Život u Srbiji – naučna fantastika

Sanja Stojkov
Objavljeno 17.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 10. decembar 2017. godine

Maja se sinoć vratila u Rusiju, više ne živim ispod koncertnog podijuma… tišina nam odzvanja u stanu. Puštam video klip Prokofjevog Drugog koncerta (ona ga trenutno svira) najjače što mogu. Ipak je mnogo tiši od koncertnog klavira u njenoj sobi.

Već četiri godine pripadam grupi Skajp roditelja, koji moraju da stegnu srce kada im dete odlazi, tešeći se uvek da mora tako i da odlazi negde gde će mu jednom biti bolje.

Bacam se na pregledanje pismenih zadataka (pre nekoliko dana sam započela nedelju pismenih). Kraj polugodišta je najteži i najnapetiji i za nas i za učenike. Na temu „Protest songs in my country” pišu mi o Bori Čorbi i Beogradskom sindikatu i njihovim pesmama. Jedan učenik detaljno opisuje pesmu „Sistem te laže” i kaže kako naša vlast ne vodi računa o svom narodu. Deca sve vide!

U drugom odeljenju na temu „My favourite teacher“, čak troje učenika mene opisuje… to mi se nije desilo odavno, možda još od perioda kada sam predavala malima na Radničkom univerzitetu kao student. Ma, naravno da samo žele bolju ocenu…

Uveče, još jednom gledam „Dauntonsku opatiju”. Uživam u toj pesmi (za moje uši) predivnog, milozvučnog Britiša, sa početka prošlog veka, i još dugo ostajem u mislima sa likovima iz scenarija Džulijana Felouza, u vremenu kada je samo viša klasa dobro živela. Ali ja sam baš tu…

Ponedeljak, 11. decembar 2017. godine

Osam časova sa dve pauze imam ponedeljkom u školi, to mi je najnaporniji dan. Danas skoro svi imaju pismeni zadatak, samo se teme razlikuju od odeljenja do odeljenja. U zbornici priča o našem bivšem učeniku koji je pre nekoliko dana usmrtio učenika Mašinske škole i polemike na temu ko je za to najviše kriv i da li bi se isto desilo da je ostao kod nas. Pokušavam da se setim dečakovog lika, predavala sam mu, ali je jako retko dolazio u školu. Neopisivo jezivo za obe porodice te dece i zaključak da su svi u društvu delom odgovorni što nam se ovakve stvari sve češće dešavaju.

Uveče školica, moj divni „Forum” u kome radim nekoliko puta nedeljno, sa savršenim malim grupama, u savršenoj maloj učionici u kojoj imam baš sve što mi je potrebno, i pre svega divne polaznike željne znanja. Sve ono što bi moje kolege koje vole svoj posao samo mogle da požele. Da su nam tek upola takvi uslovi u državnim školama, gde bi nam bio kraj…

Razgovor sa Majom preko Skajpa, trajao je više od dva sata noćas. Ona kaže zbog mene.

Utorak, 12. decembar 2017. godine

Danas mi dolazi Minja (sestra od ujaka) koja živi i radi u Lionu kao lekar. Posle 12 godina života u Rimu, preselila se u Francusku. Slušam o „problemima” u francuskom zdravstvu, i njenom novom dokazivanju, i radu od po 12 sati dnevno u bolnici… moraju tako oni novi, kaže, da bi ostali na tom poslu. Ne zna koliko će se dugo tamo zadržati, zna samo da se ovamo ne vraća.

U školi razgovor o novom štrajku početkom drugog polugodišta. Priča se da će svi dobiti neki bonus sad oko Nove godine, u vidu novčanog dodatka na platu, osim nas… i priča o tome koliko su nam platu smanjili pre skoro dve godine, i još uvek ni na onu staru nisu vratili i pored svih obećanja. U poslednjih 27 godina (koliko ja radim u prosveti) nebrojeno mnogo puta smo štrajkovali i odlazili pred zgradu Vlade Srbije i našeg ministarstva, i nikada ništa nismo postigli. Ja više ne idem. Kako kaže moj učenik, nije njih briga za nas, i štrajkovi su nam potpuno beznadežni.

Sreda, 13. decembar 2017. godine

Predavati strani jezik (bilo koji) u odeljenju od 35 učenika, potpuna je naučna fantastika, nemoguća misija, lov u mutnom. Ne sećam se čak ni seminara (na koje redovno odlazim) posvećenih takvoj temi, jer se zna da je za savladavanje svih šest jezičkih veština idealna grupa od 10, eventualno 15 polaznika, što mi nigde (osim u privatnim školama) nemamo! Pritom su (praktično) ukinuli sve druge jezike po srednjim školama osim engleskog, jer Ministarstvo prosvete ne prepoznaje grupu manju od 15 učenika po razredu za izabrani jezik, i ne može da isplati profesora koji bi taj predmet predavao u manjoj grupi. Naravno, gornja granica ne postoji, i koleginice u Mašinskoj školi ponekad rade i sa preko 40 učenika u odeljenju. Pritom su deci i roditeljima uskratili pravo na izbor stranog jezika koji će učiti u srednjoj školi, što im Ustav garantuje. Hoće li ikad u ovoj zemlji stvari biti bolje, ili je i to naučna fantastika?

Uveče susret sa mojom Olgom (nismo se videle skoro mesec dana, što je nedopustivo dugo). Usual stuff, priče o društvu iz generacije i Banetovom filmu. Na „Merlinki” je moj drug iz klupe dobio nagradu za svoj film, a i dnevnik mu je (vidim) prethodio mom.

Četvrtak, 14. decembar 2017. godine

Opet sam ustala pola sata ranije, da bih prošetala Laru (našu dvogodišnju kucu usvojenu iz azila, pre tri meseca). Predivna, zahvalna mešanka, koja bi se po ceo dan samo igrala i mazila, začuđeno me gleda ne znajući zašto tako žurim. Kad bi ljudi samo znali u kakvim uslovima ta divna bića žive tamo, i koliko su tužni i nesrećni dok ih neko ne povede sa sobom u slobodu, ne bi nikad kupovali pse. Greh je kupovati, dok i jedan nesrećni pokušava da preživi na ulici, ili u azilu gde su uslovi samo malo bolji.

U školi sam danas pokazivala prvacima slike mog prošlogodišnjeg boravka u Londonu, sa grupom tinejdžera koje vodim leti u školu jezika. To je najlepši deo moga posla i svaki put nezaboravno iskustvo i za mene i za njih. Radoznalo gledaju slike i pogađaju nazive čuvenih mesta koja smo obišli. Ne zna se ko je oduševljeniji, oni ili ja, dok im pričam o omiljenom gradu. Zatim sledi dijalog „At the airport”, koji čitaju po ulogama iz knjige, a onda razgovor o avionima i aerodromima. Tu saznajem da je samo nekoliko učenika imalo prilike da putuje avionom do sada. Oni ostalima pričaju (na engleskom) o svom iskustvu i o lepoti putovanja. Razmišljam o sebi i o svojoj generaciji, i o divnim putovanjima na koja smo uveliko išli u njihovom uzrastu. Ne mogu da dokučim šta se to dogodilo, da je sada sve toliko gore nego kada sam ja imala 15.

Mijat mi opet kasni na čas. Kupovali su, kaže, za nekog poklon za 18. rođendan, pa se zadržao. Bistar momak koji treba da nasledi očevu firmu za transport robe po Evropi, i koji je svestan koliko mu engleski treba u životu. Kaže da je ocu to najviše smetalo, što nije znao jezik kada je trebalo i da bi imao mnogo više posla da zna engleski.

U Sankt Peterburgu je plus jedan stepen tokom dana, a noću minus pet, kaže mi Maja večeras. Kod nas je juče bilo plus 16 stepeni.

Petak, 15. decembar 2017. godine

Moj bivši učenik kome sam bila razredna (generacija 2007-2011.) dolazi mi danas u posetu časovima. Posle naše škole završio je novinarstvo na privatnom fakultetu, a sad je na masteru iz engleskog jezika na Filološkom. Poseta časovima mu je neophodna za pisanje završnog rada. Sve mu je zanimljivo, sluša, zapisuje i priča sa mojim učenicima. Iznosi im svoja iskustva (trenutno radi kao stjuard u Air Srbiji) i priseća se svog perioda provedenog u istim klupama. Savetuje ih šta da urade ako shvate da žele da upišu neki društveni fakultet i da su, možda, promašili školu u kojoj su sada (kao on nekad). Noćas leti za Dubai. Srdačno se pozdravljamo i srećna sam što ga ponovo vidim posle toliko vremena. Osmeh mu se i dalje nije promenio.

Ako budem imala sreće, Maja će me sutra ubaciti na koncert na Kolarcu (zahvaljujući svojim vezama, koje i kad nije tu funkcionišu). Ne smem da propustim Ivu Pogorelića, koji je posle 28 godina ponovo došao u Beograd i ima čak dva koncerta (prvo sa Filharmonijom, pa onda svoj resital). Karte za oba su odavno rasprodate, ali ja ću svakako ući.

Subota, 16. decembar 2017. godine

Omiljeno mi je kasno ustajanje (11 sati), kada je to moguće kao danas. Imam još samo 50 pismenih zadataka da pregledam za ovaj vikend. Šta je to za mene.

Uveče uživam na predivnom koncertu najvećeg pijaniste bivše Jugoslavije u prepunoj sali Kolarca.

Autorka je Majina mama, profesor, vodič, prevodilac i ljubitelj kulture

Ostavi komentar

  • (not be published)