Nedeljna doza jednog muzičara, zarobljenog u svetu preživljavanja u Srbiji

Stefan Josimov
Objavljeno 15.10.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Nedelja, 8. oktobar 2017. godine

Kao i svaka nedelja, tako i ova. Počinje, nekako, uvek oko podneva. Mnogi moji sugrađani će reći kako ne vole nedelju i kako im je Pančevo nedeljom tmurno i tužno, bez obzira na godišnje doba. Ipak, nedelja meni predstavlja dan kada imam najviše vremena za porodicu i prijatelje. Nekako, već tradicionalno, do 13 sati smo okupljeni u „Vozu”. Raznorazne teme se „pretresu” na toj, za sve nas, „jutarnjoj” kafi, ali se najviše koplja lome oko fudbala. Doduše, u poslednje vreme više oko onog virtuelnog. No, posle te žustre rasprave, vreme je rezervisano za porodični ručak (tu se tek otvaraju svakojake teme J), potom se malo prošeta po, relativno pustom, gradu i onda dolazi vreme „večernjeg opuštanja”. Za to su najodgovorniji „Amareto” i „Kokoška”, kako nam se kad „zalomi”.

Ponedeljak, 9. oktobar 2017. godine

Kako počne ponedeljak, takva bude cela nedelja. Ovaj je počeo „sjajno”. Gužva i probijanje kroz razrovani Beograd. Mogu samo da zamislim kako je ovim ljudima koji ovo moraju da trpe svakog dana. Završeno nekoliko sastanka, pa je kratak predah rezervisan za prijatelje sa muzičkih turneja, koje poslednjih godina ima mnogo. Završavam još nekoliko sastanaka potom u našem gradu, te radni dan privodim kraju. Nakon kratkog odmora, vreme je za gledanje utakmice. Mnogo smo se nervirali, igra je bila očajna, ali plasirali smo na taj Mundijal u Rusiji, pa šta nam Bog da.

Utorak, 10. oktobar 2017. godine

Dan počinje rešavanjem birokratskih problema, pa je čitavo pre podne rezervisano za šetnju na potezu zgrada SDK – Opština. Kad me država Srbija dobrano iznervira, lagano se pije kafa, gde prepričavam sa kolegama sve te zavrzlame koje nam država nameće. Radni dan se završava malo ranije, te je posle još jednog predaha, vreme rezervisano za voljenu osobu. Mislim da već mesecima unazad nemam bolje opuštanje od filma ili šetnje sa njom. Zaista posebna osoba.

Sreda, 11. oktobar 2017. godine

Još jedno rano buđenje i dnevne obaveze. Potpuno neplanirano, opet razrovani Beograd. Ipak, mnogo manje nervoze nego prethodna dva dana, zato što smo par poslovnih projekata završili uspešno, dobili najviše ocene i nakon potpisivanja novih ugovora, možemo da predahnemo uz ručak. U sjajnom restoranu „Careva ćuprija”. Neverovatno je koliko je ovo mesto mirno i opuštajuće, a lokacija deluje očajno. Preporuka za sve, koji možda nisu bili do sada. Vraćamo se u Pančevo, čak i kod nas uobičajna gužva, prosto čovek da se zabrine da nisu i naši nešto počeli da kopaju, kao komšije u glavnom gradu. Standardno, već skoro dve godine, sreda veče je radna – sviranje sa „Banatskim kicošima” u klubu „Dvorište”. Uz lake note i opuštajuće razgovore, svirku privodimo kraju, vreme je za voljenu osobu i neizbežnu posetu McDonald’s-u.

Četvrtak, 12. oktobar 2017. godine

Jeste da je, što bi stariji ljudi rekli, „Blag dan” i da je u pitanju devojačka slava moje majke, ali ja gori dan od ovog, u ovoj godini, ne pamtim. Posle ludačkih prepodnevnih sati, odustajem od svega što sam isplanirao za ovaj dan. Problem za problemom, stresovi se samo valjaju jedan za drugim. Odlučujem da je najbolje da sačekam veče kako bi se stvari sredile i kako bi se opustio sa prijateljem Nemanjom. Donekle smo uspeli u našoj nameri.

Petak, 13. oktobar 2017. godine

Ne spadam u grupu ljudi koji su sujeverni, pogotovo što je moj „petak 13.”, bio upravo prethodni dan. Danas se, pored redovnih obaveza, viđam sa prijateljima, pogotovo onim koje neko vreme nisam imao prilike da vidim. Rešavamo razne stvari, koje nismo uspeli za ovo neko pređašnje vreme i dogovaramo se o eventualnom izlasku uveče, ipak petak je. Iako sam u prvi mah od toga odustao, želeći da se sam prošetam našim kejom, prijatelji su bili uporni, te se može reći da smo posle dugo vremena imali opet neki „naš petak” (bez obzira na to što sam u očima mojih prijatelja bio „poprilično odsutan”).

Subota, 14. oktobar 2017. godine

Malo kasnije ustajanje, prelistavanje štampe, malo više čitanja na Twitter-u i odlazak do Vršca. Nakon kratkih poslovnih obaveza, vreme je da se počne sa pravim vikendom, ali i planiranjem nedelje, 15. oktobra, ove godine meni, poprilično značajnog datuma.

Autor ima 27 godina. Muzičar od svoje šeste godine, svira tamburu i kontrabas. Kao i svi, pokušava da preživi u ovim sumornim vremenima i da se izbori sa sve većom cenzurom koja je se uvukla u sve pore života, pa čak i u kafane. Voli basket i fudbal. Naravno i PES. 🙂

PRETHODNI ČLANAK

One Comment to: Nedeljna doza jednog muzičara, zarobljenog u svetu preživljavanja u Srbiji

  1. Avatar

    Mile

    oktobar 16th, 2017

    Pokušavao sam da provalim kojim poslom se bavi mladi gospodin ( sem muzike ) i nisam uspeo iz teksta da saznam. Izgleda da se od muzike može dobro živeti.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)