tu nekretninu. I naravno, da jurimo stolare i ostale majstore za skućivanje.
Četvrtak, 8. septembar 2022. godine
Danas je dan za rvanje sa državnim, besplatnim, zdravstvenim sistemom. Kao neko ko je ušao u pozne zrele godine, i kao neko kome se krštenica konačno „javlja”, vreme je da počnem druženje sa doktorima. Pre podne sam ja zakazala (delimično uspešno) neki pregled, pri čemu se čovek pita da li se ljudi zaduženi za „organizaciju” zdravstvenog sistema namerno trude da otežaju pristup svemu ili zaista misle da je to što su oni smislili dobro, i ako jeste za koga? Za pacijente sigurno nije.
Pododne je rezerisano za drugi čin ove predstave zvane srpsko zdravstvo. Naime, juče sam uredno zvala školski dispanzer da dobijem informaciju o proceduri za davanje gardasil vakcine, pri čemu mi je rečeno da vakcina ima, i da mogu decu da dovedem ili ujutro od 8 (do koliko nisam ni čula jer je to otpalo samom činjenicom da su deca ujutro u školi) ili posle podne od pola 5 do 6. Pojavimo se mi tamo oko pola 6, deca sama sebe hrabre kako neće ta jedna vakcina da boli. Naravno, sestra na šalteru kaže da smo kasno došli (?!), kako je već veliki red, da su ovih dana, iz nekog nepoznatog razloga, i predškolska deca preusmerena na sistematske preglede u školski deo, kako oni ne mogu više nikog danas da prime… a radno vreme im je, inače, do 8. Tog momenta iz mene pokulja svo nezadovoljstvo svim državnim aparatima i sistemima koji fukcionišu na principu da građani postoje zbog njih, a ne oni zbog građana. I tako se ja pretvorim u mamu ozbiljno povišenog glasa koja govori da je ne zanima ništa od toga, da je ona svoju obavezu ispunila i uredno se raspitala kada da se dođe, da je ne zanima šta oni SADA njoj imaju da kažu, već da se pridržavaju informacije koju su joj sami juče dali. Da ne ulazim u detalje, u pola 7 su moja deca primila vakcine, poslednji u redu, a šta će oni da rade do kraja radnog vremena u 8, to valjda oni znaju. I, što je još važnije, moja deca, iako dečaci, ne samo da će biti zaštićena od HPV virusa, nego neće biti ni prenosioci te pošasti koja uzme živote hiljadama žena svake godine.
I tako, dok smo se mi bockali, u narodu, omraženim vakcinama, tamo u dalekoj Engleskoj, preciznije, Škotskoj, poslednji dah je ispustila NJ. K. V. Elizabeta II. Pošto sam i sama provela jedan deo školovanja u Velikoj Britaniji, jasno mi je kakav je to, iako očekivan, potres za njihovo društvo. Za ostatak sveta i žute tabloide je to odličan izvor zarade klik-bejtovima, što bombastičnijim naslovima, pri čemu je nebitno da li su u pitanju istinite ili polufabrikovane informacije, sve dok se sve to internet čitaocima nudi na što je više moguće senzacionalistički način.
Petak, 9. septembar 2022. godine
Svaki petak – izuzetak! Odlučujem da danas bude dan za mene. I muža. Deca su ujutro u školi, i kujem plan kako da mi odrasli malo provedemo vreme sami. Mlađeg sina po dolasku iz škole vodim kod dede, a stariji, već sedmak, ostaje sam kod kuće da kao veliki, već zatrpan domaćima i novim lekcijama iz matematike, fizike, hemije, biologije, istorije, uradi što više od toga, kako bi za vikend imao malo više slobodnog vremena. Odlazim busom u Beograd, i nalazim se sa mužem posle posla u centru. Kao nekada, kad smo bili samo mi, konačno malo šetnje, kafica na osunčanoj terasi Knez Mihajlove, po lepom i sunčanom danu, koji se jutros pod oblacima i kišicom ni durbinom nije nazirao. Povremeno zovem starijeg sina da proverim kako napreduje sa školskim obavezama – sve je u redu. Eto kako par sati opuštanja može da razvedri svakodnevnu jurnjavu za stvarima koje se moraju. Kad bi dan trajao nekih deset sati duže, imali bismo vremena i za obavezno i za neobavezno.
Subota, 10. septembar 2022. godine
Subota, dan za odmor i – IKEU! Ili, dan za umor i IKEU. Pošto dotične prodavnice visokocenjenog švedskog giganta nije bilo u našoj zemlji kad smo se prvi put kućili, sada ne propuštamo priliku da i to „čudo” obiđemo. Kamere telefona na gotovs, nacrt stana na gotovs, i škljoc, hm, ovo je slatko, ovo i nije, i tako u krug do izlaska iz njihovog lavirinta nekih pet sati kasnije. Naravno, muž i deca su istestirali svaki krevet i svaku sofu – možda bi mogli da se prijave za ono čuveno crnogorsko takmičenje u izležavanju? Nekih 6.000-7.000 koraka kasnije, iscrpljeni sedamo i jedemo švedske ćufte, a ja se ponosim dok mi deca govore kako su moje ćufte mnooogo bolje od tih švedskih.
Vraćamo se kući, meni preostaje da popunim poslednji dan dnevnika, i da se spremim za novu nedelju.
Autorka je nezaposleni profesor engleskog jezika i književnosti, magistar lingvističkih nauka, spletom životnih okolnosti iz Crne Gore preko Velike Britanije sletela u Pančevo, da tu i ostane
