Jurim, žurim, ludilo je uobičajno

Marija Belić Bibin
Objavljeno 24.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 17. decembar 2017. godine

Nedelja, taj sveti dan za odmor.

Deca me bude u sedam, sabajle. Orni za nove aktivnosti. A meni, dok prekrivam jastukom glavu, postaje bolno jasno da ovde ne postoji „snooze” iliti dugme za odlaganje na budilniku i ustajem. Haj’mo, na noge lagane.

I dok sam se dobrano razbudila, tek zakuvala kafu, silno se radujući zbog mojih 20 svetih minuta smrzavanja na terasi uz kafu i cigaretu, koje volim kao sedmicu na loto-u, trojica malenih dečaka, već dolaze sa strunjačama. Razgoračenih očiju i u neverici, sa polublentavim osmehom posmatram scenu. Navaljuju k’o zolje da odmah počnemo sa vežbanjem. Neee, ne činite mi to od ranog jutra, vrišti moj mozak u sebi, ali ipakprihvatam zabavu i odlažem šoljicu za posle. Računam za 10 minuta smo gotovi. Mogu ja to.

Da se razumemo, nismo mi nikakva sportska porodica, nego su ove nedelje otkrili aplikaciju za vežbanje na mobilnom i potpuna im je egzotika da nas četvoro, u parovima, radimo (ne)sinhronizovano vežbe, zbog kojih već drugi dan pijem andole jer imam neopisivu upalu mišića, pošto sam poslednje vežbe radila kod profesora Pere u gimnaziji. Nedelja, sveti dan za odmor.

Znam da svi kažu da se nedeljom treba odmarati, ali to je dan kada realno najviše stignem da obavim po kući. I zato, ubacujem se u 16-tu brzinu, kuvam, sklanjam, perem, širim, u nadi da sve završim do posle podneva i onda nekako zadovoljno „skomolam” čitajući knjigu ili gledajući neki film. Ali, ne lezi vraže, kao po naredbi situacije se ređaju, telefonski pozivi, organizacija obaveza za sledeću nedelju, završavanje svega traje duže od planiranog, malo igranja sa decom, mačak koji traži svoju turu zabave. Kao njihov mačak, ali realno, mami u opisu posla. Stiže veče. Dok sam ih okupala, pripremila za spavanje, nahranila mačka, shvatam da mi je čak i „serija” prošla. Sva sreća u digitalnu televiziju i opciju vraćanja unazad. Obaška, što mogu i reklame, još draže mi vesti, da premotam. Ho-ho-ho. I tamo negde pred ponoć, pre nego se kočija pretvori u bundevu, uspevam da odlutam u fenomenalnu seriju „Senke nad Balkanom”, držeći kapke otvorene pomoću šibica.

Nedelja, ah taj sveti dan za odmor!

Ponedeljak, 18. decembar 2017. godine

„Ali mama, zašto moramo u vrtić?! Hoću da me ispišeš“, od ranog jutra ovako započinju ponedeljak.

Uspavali smo se i jurcamo kao muve bez glave. U hodu, poput žonglerke oblačim sebe, njih, proveravam da li je stariji spremio torbu, pravim sendvič za užinu i već nervozno gledam na sat, jer stižemo u minut do osam pred doručak u vrtiću. Blizanci dreče u horu i bojkotuju. Kasnimooooo, vrištim u sebi. Nije strašno, jer su uveli novu meru „kliznog dolaska do 9”, ali ja prva mislim da je to besmisleno. Zašto?! Uz svo dužno poštovanje, ova mera unosi više rasula, nego što pomaže. Destabilizuje se grupa koja je već tu, rad vaspitača, kao i kasnije aktivnosti.

Tokom dana dogovaram sa vaspitačicom i učiteljicom aktivnosti oko LOLA radionica o nenasilnoj komunikaciji koje držim deci u vrtiću i osnovnoj školi.

Deca su sjajna, a roditelji mi iz dana u dan prepričavaju kako im deca po kući stalno pominju tu žirafu, kako se priča srcem i ispravljaju roditelje. Smejemo se svi. Dobro je. Radionice daju rezultat. Srećna sam.

I da znaš dnevniče, trpezarije i kuhinje po vrtićima i dalje imaju onaj isti miris hrane koja se donosi i sprema „na veliko”. I tek da ti još kažem, za ručak je bio pasulj, onaj „vojnički”.

Utorak, 19. decembar 2017. godine

Sveti Nikola. Još jedan sveti dan.

Kakav sjajan dan. Mami čestitala slavu. Sa bratom popila virtuelnu kafu preko telefona. Neka, bar malo smo se ispričali. Ne, neću doći u Pančevo danas, ali dolazimo za doček. Ura! Nastavljam dan i ne znam šta ću pre!

Iako me čeka da pripremim još 65 plus 25 paketića za dečicu sa i bez roditeljskog staranja, nekoliko izveštaja da napišem, banke, računi, misija zvana knjigovođa, sređivanje papirologije, jurenje fondacija i sponzora za „moju” nenasilnu komunikaciju, ništa od toga nisam stigla. Ali…

Uspela sam potpuno neplanirano i bez čekanja da postanem ponosni vlasnik sertifikata elektronskog potpisa. Kako? U obližnjem SUP-u imaju malu poštu i retko je gužva, pa sam mudro otišla tamo da predam pošiljku svojih knjiga „Maslina”. Nova godina i Božić su važni dani za nas male, lokalne umetnike, iza kojih ne stoje nikakve velike ajkule, jer kao davljenici u živom blatu radujemo se praznicima da i mi nešto zaradimo. Svi kupuju poklone.

Dok sam čekala da predam pošiljku, shvatim da ni u SUP-u nije gužva. Klikne mi da mi je službenica u banci rekla da za Svetog Nikolu nema žive duše. Aha, Pera kojot ima ideju. Priđem dežurnoj gospođici policajki i pitam za proceduru za elektronski potpis.

Kaže: „Treba vam lična karta sa čipom i termin. Da vidimo…. Mogli biste da budete primljeni danas… Za tačno 20 minuta!”.

Oh Bože, uraditi nešto u SUP-u bez mesec dana čekanja i za 20 minuta!

Sveti Nikola i svi sveti hvala vam! Istog trenutka pristajem.

I u roku od cirka 40 minuta završim sve. Ali, ne samo to. Steknem i novu drugaricu, profesorku književnosti, koja je ko zna kojim životnim okolnostima radni vek „eto provela radeći u SUP-u0. Gledamo se nas dve, dok čekamo da softver odradi svoje i bez reči sve se razumemo. Istog momenta odlučim da u ime Božić Bate, toj divnoj zalutaloj duši poklonim dar koji imam. Poklonim joj svoju knjigu. Ta radost, oduševljenje, dirnutost do suza i iskren, čvrst zagrljaj nemaju cenu. Razmenismo brojeve telefona i dogovorismo ispijanje kafe uskoro. Malo li je za samo jedan dan?!

Ah, taj sveti dan Svetog Nikole.

Sreda, 20. decembar 2017. godine

Dragi dnevniče, biću danas telegrafski raspoložena. Deca, čestitke, jelka, ukrasi, lampioni, ukrašavanje, lomljenje, skupljanje, borba sa mačkom čija je jelka, jurcanje do grada, pakovanje knjiga, pisanje tekstova, glavobolja, otkazivanja, nova zakazivanja. Upssss menjanje eura, mamin „crni fond”, onaj što od sebe zapravo krijem, kupovina neplaniranog, ali kako odoleti ovoj prazničnoj groznici, kad na toj bluzi piše moje ime, majke mi! Piše: M-A-R-I-J-A-T-V-O-J-A-S-A-M.

Danas sam poslala specijalni poklon. Red u pošti, ponovo imam sreće, u neverici završavam u roku od par minuta. Boje su svuda oko mene. Zebe mi nos, navlačim kapu, rukavice sam opet zaboravila, jurim, žurim, zaboravim da jedem, nema veze posle ću, daj da završim ovo što je hitno. A sve je hitno. Uh, zaboravila sam na dečiji rođendan. Rešavam i to. Oh, aplikacija za vežbe na mobilnom vrišti, već dva dana da smo preskočili vežbanje. Bože, samo da prođe ovaj prvi talas upale mišića.

Četvrtak, 21. decembar 2017. godine

Odlazim u Dečije selo u Kamenici. Odmah me ophrvaju emocije i jedva gutam suze dok gledam te male anđele kojima je život od rođenja ogroman izazov. Ja verujem u ljubav, a tu je ona roditeljska ključna za kasniji zdrav život. Ova deca to nemaju, a ništa nisu skrivila. Sastanak je bio odličan, a ja jedva čekam i ovoj deci da pričam o Jeziku ljubavi i nenasilja. Oduvek sam želela da im nekako pružim ljubav. Sada imam šansu. Odnela sam im poklone. Plela sam ih sama, srcem, kao i deca u školi kojima držim radionice. Ponosna sam, ali nekako i tužna. Ceo dan je takav.

Petak, 22. decembar 2017. godine

Danas je lud dan. Emocije, radost, skriveni planovi novogodišnje žurke koju mi, roditelji dece iz III-6 organizujemo za decu i učiteljicu od koje se opraštaju. Tajno smo joj napravili poklon, deca su bila na vrhuncu zadatka, Spomenar sa slikama i porukama dece pod nazivom „Čudesno putovanje učiteljice”. Mnogo suza, zagrljaja, ali i radosti zbog nekih novih avantura i Nove godine. Uveče je i kod nas, ne znam kako, niko ga nije video, bio Deda Mraz. Garant kroz prozor, objašnjavam deci. Ho, ho, ho, jedva čekam da zagrlim jastuk. Deda Mraze, čuješ li me?!

Subota, 23. decembar 2017. godine

Opet ludilo. Stariji sin mi sutra putuje na zimovanje. Naravno da pola toga nisam spremila. Sva sreća noćas sam oprala stvari i danas će se osušiti. Jurim da mu pripremim sve što mu fali, od rukavica, pa do čizmi, jer su mu od prošle godine male. Bože, ova deca rastu kao džinovi. Nešto mi se čini da u moje vreme nije tako bilo. Znam, znam, evo smejem se samoj sebi. Slušaj dnevniče, pisala bih još svašta, ali ne znam šta ću pre, a deca su poželela da im napravim i lazanje. Letim, odoh da uživam u ovoj prazničnoj atmosferi. Ko zna, možda i meni Deda Mraz donese poklon!

PS Upala mišića je konačno prošla! 😀

Ostavi komentar

  • (not be published)