Ludilo

Ako me budu poznavali potomci
veća budala neću biti,
ni kamen veći, ni tigar ljući.
Neka ide duša iz lanaca,
a telo nek postane hrana
onima, što gladni su života,
što još imaju zube
i želju za sitošću mlakom.
Brojnih sam rodova plod
i muka njihovih zbir.
Publije Ovidije Nason

Subota, 29. decembar 2018. godine

O čemu da pričam, braćo čudna,
ništa nije kao prije…

O čemu da pričam, braćo i sestre iz davnina,
ljudi, sa kojima sam nekada delio vazduh
i ubijao vreme, a sada vas nosim u sebi
kao hrpu uspomena, slika, mirisa, pesnica
i osmeha…
Kao što kaže jedan moj junak iz pozorišne drame:
ne mora čovek živeti među ljudima, ali ljudi
neizbežno žive u čoveku.
Da li da vam pričam, kako sam danas,
u krugu svoje slovenačke porodice,
jeo sarmu, koju je skuvala moja tašta?
Bila je sarma, bila je porodica, deca vrište,
mi bistrimo svet, a sa nama oni, što u nama žive:
došao je deda Enriko, komunista stari,
onaj što je ubio sveštenika u Milanu,
pa ga osudili na doživotnu robiju na ostrvu Sveti Stefan u Tirenskom moru,
u slavni zatvor za političke zatvorenike
u kojem su Altiero Spineli i Ernesto Rosi
pisali Manifest ujedinjene i slobodne Evrope,
gde je kaznu služio i budući predsednik italijanske vlade Sandro Pertini,
a deda, k’o Monte Kristo, pobegne sa ostrva, ode u partizane,
u brigadu Garibaldi i zajedno sa našima pobedi fašiste,
ali i posle rata ostane zapisan kod vlasti kao ubica, odbegli zatvorenik
i zato se preseli u Jugoslaviju, kod none Zofije, u Ajdovščinu,
gde sam služio vojsku, pa onda u Beograd,
gde sam studirao, a onda u Pančevo, gde sam proveo svoju mladost
i gde se rodila moja tašta, Tarčizija, nona Čiza…
I kad su ga unuke posle pitale:
kako je bilo u Pančevu, deda?,
Enriko je za Pančevo imao samo jednu reč:
zanzare! (komarci),
te sam tako saznao zašto se jedan od prvih kafića u Pančevu
zvao – Cancara.
Život je čudna priča.
Došao je i moj otac, Dobrivoje, komunista, rođen u Prilepu,
koji je, kako sam nedavno saznao, kao gimnazijalac
pravio diverzije po Beogradu, bio jedan od Otpisanih,
možda ne tako važan kao Voja Brajović ili Dragan Nikolić,
ali ipak jedan od onih koji su Nemce pobedili,
i jedan od onih koji je posle rata,
zbog toga što je pevao na, tada zabranjenom,
ruskom jeziku, pesmu:
‘Pop je im’o jednog psa…
mnogo ga je voleo,
kada mu je ukr’o mesa,
pop ga je ubio…’
dakle, zbog glupave pesme bio osuđen na devet zrna pasulja dnevno
i tri godine teškog rada na našem slavnom ostrvu,
na našem Golom otoku, i kad je sa tog ostrva došao nazad
nije više govorio, nije više pevao, život je završio rečima,
koje mi je izgovorio u snu:
ne mogu više…
Bila je i majka Danica, i njena majka Milja, i očeva mati, Nona Jovanka,
i sve su se samo zadovoljno smeškale, jer je sarma bila dobra
i sve je bilo u redu, unučići srećni…
Došao je i deda Dimitrije, oficir kraljevske vojske i učitelj,
onaj što je preko glave prevalio pet ratova,
onaj što je preko Albanije iš’o peške i jeo sirovog magarca,
tako da nije mogao da vidi kako mu bugarska vojska
pali kuću i ubija oca, onaj što je gledao Drugi svetski rat
kroz žicu logora u Nemačkoj, onaj što ga je Slobodan Penezić-Krcun
oterao u pizdu materinu kad je pitao gde mu je sin…
Kroz prozor je gledao i moj bivši tast, Milan, Slovenac,
komunista, pesnik, koji je u kraljevskim zatvorima sa Titom sedeo,
za kojeg tvrde da je osmislio zatvorski režim u Novoj Jugoslaviji,
pa možda je izmislio i Goli otok, kroz prozor je gledao sa rupom u glavi,
sa rupom od metka, koji je sam sebi ispalio u usta…
Na kraju je došao i pop Tase, Atanasije (Besmrtni) Konević,
moj pradeda, čiji sam ja živ spomenik po prezimenu i kojeg sam
(vidi čuda) upoznao na Wikipediji
kao jednog od osnivača četničkog pokreta u Makedoniji,
kažu da je bio grdosija od sveštenika, i pošto su vremena bila
opasna i teška, on je išao svuda sa pištoljem oko pasa,
zajedno sa svim drugim narodima je terao Turke iz svoje zemlje,
a onda su ga bivši saborci ubili jer se nekako nisu slagali
u pogledima na svet, jezik, naciju, istoriju i veru.
Verovatno su iza njegovih širokih leđa provirivali još i
njegov otac Konstantin Apostolović, nekada najbogatiji Makedonac,
i Dimitrije Ćamis Kara-Taso, Grk-hajduk i diplomata iz Nause,
Atanasije Kara-Taso, prvi pobunjenik protiv teškog života i Turaka…
Svi su došli na prozor, ovde, u Ljubljanu
da nas gledaju kako jedemo sarmu i slatko nas se nagledali…

Nedelja, 30. decembar 2018. godine

Stvar je jednostavna: stvarnost je uvek samo građa za manipulaciju, za proizvodnju fikcije. Fikcija je uvek poželjnija od stvarnosti same. A ako čovek veruje u fikciju, ona za njega postaje stvarna, tj. stvarnost. Kada nestane izvor manipulacije, fiktivna stvarnost se raspadne, da bi ubrzo posle toga nova vlast, novi sistem mišljenja, ponovo počeo da proizvodi fikciju. Dakle, sa stvarnom stvarnošću se mi, ‘civilizovan’ svet, vrlo retko susrećemo, jer uvek pokušavamo da je ovladamo, oblikujemo, da joj damo smisao i zbog toga uvek počinjemo da proizvodimo fiktivnu stvarnost. To je od davnina posao crkve, nekada je to bio posao Partije, danas posao medija, a sutra će možda opet biti neka ideologija. Jer, ljudima prosto treba ta fikcija, neko ili nešto, što će im objasniti svet, utvrditi sliku, da ne moraju da se muče sami.

Tako se i u Sloveniji borimo – fikcijom protiv fikcije. Na zadnjim izborima smo dobili Marjana Šarca, glumca (pa ne samo glumca, već komičara) za predsednika vlade. I, moram reći, da za sada dobro igra ulogu premijera. U početku su mu se svi smejali, jer je on, kao komičar, parodirao političare, ali ispalo je tako, da je kroz parodiju i nešto naučio. I, naravno, mnogo bolji glumac je od Janeza Janše, opšteg političkog antagoniste, koji pokušava da glumi mitskog junaka, Slovenca nad Slovencima, tragičara, osvetnika, pravednika. A iz istorijskih priča znamo da su takvi likovi najopasniji, jer ih potpuno preuzme sopstvena fikcija u kojoj nema više živih ljudi, već samo On, Njegova uvređenost i osveta.

Ponedeljak, 31. decembar 2018. godine

Ludilo snagom oceana
Plavi moju dušu i nagriza um
Ključevi vlasti ispod maske na zidu
Impozantna golet na smetlištu
(…)

Ljubljana je postala turističko mesto. Pošto imam svoju sobu za pisanje u centru grada, svaki dan se probijam kroz kolone Korejaca, Japanaca, Španaca, Italijana, Engleza, Rusa, Turaka, Indijaca, Arapa, izvijam se da me ne dohvate njihove palice sa fotoaparatima kojima mašu neprestano i slikaju se sa mostovima, sa tvrđavom, restoranima, spomenicima, baš kao u pesmi Brane Petrovića:

(po sećanju) Bog, anđeli, ljudi i druge zveri
u mojoj kući pijanče i žderu,
sve su već pojeli
samo još mene da prožderu.

Preko dana se iz opštinskih zvučnika čuje klasična muzika, koja tom turističnom ludilu daje formu dostojanstva, a uveče trešti sa svih strana, koncert na svakom trgu, kafići vrte svoje hitove, ljudi vrište svoje pesme, sve se uskovitla od tog prislinog veselja, koje je u to doba kao prisilna neuroza – svi se smeju, smeškaju, ciče, cvile, pevaju, udaraju makedonski, afrički, rok i pop bubnjevi, vetar raznosi glasove pevača…

Ludilo je reč kojom sam se u poslednje vreme često bavio. A decembar mesec sa svojim praznicima je svakako slika normalizovanog, prazničnog ludila.

I gledaj vraga, na televiziji za Novu nam godinu gledam film koji je snimljen po motivima priče Edgara Alana Poa – Metoda doktora Katrana i profesora Perjea, u kojem je zaplet takav, da ludaci preuzmu bolnicu i uspostave svoj medicinski sistem, a doktori i medicinske sestre postanu pacijenti. Pri tome se ne razaznaje baš jasno ko je luđi – ludaci-doktori ili doktori-ludaci. I naravno, priča je, kao i sve dobre priče, bez obzira na to kad su napisane, prilično aktualna. Biti lud je normalno, a biti normalan je suludo.

Ludilo, kao privid normalnosti, raširilo se po svetu poput virusa i mi, bivši državljani bivše Jugoslavije, krajem prošlog veka smo imali čast da taj virus osetimo među prvima (iako ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da ona ‘normalnost’ u bivšoj državi nije bila ludilo, ali svakako je bila odgovor lude pameti na ludilo Drugog svetskog rata, baš kao što su i Dadaizam, Nadrealizam, Komunizam, Futurizam, Fašizam, Nacizam, bili odgovori lude pameti na ludilo Prvog svetskog rata). Od ideološkog, ratnog preko istorijskog, političkog, lingvističkog, medijskog, religioznog, moralnog, etičnog… ma šta god da mi padne na pamet je u vlasti ludila. Vicevi, koji su nekada bili razlika između pozitivnog i negativnog ludila, postali su stvarnost, a budale iz viceva, kojima smo se pre 30 i kusur godina još smejali, sad su na vlasti, tako da se ne smejemo mi više vicevima, već se vicevi smeju nama. Blez Paskal piše: „Ljudi su ludi, to je neizbežno i samo druga vrsta ludila bi bila ako čovek kojim slučajem ne bi bio lud.” Ernest Beker piše da mi živimo sve vreme u raznim oblicima ludila: sporazumno ludilo, kolektivno ludilo, ludilo koje je preobučeno u uzvišenost dostojanstva, ali opet i stalno – ludilo. Sirija, Ukrajina, američko-meksička granica, pijani predsednik Evropske unije, fašistoidni balkanski političari, kriminalci, estradni ludaci i ludakinje, ekstremni vernici svih religija, poludeli desničari, poludeli levičari, ludaci koji su ponosni na svoje ludilo…

U jednoj svojoj pesmi, po motivima Svetkovine Sime Pandurovića, sam pevao:

Poludeli smo u sjajan dan,
snova nema više,
noći više nema…

A u drugoj, koju sam kasnije posvetio sebi i svojoj deci:

Ako poludim, kome pamet da ostavim,
kome pamet da ponudim…

A u predstavi „Nebeska nizija”:

Nazdravljam ti, Dionize, bože sunčanih šuma,
tebi koji ljudima poklanjaš um sa druge strane uma,
koji si nam dao vino kao odmor od razuma,
a razumom kaznio one koji ga nemaju.

Eto, tako se ja borim sa sopstvenim ludilom, odnosno sa ludakom, koji čuči u meni – pevušim, pišem mu pesme, umirujem ga. Ali ono što ga najviše umiruje je činjenica da mu priznajem postojanje. Držim se saveta iz bajki: poštuj i nahrani svoju zver, a ona će ti, zauzvrat, verno služiti.

U to ime, srećna vam svima Nova godina. I pazite na svog ludaka.

Utorak, 1. januar 2019. godine

Prvi januar svake godine je najnormalniji, najlepši, najmirniji dan u godini. Ljudi su se izludeli, umorili, ućutali i zaspali. I ja ućutim. Prosto – uživam u tišini.

Sreda, 2. januar 2019. godine

Malo pred Novu godinu su mi prvi put u životu ponudili redovan posao na ovdašnjoj Akademiji. I… ništa. Fali mi diploma. A priča sa diplomom ide ovako…

Kad sam dobio državljanstvo na birou za zapošljavanje su tražili od mene da im donesem potvrde o završenim školama i to za svaku godinu – od osnovne škole pa dalje. Ja sam rekao da mi je to skupo, treba da odem u Srbiju, da sakupim sve te papire, da ih prevedem, da ih overim kod notara… previše vremena i previše para. Je l’ možete da me upišete kao nepismenog, bez škole?, pitam. Može, odgovara službenica. I tako sam dobio radnu knjižicu u kojoj piše da nemam nijedan razred škole. Od tada me niko više nije pitao za školu. Pisao sam za pozorište, za film, kao gost predavao studentima, svirao, pevao, glumio … Zaista, sve bi bilo idealno, kad bih mogao da dobijem taj posao, dobio bih, kažu, zvanje doktora dramaturških nauka, konačno bih se smirio, imao bih neku osnovu i mir, ne bih morao da krivim leđa po 12 sati pišući tekstove da preživim… A opet – ništa. I ja sam se odlučio da ponudu shvatim kao priznanje, kao diplomu koja mi fali… kao čast koja je ukazana strancu… kao – ponuđen k’o počašćen…

Ako odmislimo novac (po de Rougemontu novac je gubljenje vremena), to priznanje je neke vrste potvrda da kao čovek i umetnik (reč – umetnik – mi je uvek bila neprijatna, sve dok nisam shvatio da je u toj neprijatnosti srž njenog značenja) postojim u Sloveniji. Priznanje postojanja mi nije moglo dati državljanstvo, niti status slobodnog umetnika, pa ni moj osećaj da egzistiram u nekom prostoru i među nekim ljudima. U svojem naporu da postojim sam radio sve što ne znam da radim, jer nisam mogao da se domislim šta uopšte znam da radim. Tako sam postao dramaturg iz neznanja. To priznanje je, dakle, potvrda da sam se pravilno odlučio.

Priznanje postojanja me je obradovalo i zbog toga, jer sam svesno pokušao da zamenim jezik svoga govora, mišljenja i pevanja, kulturu slušanja i pisanja, ukratko – maternji jezik – za neki drugi jezik. Mnogo sam se trudio i napora uložio u sopstvenu asimilaciju u nekoj drugoj kulturi. I slovenačka kultura je, uprkos mnogim sličnostima, neka druga kultura. Moj trud bi bio jadan, bedan i uzaludan, ako mi ne bi na taj način priznali postojanje. Već davno sam prestao da verujem u teorije o jeziku kao rodnoj grudi. Čini mi se da čovek govori onaj jezik u kojem može da ćuti, i koji mu nudi suštinska pitanja bez odgovora, samim tim i slobodu da ta pitanja postavlja, a da na njih ne odgovara. Zato je rodna gruda tamo negde u mojim grudima, u podrumu mojeg bića. Spuštam se u tu rodnu grudu povremeno, namestim metu na sluznicu, zašiljim pogled i bacam ga u daljinu. Igram pikado, a cilj igre je promašiti cilj. Kad promašim sve – ćutim i razmišljam šta sam sve promašio. Tako dugo ćutim i razmišljam o bogu.

Četvrtak, 3. januar 2019. godine

Kao emigrant morao sam da rasčistim sa mnogim pojmovima i rečima koje su me kao mladog čoveka mučile svojom nepodnošljivom pozitivnošću. Na primer, u ono vreme, kada sam se (kao i mnogi drugi) razočarao u svu tu komunističku šaradu (a bio sam, što se kaže, komunista iz čiste ljubavi i humanizma), probao sam sa religijom. Krstio me je Milovan Glogovac i ja sam zvanično postao pravoslavac. U toku rata su me grdno razočarale sve religijske institucije i ja sam krenuo da se obračunam sa pojmom Boga. To sam uradio pišući tekst za svoju monodramu Kako sam postao Slovenac. Ovako je to bilo:

Bog je čudna tica. Ja sam tako snažno verovao u njega, pozivao ga i prizivao da mi se jednom čak i javio. Razgovarali smo i ja sam postao… ateista.

Pitao sam ga ono, što su ga verovatno mnogi već pitali… pitao sam ga: zašto je moj pradeda morao toliko da se muči? I moj deda, zašto je i on morao tolike muke da pretrpi? I moj otac, zašto je on morao da se muči? I moja majka, zašto je ona morala toliko da se muči?I zašto uopšte ljudi moraju toliko da se muče?

Bog je odgovorio: A što da ne?

Odgovor me udario, kao da mi je otac opalio šamar. Bio sam uvređen. Rekao sam: ako je tako, onda ja ne mogu verovati u tebe. Bog me je zbunjeno pogledao i rekao: A što? I ja sam rekao: A što da ne?

Petak, 4. januar 2019. godine

Rasčišćivao sam sa bivšom domovinom na mnogo načina. Dugo mi je trebalo da kući, u Pančevo, stignem trezan. I kada bih došao, osećao sam se kao da mi neko, sa vrlo lošom probavom, sere po uspomenama. A i sâm sam bio posran od života u Sloveniji – više puta (samo)ozdravljeni alkoholičar, više nesrećan nego srećan, siromašan, inače uspešan kao umetnik, ali sve ovo prethodno je bila cena tog uspeha. I ovde su uspesi mali, kao što je i država mala.

A onda su se stvari nekako normalizovale. Upotrebio sam metodu, koju sam sâm razvio i koja se zove – prihvatanje činjenica. Vrlo zajebana metoda. Jer činjenice su kao govna, guraju ih čoveku u usta i mozak, a čovek se brani začinima, mirisima, crnim i belim lukom, kuva ih, peče ih, samo da govna pretvori u nešto prebavljivo, ili ih ukrašava nekim cvećem i zastavama, velikim mislima, da bi iz njih stvorio lepšu sliku.

Subota, 5. januar 2019. godine

I za kraj, dragi moji bivši sugrađani, ultimativna reč, sa kojom sam morao da se obračunam, reč koju sam čuo nebrojeno puta iz usta ubica i zločinaca, falš pevača, prevaranata, manipulatora, psihopataka i psihopatki… reč – ljubav. Sa ovom pesmom sam se čak pre nekoliko godina prijavio na jedan pančevački konkurs poezije, na žalost, bez uspeha. Jebi ga, deca veruju više Oliveru.

U svojim snovima nikada
nisam razumeo reč: ljubav.
Ljubili su me svi od reda:
živi, mrtvi,
muškarci, žene,
deca, rođaci,
prijatelji, školski drugovi,
saradnici, sugrađani,
zemljaci, osiguravajući agenti,
trgovci, korporacije,
humanitarne organizacije,
visoki činovnici,
ludaci, doktori i pacijenti,
saveznici i neprijatelji,
dakle, oni, koje sam i sam ljubio
i oni koje sam mrzeo.
I svi, koji su u mojim snovima
izgovarali tu reč,
su hteli da radim ono
što nisam hteo da radim.
Ljubili su me i hteli da me pripitome,
kao da sam divlja zver.
Ljubili su me i hteli da ćutim,
kao da ne znam da govorim.
Ljubili su me i govorili
ono što su hteli da čuju da govorim.
Ljubili su me i hteli da me pokore
kao da sam pobunjeni rob.
Ljubili su me i hteli da ljubim
ono što oni ljube.
Ljubili su me i prezirali
kao da ljubav nisam zaslužio.
Ljubili su me i srce rastrzali
kao da ga nemam.
Ljubili su me i mrzeli
kao da me uopšte ne bi ljubili.

I zbog te reči sam u svojim snovima
zaista radio stvari koje nisam hteo da radim.
Plakao, kad sam hteo da se smejem.
Vrištao, kad sam hteo da šapućem.
Udarao, kad sam hteo da milujem.
Nožem sekao, kad sam hteo da dodirnem.
Trčao kad sam hteo da se šetam.
Padao kad sam hteo da stojim.
Stenjao kad sam hteo da pevam.
Davio kad sam hteo da zagrlim.
I grlio kad sam već zadavio.

Autor je dramski pisac i scenarista, nekadašnji saradnik Radio Pančeva, rođen 1962. godine u Zemunu – još nije umro, u Ljubljani