Izumirući makavejevci

Ana Bretšnajder
Objavljeno 27.01.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 20. januar 2019. godine

4:45 h: Zaječar. Eksiram bojlerušu u špajzu, jer u 5:06 h imam autobus za Beograd.

Zbog Tare ne pušimo u stanu, na terasi su pingvini i moje propalo cveće, a špajz ima prozorče koje gleda na crkvu, „Jazz Cafe 019” (jednu malu oazu) i dvorište koje dele muzička i specijalna škola i pozorište u kojem Miloš i ja radimo. Dakle, gledam na zgradu u kojoj radim, dok sam 250 kilometara dalje, u Pančevu, išla u Gimnaziju doslovno iza ćoška, iz Štrosmajerove gde sam živela skoro 30 godina. I uvek sam kasnila. I uvek me je to koštalo. Avion… predstava… čitanje vesti… čak sam i na sopstveno venčanje dvadesetak minuta zakasnila, kad je Miloš objašnjavao matičarki i mojim roditeljima da je sve pod kontrolom i kada sam ja konačno shvatila da vreme nije relativno i da je Ajnštajn sigurno bio privilegovan. Setih se mog profesora filozofije Gorana Lajhta, koji je te ’94. bio direktor Gimnazije „Uroš Predić” u Pančevu i pred kojim sam crveneći pretrčavala tih 110 (brojala) koraka kaldrme, dok bi on na prozoru stavljao ruke na glavu i pokazivao mi na sat. Jednom su me poslali kod njega zbog redovnog jutarnjeg sedmominutnog (mereno) kašnjenja (štreberka koja kasni, primeran đak, ali dozvoljava sebi taj bezobrazluk) da bi mi on ispričao da su po Kantu mogli da naviju sat: svaki dan je prolazio pored pekare u isto vreme…

5.00 h: Autobus kreće za šest minuta.

Taksista je preprečio put autobusu koji izlazi sa stanice, ja kažem „nije taj, sledeći”, oslobađamo put drugom prevozniku, jer „Euroline” nikad ne kreće ranije. Stižem i cigaru na miru da popušim, pripremajući se da ću naredna 3,5 h biti s baterijom na 37 odsto, a planirala sam da čitam jedan scenario. Dakle, ni slušalice nisam ponela. Ni knjigu. Ni vodu. Krasno, bar ne kasnim, jer dok sam kasnila, kasnila sam zbog nepredvidivih prepreka koje se samo meni, normlano, dešavaju i koje ja nikad, avaj, ne umem da predvidim.

Scenario koji treba da čitam me posebno zanima jer je reditelj Neven Rufio, sa kojim sam snimala Kingdom Lost – Pale Princess (film u kome igraju i Miloš i Tara sa svoje četiri godine) sada priprema za dugometražni igrani film. Tekst je na engleskom, u pitanju je koprodukcija… radujem se tome, ali moram opet da odložim čitanje.

Nisam ponela Coldrex. Ne, jesam. Ali ne i vodu. Očajna sam, jer su pronašli novi virus gripa koji je nazvan Ferari. Nisam hipohondar, ne živim u teoriji zavere, ne pamtim kad sam bila bolesna i zainteresuju me simptomi ovog Ferarija. Dok me trucka Euroline shvatim nekako da ću preživeti (inače ne biste ove redove čitali) i razmišljam: Coldrex, Fervex, Cafetin, samo su neki na spisku nepoželjnih lekova… ali avaj… polako tonem u san…

8:35h: Beograd, tri propuštena poziva.

Na setu je pozitivna, profesionalna ekipa. Novonastala produkcijska kuća „Baraka Studio” ponikla je iz Kulturnog centra BARAKA i otvara one kreativne pore, koje su, čini se, zacementirane agresivnim, podmuklim širenjem medijskih boleština. Reditelj Ivan Pecikoza, smiren, a organizovan, pevuši između kadrova i sve nekako klizi bez, inače za snimanje uobičajenih smetnji.

16:15h: Beograd.

Završavamo na vreme snimanje. Autobus za Zaječar kreće u 16:45 h. Kafa na autobuskoj obično premosti ovakve rupe u vremenu. Zapravo ja obožavam onaj autobuski bircuz prepun najrazličitijih likova, sudbina, ponekad i spodoba, koji popunjavaju svoje vremenske rupe. Razlika između upeglanih, neonskih kafića i ovakvih bermudskih trouglova je u jednoj jednostavnoj činjenici. Ovde ljudi ne nose maske džet seta, njihove muke se jasno ocrtavaju na, mahom, umornim, od puteva i raskrsnica izobličenim licima. Tu se vidi gola istina našeg društva. Kako sam autobusom proputovala pola Srbije (radila sam tri godine u pozorištu u Užicu, a sada već pet u Zaječaru ) nisu mi strani svi ti stranci. Obično zimi nema mesta, pa shvatam da ću deliti sto sa nekim.

On je gastarbajter od pedesetak godina, nudi me cigarom, ispija kafu i priča mi svoju životnu priču… Obično tako biva. Znaju da će me videti sad i nikad više i zato otvaraju dušu. Njemu je teško što, po ko zna koji put, ostavlja svoje najbliže,viđa ih samo za praznike, ali ne gubi volju da radi za četvoročlanu porodicu, jer ovde je dobijao bedan novac. Uvodi gas u Minhenu i konačno ima siguran posao. Do skoro je spavao po kamionima, straćarama, razvlačio kablove za privatnika, rmbačio po 12 sati, učio usput nemački i slao svaki dinar ćerkama za koje bi voleo da odu iz ove zemlje, u Ameriku. Slušam ga pažljivo i na kraju mu kažem da svi lepo odu, jer ovde neće još dugo biti bolje. Ispričam mu vic o Japancu koga pitaju gde će biti za deset godina, a on pita u koliko sati. U autobusu razmišljam o svima koje poznajem, a koji su tražili i našli hleb van ove zemlje. Razmišljam o protestima, ćutanjima, zastrašivanjima, lažima i tim maskama i uopšte o nekoj pristojnoj perspektivi koja je van svake sumnje potrebna.

20:45 h: U Zaječaru sam. Stižem da uspavam Taru, slušam kako im je protekao dan, volela bih da je izljubim, ali osećam kako me Ferari opet vozi…

Ponedeljak, 21. januar 2019. godine

02:00 h: Slova mi se mute pred očima. Pokušaj da se podsetim teksta za jutarnju probu tone zajedno sa mojim telom i ja se konačno predajem snu.

Ceo dan je protekao u pozorištu u probama za sutrašnje izvođenje predstave „Bizarno” pred selektorima Sterijinog pozorja i festivala „Joakim Vujić”. Svi volimo ovu predstavu posebno zbog Željka Hubača, autora i reditelja, koji je nedavno smenjen sa pozicije direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, ali koji je u celoj toj priči ostao dostojanstven što je nama dalo poseban motiv da što bolje odigramo predstavu.

Utorak, 22.januar 2019. godine – Bizarno

9:00 h: Svi smo tačni. U pozorištu, na sceni je hladno, taman za jaknu, ne daj bože oskudni kostim. Dok i dalje hara Ferari, rade dva bučna kalorifera i četiri klime i radijatori, ali je cela priča oko zastarelih instalacija izgleda toliko komplikovana i nadasve skupa, da postaje bizarna.

Popodne smo kod kuće. Deda Rade, Milošev tata, koji nam čuva Taru dok smo na probama, pokazuje nam njen najnoviji crtež „tajna večera” sa dve devojčice za uredno postavljenim trpezarijskim stolom, ali sa paukom i paučinom ispod stola. Smejemo se i saginjemo da proverimo naš sto.

20 h: Treći znak za početak. Svako je na svom mestu. Polećemo. Publike ima, došao je i Stevan Bodroža, reditelj koji će raditi ovde na proleće, lepo reaguju, ali je sala opet nekako praznjikava. Karta u pozorištu u Zaječaru košta nekih 200, 250 dinara. Odavno mi ta činjenica više nije tužna, ali je poražavajuća. To ne umanjuje, ili bar mislim tako, kvalitet jednog pozorišnog čina, ali ga čini u isto vreme pomalo apsurdnim.

Da li postoji neka teatrofobija ili su čari dobrog marketinga dominantni preduslov za uvek punu salu čak i kada su dobre predstave u pitanju?

22 h: Nas nekoliko odlazi u „Jazz cafe 019”, gore pomenutu oazu, kratko razmenjujemo utiske sa prijateljima koji su gledali predstavu, pa se pridružujemo ostatku ekipe u kafani „Dva brata”. Hubač nam savetuje da jednom nedeljno odigramo predstavu samo za sebe, u praznoj sali, kako ne bi opet nastala višemesečna pauza, pogubna za neophodan kontinuitet. Razmišljam opet o bizarnosti, zatvorenoj komunikaciji unutar zablindiranih ljudi koji se napajaju farmama, zadrugama, parovima, velikom braćom, pink zvezdicama…

Sreda, 23. januar 2019. godine – Bliskost

11 h, potom 19 h: Čitajuća sala pozorišta. Nastavljamo rad na novoj predstavi „Bliskost” Patrika Marbera, u režiji Snežane Udicki. „Bliskost” je zapravo ironičan naslov (u originalu „Closer”) jer preispituje moderne, instant, ljubavne odnose, ljudsku sebičnost zatrovanu zahtevima modernog, a opet pećinskog ega. „Varka vas čini živom”, kaže u početku Marber i na kraju se pita: „zašto smo takvi?”

U obećavajućoj atmosferi, hvatamo se u koštac sa likovima neprimetno ploveći kroz jasan rediteljski koncept, bez bojazni, sa ponekim plutajućim pitanjem koja čine proces uzbudljivim.

Četvrtak, 24. januar 2019. godine – Tajanstvena fioka

10 h, 19 h: Obnavljamo svega nekoliko puta odigranu lutkarsku predstavu za decu „Tajanstvena fioka”, reditelja Žora Ivanova. Novi kolega „uskače” u predstavu, a kako je to nešto najnezahvalnije za glumca, pogotovo mladog, svi vadimo iz malog mozga poluzaboravljen tekst, postupke, podsećamo se. U toku probe glumac koji je već imao ranije problema s kolenom, ostaje da leži na podu nekoliko trenutaka. Sve staje, ali se ubrzo i nastavlja kao da ništa nije bilo.

21 h: Tara traži da joj prevodim crtani „Cvrčak i mrav” koji nije sinhronizovan sa engleskog. Nisam sigurna da li treba da čuje kako je sviranje violine gubljenje vremena i kako su mravi pregalnici jedini dostojni da prežive zimu. Pristupam plemenitoj laži (bar verujem da jeste) i pričam kako je cvrčak uveseljavao mrave i činio im svakodnevni naporan posao lakšim. „I puuuuno je vežbao”. Nakon što je zaspala, spremam ručak za sutra.

Petak, 25. januar 2019. godine – Operacija duše

11 h: Prepodnevna proba je pod znakom pitanja, jer je gore pomenuti glumac kod lekara. Pojavljuje se s nogom u gipsu i odlučuje da će igrati predstavu. Pravimo neophodne korekcije, koliko nam to vreme dozvoljava kako bi sve nekako proteklo što bezbolnije.

18h: Predstava počinje.

Saznajemo da su prodate četiri karte. Igramo. Miloš preuzima neke fizički zahtevnije delove, suflerka je u pripravnosti, povređeni kolega se vešto krije iza svoje lutke, novi kolega se fino snalazi, nekako se našpanujemo i više nego polupraznu salu ispuni onaj zdrav, dragoceni, decji smeh.

Mi, glumci, jesmo možda večita deca, ali nismo hirurzi od čijih zahvata zavisi čovekov život. Niti od našeg igranja. Doduše, mi operišemo dušu. I svoju i tuđu. Onome ko dozvoli. To ne mora da boli.

Subota, 26. januar 2019. godine – Svetosavska akademija i strujni kolaps

11 h: Okupljamo se u pozorištu na probi za popodnevnu Svetosavsku akademiju. Sve teče po planu. Glumci, hor, tehničari…

16:30 h: I dalje je sve pod kontrolom.

18:00 h: Počinje Svetosavska akademija u polupraznoj sali pozorišta. Ipak, nekakav mir me obuzima, dok naizmenično čitamo redove Crnjanskog i slušamo hor, sve za trenutak dobija nekakvu čudnu, neobjašnjivu ispunjenost.

19 h: Usled (nagađam) preopterećenosti strujom, iako se Akademija uspešno završila, kompjuter u biletarnici pozorišta eksplodira.

Zgrada pozorišta je trenutno bez struje. Do daljnjeg. Dakle, bez svetla, kompjutera, interneta, grejanja… Dalje probe imaćemo u sali Kulturnog centra u Kotlujevcu.

Tužno, zar ne?

A pomislim samo, kakvu zgradu, salu, scenu, imamo u Pančevu, a nemamo pozorište. Preblizu li si, Beograde? Ili da tu temu ne načinjem…

Autorka je glumica sa sidrom u džepu i vetrenjačom na Mesecu. Žena. Majka. Supruga.

Ostavi komentar

  • (not be published)