Mojih sedam!

Predrag Đelevski
Objavljeno 16.06.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Nedelja, 9. jun 2019. godine

Dan kada bi trebalo da se budim malo kasnije, ali zbog navike i toplote ustajem ranije nego što sam planirao, iako sam imao još prostora za dremanje. Kuvam kafu i vraćam se u krevet da završim knjigu koju sam počeo da čitam ove nedelje. To je knjiga „Fajront u Sarajevu” Nenada Jankovića, poznatijeg u javnosti kao dr Nele Karajlić. Davno sam je kupio, čini mi se kada je izašla i evo došao je red i na nju.

Zbog mnogo obaveza koje sam imao ove nedelje nisam stigao da se ošišam iako mi je odavno bilo vreme za to. Rešio sam da odem i još jednu obavezu skinem sa spiska. Dolazim kod frizera i on me smesti u stolicu koja mi svaki put kada dođem liči na one stolice iz filmova kada ljudi lete na Mesec, kao što je „Apolo 13” sa Tomom Henksom. Podešava je po svojoj visini i pita me: „Je l’ isto”. „Da, naravno”, rekoh mu i razmišljam kako bi bilo čudno da me neko drugi šiša, jer se toliko godina šišam kod istog frizera. Naravno, nismo ćutali, počeli smo da, što bi ljudi rekli mlatimo praznu slamu, pa smo se dokopali i politike. Naravno, politika je toliko duboko ušla u pore društva da čak i kada dođeš kod frizera ne možeš da ne pričaš o njoj. On je uglavnom imao stavove da je sve to glupost i da je manje-više neutralan, da mu je svejedno, dok sam ja moje mišljenje da sve te ljude koji govore da se njih ne tiče, treba poslati u deveti kurg pakla, prećutao.

Falio mi je dan između nedelje i ponedeljka.

Ponedeljak, 10. jun 2019. godine

Najčešće je najomarženiji dan u nedelji, meni je kao i svaki drugi. Ponedeljkom se najlakše probudim i sa velikom dozom optimizma i entuzijazma odlazim na posao. Pritiskom na dugme palim računar i uz dozu kafe listam veb protale, pripremam se za radni dan. Sve je uobičajno, Vučić ovo, Vučić ono… gasim brauzer i krećem sa poslom. Mnogo tabela, mnogo brojki, mnogo formula i samo brojevi. Puno je posla i gubim kompas, ne obaziram se na vreme, kada sam se trgnuo već je bilo podne i pauza za ručak. Odlazim sa kolegama na taj čin, svako od njih priča svoje doživljaje od prethodnog vikenda i sumiramo utiske i ko ga je i kako proveo. Kao po običaju, pauza najčešće prođe najbrže iako je svaki minut pauze isti kao i minut posla. Oko 15 časova počinje da mi opada koncentracija i uzimam kafu i silazim na ostatak pauze koju sam prištedeo tokom one za ručak. Uzimam telefon i gledam poruku od drugara na „WhatsUp”-u: „Brate, idem za Kinu 6. jula i biću tamo dve godine!” Gotovo istog trenutka u mojoj glavi se rađa dilema, kao kod većine mladih u ovoj zemlji, otići ili ostati, istok ili zapad, Kanada ili Australija? On kao sociolog i lik koga zovem(o) „pokretna enciklopedija” nema nekog velikog izbora u ovoj zemlji, ide u Kinu da predaje engleski jezik jer njima trebaju obrazovani mladi ljudi. Šaljem mu poruku „Brate, nek’ je sa srećom!”, tužan, ali ujedno i srećan. Znam da ga neću videti dve godine, ali ipak svako treba oprobati svoju sreću. Još jedan od školskih drugara koji odlazi negde van i koji je rekao da će se vratiti, ali većina njih se ne vrati. Mnogo mojih drugara, rođaka i poznanika je napustilo državu, ovu vlast treba osuditi za genocid!

Ostatak dana sam proveo u prevozu do kuće i sa svojim mislima i dilemom da l’ treba otići ili ostati!?

Utorak, 11. jun 2019. godine

Budim se, kao i u većini slučajeva pre alarma, tako je bilo i ovog utorka. Završio sam jutanje obaveze i čekam drugara da me pokupi i idemo polako na posao. Uglavnom smo stizali dvadesetak minuta pre početka radnog vremena, zbog obima posla koji imam, nisam listao štampu, već sam odmah počeo da prelistavam projekte. Svaki dan na poslu mi se činio kao dan mrmota, malo zbog monotonosti posla, malo zbog svakog tog rituala koji sam svakog jutra imao pre početka posla i pauze koja je svakog dana bila u isto vreme. Ali iskren da budem nije mi smetalo, valjda se čovek navikne i uđe u tu neku rutinu i neki ritam. Napokon pauza, odlazim sa kolegama da ručam i odlučujem da svoju pauzu provedem uz računar i prelistam novine. Sva ta dnevnopolitička dešavanja u našoj zemlji, protest studenata u Novom Sadu zbog pretučenih kolega tokom vikenda zbog organizovanja protesta, pokušavao sam da sva ta politička dešavanja nekako preskočim, ali jednostavno to nije moguće. Naravno da sam protiv svakog oblika nasilja, mislim ljudi 2019. godina je, ali u ovoj našoj zemlji je legitimno da nekoga ko misli drugačije malo pretučeš, čisto da ga „dozoveš pameti”. Uvek sam podržavao ovakve vidove građanskog bunta i nekoliko puta posećivao proteste, uglavnom zbog generalnog nezadovoljstva stanjem u državi i zbog toga što većina nas nema neki izbor. Rečenica Roberta de Nira „Talenat je imati izbor” je možda najbolje objašnjavala zašto ljudi idu trbuhom za kruhom, jer za mnoge koji drugačije misle u ovoj zemlji nema izbora.

Borio sam se sa koncentracijom koja mi je opadala kako se vreme za odlazak kući približavalo. Pri povratku kući, sa kolegom sam pričao o seriji „Černobilj” i o tome kako jedna od boljih stvari koja kod nas funkcioniše više nego odlično jeste ilegalno skidanje filmova i serija preko torenta. Ako budem nekada odlučio da se odselim odavde u neku državu na Zapadu, sigurno je da će mi to najviše nedostajati. Veče kao i svako drugo, večera, kupatilo, krevet.

Sreda, 12. jun 2019. godine

Dan koji nam govori da smo u sredini radne nedelje. Bez većih problema stižem do posla i krećem polako sa radom. Sredom i petkom nisam imao problema oko ručka, samo sam čekao vreme pauze. Sredom i petkom sam odlučio da „postim”  uz jedan mali ustupak, a to je mleko u kafi. Nisam postio zbog nekih verskih ubeđenja, mada tako nešto reći u maloj sredini kao što je Glogonj je jako rizično jer nailaziš na velike osude „vernika”, Bože moj. Više težim ka ateizmu, ali iskren da budem, smrt me baš ne zanima u ovom trenutku života. Svako bi trebalo da ima pravo na taj izbor, ili ne? Postio sam jer smatram da je raznovrsnost u ishrani jako bitna za zdravlje čoveka, a ovo je stvar izbora i neke „obaveze”. Iz svake religije treba uzeti nešto dobro, što svaki pojedinac smatra da je dobro po njega.

Dan na poslu je tekao uobičajno. Kada je velika kazaljka pokazivala 12, a mala 5, to je bio znak da se računari gase i da se lagano kreće sa posla, svako svojim putem. Stigao sam u Pančevo i video da je karneval u gradu, ali ne pravi karneval, već da danas dolazi predsednik u našu varoš i da za široke narodne mase peva Željko Joksimović, što bi neki rekli pola čovek, pola Evrovizija (da se odmah razumemo nemam ništa protiv Željka niti ukusa ljudi koji odlaze da ga slušaju, dobrovoljno). Sve se to ponavljalo, ucenjeni radnici javnih preduzeća iz Pančeva i okolnih opština su morali da budu u varoši, da bi oni demonstrirali silu. Borba protiv ovakovog vida vlasti je kao kada se Don Kihot bori protiv vetrenjača. Iskreno, svaki narod ima vlast koju sam izabere, tako i mi. Gore u tekstu sam napisao oni, jer sebe ne svrstavam u njihovu organizaciju koja se zove SNS. Generalna stvar je to što smo mi u Srbiji jako podeljeni i svako od nas ima neku deklaraciju na sebi, umesto da se delimo na dobre i loše, ali evo i ja sam to uradio, napravio sam podelu. Živimo u jako inficiranoj državi.

Nekako sam uspeo da se domognem prevoza i dođem do Glogonja. Uobičajne aktivnosti za veče. Videh se sa drugom, kupatilo, krevet. Sutra je novi dan!

Četvrtak, 13. jun 2019. godine

Dan koji većina na poslu čeka sa dozom radosti, jer je sutra petak, a petak je posledji radni dan za neke. Zbog obima posla, ja sam morao da radim u subotu, a ono što se mora nije bilo teško. Stigao na posao, prelistao štampu i polako počeo sa radom. Posle radnog vremena, svako na svoju stranu, svako u svoj vid prevoza i svako naravno žuri.

Dokopao sam se nekako Glogonja i ušao sam u kuću. Kod kuće u tim trenucima nikog nisam zatekao pa sam seo da jedem sam. U tim situacijama kada sam jedem uglavom palim televizor i tražim nešto da gledam, ali iako posedujem na kablovskoj preko 200 kanala, ništa nisam našao. Prvi, Prva, O2, Pink… i još mnogo sličnih, samo vesti i neki informativni program gde se Vučić u gotovo svakoj vesti ponavlja. Nije bio problem što je on svuda, na svim programima, ali ljudi ne razumeju da je televizor jednosmeran vid komunikacije i da ne možeš doći do reči sa njim. Odlučujem da gasim tv i ipak jedem „sam”.

Veče sam proveo tražeći knjigu koju ću početi da čitam i neki film koji ću da pronađem za vikend.

Petak, 14. jun 2019. godine

Umoran se budim i svestan sam da nije poslednji radni dan u nedelji, bar za mene. Svi prethodni topli dani, kao što je i ovaj nagoveštavao da će biti, trudili su se da sve lošije i lošije spavam i sve umorniji ustajem. Onako umereno umoran stižem na posao i uz kafu pokušavam da se koncentrišem i krenem da radim.

Odlazimo na ručak i pričamo o vikendu. Napolju je bilo toliko toplo da smo rešili da ne izlazimo do kraja radnog vremena.

Posle večere sam odlučio da prošetam sa devojkom do centra sela. Bilo je i dalje jako toplo i sparno. Imao sam osećaj da je sve oko nas u jednom trenutku početi da se topi. Šetali smo u selu, sretali poznanike i drugare. Mala je sredina i svi se manje-više poznajemo. Od onih najstarijih meštana, pa do najmlađih školaraca. Volim Glogonj iako ima mnogo papirića, mnogo flaša po kanalima i što je najveći problem jeste divlja smetlišta na samim krajevima mesta. Puno je tu faktora koji utiču na to, ali meni danas nije najjasnije da ljudi u 21. veku i dalje imaju navike kao iz vremena kamenog doba. Po mom mišljenju ima tu dosta faktora koji utiču na takvo ponašanje meštana, a jedno je sigurno svest o očuvanju sredine i reciklaži otpada, a i faktor kućnog vaspitanja je sigurno veliki. Otpratio sam devojku i došao kući i dokopao se kreveta, legao sa mislima koji su glasile „jebiga, sutra radiš”.

Subota, 15. jun 2019. godine

Najveći problem subotom bio je sam prevoz do posla i neredovni prevoz koji se meni činio kao da ide jednom dnevno iz Glogonja, nego sam posao. Po prvi put mi se dogodilo da sam prvi stigao na radno mesto, ali što bi ljudi rekli, nije bila velika konkurencija, samo nas par je došlo. Radni deo dana mi je prošao jako brzo zato što se radilo kraće, mada u ovom danu to nije bila prednost jer je sunce bilo toliko jako da sam pomislio da ću negde pasti. Po najvećem suncu sam stigao do kuće, polumrtav.

Veče je bilo organizovano za odlazak u bioskop i povratak u grad. Zajedno sa devojkom odlazim do grada i u bioskopu odlučujemo da gledamo poslednji film Kijanu Rivsa, „Džon Vik”, treći nastavak. Izbor u bioskopu i nije bio nešto naročit, tako da i nije bilo nešto puno razmišljanja. Posle završene projekcije izlazimo iz bioskopa, a iznad nas preleće avion koji zaprašuje komarce. Većina nas je gledala u njega. Kakva radost i koliko čoveku malo treba da bude srećan ili smo samo skromni, prskanje komaraca. Sa nadom da i u Glogonju prskaju odlučili smo da prošetamo do keja i sačekamo prevoz. Kako smo se približavali centru naišli smo na mnogo ljudi koji su išli u tom smeru i setili se da su danas Dani Vajferta.

Izbegli smo gužvu i prošetali. Stigao je prevoz, otpratio sam devojku i konačno došao kući sa radošću da me alarm ujutru neće buditi.

Kada podvučem crtu i sagledam celu ovu nedelju, jedino čega ću se verovatno sećati jeste da sam pročitao knjigu koju mogu i da preporučim.

Autor je građanin

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)