Nedelja, 19. avgust 2018. godine
Danas je u stvari prvi pravi dan našeg odmora u kampu kod Umaga. Krenuli smo u petak popodne, s idejom da prespavamo i nastavimo put u subotu. Razlog: velike gužve na granicama. Mnogo ljudi u ovo vreme ide/vraća se sa odmora, plus „gastarbajteri” iz Turske i sa Balkana koji odmor koriste i da se vide sa svojima. Znajući za sve ovo, preduzimamo sledeće:
- Nedeljama ranije, u vreme kada očekujemo da ćemo biti na granici, pratimo stanje. Možda ima pravilnosti.
- Pre polaska u petak proveravamo gde su najmanje gužve, a na poslednjoj benzinskoj stanici u Srbiji odlučićemo gde da uđemo u Hrvatsku.
- Odlučujemo da prespavamo kod Zagreba petak na subotu, blizu autoputa a pre ključne raskrsnice, i da pre nastavka putovanja odlučimo: direktno kroz Istru, ili u Sloveniju pa nazad?
Epilog petka: čekali smo na granici oko dva sata, a pošto smo sišli sa glavnog puta izgubili smo još sat vremena. Srećom, smeštaj kod Zagreba je prijatan: apartman je veliki, uređen praktično i s merom za komotan odmor od par nedelja. Što je najvažnije, domaćini su za poželeti – svako ko mi ponudi dobro ohlađeno pivo posle duge vožnje po vrućini – brat mi je!
Naspavali smo se i krenuli u subotu ujutru. Na raskrsnici Lučko kod Zagreba u smeru ka moru su već kolone, a na graničnom prelazu Hrvatska/Slovenija nisu, pa je dilema rešena. Ostalo nam je još 300 i nešto kilometara, uglavnom autoputem – do podneva smo na moru!
U kamp stižemo oko 4 popodne. Isrpljeni smo, gladni, ulepljeni od znoja, nervozni. Sad takvi treba da postavimo šator i uredimo kamp (Sandri je ovo prvo kampovanje u životu, meni treće). Ovaj odmor je sranje! Još nije ni počeo, a nama je preselo. Baš smo se namučili dva dana, a još nije gotovo. Danas ne radimo ništa!
* * *
Danas je u drugi mesec našeg izbeglištva. Krenuli smo u junu, sa idejom da se nekako dokopamo Turske, pa preko Balkana i Austrije stignemo do cilja. Međutim, već nedelju dana smo ovde. Razlog – M. je ozbiljno bolesna i ne może dalje. Zakačila je neku virus, a zbog iscrpljenosti, i fizičke i emocionalne (svaki dan nas pita gde joj je baka L.), treba joj vremena da se oporavi. Ali sigurni smo da će biti dobro.
Inače, brojevi izbeglica su zapanjujući, kao i razaranja. Veliki broj ljudi beži, a mnogi pokušavaju da se okoriste. Znajući za ovo, pažljivo smo isplanirali opcije, a to znači:
- Razmišljali smo o različitim rutama. Preko Turske do Grčke, a onda? Makedonija, Bugarska? Znali smo da moramo da stignemo u Srbiju, a odatle – koja je granica otvorenija;
- Već mesecima držimo kontakt sa stricem koji je već u Nemačkoj i braćom u Austriji, a preko njihovih prijatelja u Bosni i Hrvatskoj pratimo stanje. Možda ima pravilnosti.
- Čim se M. oporavi i može da nastavi donećemo konačnu odluku.
Sve nam ovo teško pada. Plašimo se kako će mala M. sve ovo podneti. Na putu smo već dva meseca, a znamo da je još mnogo pred nama. Baš smo se namučili, a još nije gotovo.
Ponedeljak, 20. avgust 2018. godine
Odmorili smo se posle onog pakla i danas doterujemo kamp. Treba pritegnuti šator, nabaviti duži kabl, pomeriti štrik (što podrazumeva i pomeranje automobila – jedan kraj štrika je vezan za retrovizor). Tu su i svakodnevne aktivnosti – par odlazaka u prodavnicu (jer uvek nešto zaboravim), priprema jela i pranje sudova, temeljno uklanjanje svih ostataka hrane iz okoline šatora kako se ne bi skupljali mravi. Poseban izazov u kampu je – pogađate – zajednički toalet. Pre prvog odlaska očekujete najgore neprijatnosti i stid, ali ako imate sreće i uđete u kabinu pored koje je već neko, i ako čujete zvuke i osetite mirise obavljanja nužde, možda osetite i neku vrstu prisnosti i intimnosti koji kamp i čini tim što jeste. Na kraju, nužda se oduvek obavlja dalje od mesta obitavanja i hranjenja iz higijenskih razloga, a onda je to vremenom postala „sramota”. U (uređenom) kamperskom toaletu, sa odvojenim kabinama, ventilacijom, tekućom toplom vodom i sapunom, higijenski uslovi su zadovoljeni. Deljenje iskustva vršenja nužde sa kamperima i kamperkama gledam kao na novi vid intimnosti i zbližavanja.
* * *
Odmaramo se od puta, pa da prekratimo vreme, odlučujemo da sredimo sobu. Treba: zategnuti krevete, nabaviti nov punjač za mobilni, skloniti stvari familije koja je nastavila. Tu su i svakodnevne aktivnosti – odlasci do centra da se prikupe informacije, razgovor sa majkom koja je u kampu u Turskoj, čekanje u redovima za doručak, ručak, večeru. Stalno tražimo i bilo kakve programe za M. – sve ih je manje, a ovde nema puno dece njenog uzrasta. Poseban izazov je – pogađate – zajednički toalet. Ne znam da li iko može da se navikne na ove uslove. Toaleti su uređeni po svim humantiranim standardima, a na higijenu smo se navikli. Ali bi malo privatnosti, samo ponekad, tako dobro došlo. Ponekad se, kasno noću kada ostali spavaju, iskradem i odem u toalet da budem sam. Ne radim ništa, samo sedim tamo. Dok ležim u krevetu i čekam na uravnoteženo disanje ostalih u sobi, razmišljam kako ću ostati barem pola sata, sam, makar i tu. Ali posle tri minuta trčim nazad u panici jer će me možda tražiti ako M. pozli.
Utorak, 21. avgust 2018. godine
Seks. Već sam vam rekao da nemamo baš puno iskustva sa kampom. Pa nemamo ni puno iskustva sa seksom u kampu. Ako mislite da je kamp mesto gde ćete se zbližiti sa prirodom, gde će vas budi ptičice, a zalazak sunca podsećati da je vreme za okrepljujući, opuštajući san – varate se. Zbližićete se sa najbližim komšijama (šatori i nemaju neku zvučnu izolaciju), budiće vas par penzionera iz Nemačke jer hej, svanulo je, treba doručkovati a to ne ide bez zveckanja, lupkanja i trupkanja, a na počinak će vas opomenuti drugi komšijski par koji tačno u 9.30, svako veče počinje svoju 50 minuta dugu partiju jamba. Logika je jasna – ako mi znamo sve detalje o njima… Dakle, seks – kako se organizovati? Pa, u stvari, lako. Svi to rade, nadam se, pa ćemo i mi. Gledaćemo da budemo malo tiši a šator se ljulja i na vetru. Na moru smo pobogu!
* * *
Seks. Ko uopšte razmišlja o seksu u izbegličkom kampu? Ko ima iskustva sa seksom na takvom mestu? Odgovori su: svi, i niko. Pošto bežimo kao porodica, nismo podeljeni u muške i ženske sobe. To nam ne olakšava stvari. U hodniku i dvorištu gotovo uvek neko razgovara. M. malo teže diše pa nikada nismo sigurni da li je budna ili spava. A seks nam treba. Opušta nas. Tada smo stvarno zajedno, u dobrom. U lošem smo zajedno stalno.
Dakle, seks – kako se organizovati? Pa, u stvari, lako. Svi to rade, nadam se, pa ćemo i mi. Naučićemo da budemo malo tiši, a u barakama inače sve škripi. Volimo se pobogu!
Sreda, 22. avgust 2018. godine
Ljubljanski maraton je za dva meseca, sad se već ozbiljno spremamo (za polumaraton, da se razumemo). Evo kako je tamo. Danas nam je prvo trčanje od kad smo na odmoru, ne znamo staze pa se odlučujemo za laganih pet km. Prošlo je OK. Nismo se preterano umorili, a i krenuli smo dovoljno rano da izbegnemo najjače sunce. More i borovi su konstanta, a podloge se smenjuju – beton, šljunak, zemlja, asfalt. To nam prija i znamo da će, uz naizmenične uspone i padove, koristiti. Sa smenom podloga se smenjuje i opterećenje različitih mišića i tetiva, menja se ritam i brzina. To je dobra priprema!
* * *
Razmišljam o tome da počnem da vežbam. Hoću da budem spreman. Moram da sačuvam oštrinu. To je ono što ja mogu da uradim. A nema baš puno toga. Zamišljam kako ću, zahvaljujući trčanju, u nekom odsudnom trenutku uspeti da im pobegnem. I prijaće mi kada se izmorim.
Četvrtak, 23. avgust 2018. godine
Odmori mi služe i za čitanje. Ja nemam „knjige za plažu”. Taj koncept laganog štiva za more mi je stran. Na odmor nosim knjige koje ne stižem da pročitam tokom ostatka života. Ne čitam mnogo. Tj. čitam mnogo manje nego što bih želeo. Da preskočim opravdanja – lenj sam i prioriteti su mi pobrkani. Sada čitam Narodnu istoriju SAD Hauarda Zina. Knjiga čitavu istoriju ove države – od osnivanja, preko ratova, ekonomskih proboja i lomova, osvajanja i sl. posmatra kroz prizmu ostvarivanja gušenja prava marginalizovanih: žena, dece, domorodačkog stanovništva, afroamerikanaca… Govori i o tome kako su se ratovi i osvajanja koristili da se unutrašnji sukobi i nezadovoljstva usmere ka napolje, spoljnom neprijatelju, tuđinu, drugačijem… dok bogati stiču još veća bogatstva. Zvuči poznato?
Petak, 24. avgust 2018. godine
Ukrali su nam dva novčanika. Mali, crveni, u kom smo držali kovanice, i veliki, crni, u kome je bio keš u više valuta, kartice, lična… Ujutru, kada smo shvatili da ih nema, šest puta smo pregledali sve stvari, baš sve izneli iz šatora i proverili i najneverovatnija mesta. Još više puta smo ponovili korake od prethodne večeri. Priče nam se poklapaju – ostavio sam ih u šatoru, u jednom od džepova gde držimo sve „dragocenosti” – ključeve od auta, novac, lozinku za wi-fi.
Ja i dalje verujem da nije ukraden i da ćemo ga negde naći (i pored onako temeljne a bezuspešne pretrage). No, novac ćemo zaraditi, kartice se ponovo izdaju, kao i lična karta. Ali odmor nam je upropašten. Neko je ušao u naš šator i uzeo nešto naše. A živiš za taj odmor. Pasoši su srećom tu. Možemo da putujemo.
* * *
Ukrali su nam dva novčanika. Jedan mali, crveni, u kom smo držali kovanice, i veliki, crni, u kome je bio keš u više valuta, neka lična dokumenta, neki brojevi telefona. Ujutru, kada smo shvatili da ih nema, šest puta smo pregledali sve stvari, baš sve izneli iz sobe i proverili i najneverovatnija mesta. Još više puta smo ponovili korake od prethodne večeri. Priče nam se poklapaju – ostavio sam ih u sobi, na mestu gde krijemo sve dragocenosti – ključeve od stana („Kad se vratimo, ako su vrata još na mestu” 🙂 ), novac, lozinku za wi-fi…
Ja i dalje verujem da nije ukraden i da ćemo ga negde naći (i pored onako temeljne a bezuspešne pretrage). Gde sada da nabavimo taj novac? Da li će nam ti papiri koje vučemo biti potrebni? Čuvali smo ih jer stalno govorimo i sebi i drugima da ćemo se vratiti. Sada možda lakše prihvatimo da nemamo gde da se vratimo. Pasoši su srećom tu. Možemo da putujemo.
Subota, 25. avgust 2018. godine
Očekujemo je od kada smo došli. Prognoza je bila tačna: od petka uveče, pa tokom noći, ovog jutra, opet predveče. Oblaci su se skupljali i prethodnih dana, ali bi se nekako zaustavili tu oko nas, i onda nastavili ka zapadu, izokola, ka pučini; ili jugoistočno, prateći obalu. Ali sada nas nije zaobišla. Počelo je jačim vetrom, završilo se još jačim pljuskovima, snažnom grmljavinom i munjama koje su spajale nebo i more. Nas je brinuo šator. Ne znamo koliko vode može da izdrži (i šta praktično znači da ima „vodeni stub od 3000 mm”). E pa može, dosta. Jutarnji pljusak je bio snažan, i trajao je oko 45 minuta. Ipak, sve u šatoru je suvo i na svom mestu.
Ali ovakvo vreme će potrajati, pokradeni smo pa nam je čitavo mesto nekako gadno, uprljano. A ostali smo i bez značajne količine novca. Vraćamo se kući!
* * *
Očekujemo je od kada smo došli. Prognoza je bila tačna: od večeras, pa tokom noći, i ovog jutra, pa opet predveče. Oblaci su se skupljali i prethodnih dana, ali bi se nekako zaustavili tu oko nas, i onda nastavljali dalje. Ali sada nas nije zaobišla. Počelo je jačim vetrom, završilo se još jačim pljuskovima, snažnom grmljavinom i munjama. Jutarnji pljusak je bio snažan, traje i dalje. Ovo vreme će potrajati. Pokradeni smo, istrošeni. Osećamo se iskorišćeno, iznevereno, prljavo. A ostali smo i bez ipak ozbiljne količine novca. Kuda sad?!
Autor je iz Pančeva i želi da pobegne zauvek, a vi podržite one koji su morali da beže, ovako ili onako.
