Nedelja, 27. mart 2022. godine
Jooj, koliko me noge bole! Pa pobogu, Milice, naravno da te bole kada si danas prepešačila dvanaest kilometara. Alo, dvanaest kilometara! Ali vredelo je. Prija. Uspela si!
Dan je bio čaroban, topao, ma predivan za provesti ga napolju, u prirodi, van kuće, van grada. Volim kada su nedelje takve jer nedeljom smo svi na okupu i tada smo uglavnom u prirodi ceo dan. Plus, da napomenem da samo u tom slučaju volim nedelje jer imam osećaj da sam zapravo pobegla od nedelje, od realnosti da nedelja ustvari predstavlja dan koji prođe dok trepneš i da je tu odmah ponedeljak koji donosi nove obaveze, jurbe, žurbe, realnost.
Ovog puta naša destinacija je bila Čardak, a naš cilj je bio prepešačiti stazu 7, Bracinu stazu, koja je duga tih dvanaest kilometara. Nije najduža, ima i duža, petnaest kilometara. Ukratko, postoji sedam staza i svaka je različite dužine i svaka ima svoj naziv. Ko voli, nek izvoli! Naravno da je neko na početku morao da se buni, a taj neko je naš sin jedinac, Mihajlo, od godinu i po dana. Nije kao da nam je prvi put da sa njim obilazimo te staze, ali kad vidimo da smo uspeli da pređemo određenu kilometražu svaki naredni put bismo je i produžavali. Prethodni put smo prešli sedam kilometara, pa smo sad bili u fazonu što da ne sada dvanaest?! A on kao da je znao šta smo naumili pa je odmah na početku započeo pobunu, te mu se šeta, te hoće tati na krke, te bi da puzi, te da jede, te da pije, te da se mazi sa kucama, te da spava. Malo je falilo da batalimo sve. Međutim, ipak je odlučio da sarađuje i da ispuni želju roditeljima. Pravili smo nekoliko pauza u hladu ispod Borova i zaista uživali u ovom čarobnom, prolećnom danu i mirisima Borove šume.
Stazo od petnaest kilometara, spremi se za sledeće viđanje!
Baterije za ponedeljak su napunjene! Laku noć, svete!
E da, spremite 100 dindži za Čardak!
Ponedeljak, 28. mart 2022. godine
,,Mamaaaaaaa, mamiiiii!”, sa još uvek zatvorenim očima, čujem iznad glave svog sina kako me doziva. Probudio se. Spreman je za novi dan! Ali ja nisam… ne još uvek… Uzimam ga, gledam u sat, vidim 7h je, standarno vreme njegovog buđenja i sreća u meni što je prespavao celu noć! Jeeee! Pošto su takvi trenuci postali retkost. Valjda se sažalio na naših pređenih dvanaest kilometara… Stavljam ga u krevet pored sebe kao i uvek za jutarnju dozu upijanja pozitivne energije, maženja, grljenja, ljubljenja, smejanja… koliko ja njega volim!!! E sad sam spremna za novi dan!
Dok njemu grejem mleko, a sebi kuvam kafu, posmatram kroz prozor kako se proleće useljava u naš kraj. Trava počinje da zeleni, dobila je i po koji cvet; drveće dobija svoje prve pupoljke, a već po neko je i procvetalo! E miris tog cveća na drveću za mene je to miris proleća. Dobro ti nama došlo!
Okrećem se, vidim Mihajla kako i naše kuce sprema za novi dan, uključujem radio, puštam našu omiljenu stanicu, Studio B, kada ono pesma u skladu sa vremenom, sa raspoloženjem, ma u skladu sa svim. Plus jedna od mojih omiljenih:
I can see clearly now the rain is gone
I can see all obstacles in my way
Gone are the dark clouds that had me blind
It’s gonna be a bright (bright)
Bright (bright) sunshiny day
It’s gonna be a bright (bright)
Bright (bright) sunshiny day…
I tako i ovaj ponedeljak prođe u skladu sa pesmom….
Želim i vama više ovakvih ponedeljaka.
Utorak, 29. mart 2022. godine
„Tata nam je danas kod kuće! Jupiiiii!!!!” Govorim Mihajlu dok ga ljubim za dobro jutro i premeštam u naš krevet. On sav srećan leži između nas dvoje i ne zna sa kim pre da se mazi. Volimo kad nam je tata kod kuće, čak i Mihajlo tako mali voli to, oseti tu energiju, razume. Neverovatno je kako tako mala deca osete neke stvari, kako razumeju… To tek sada mogu da razumem i da potvrdim od kad imam svoje dete. Koliko je samo istina da je svako dete za sebe, da su deca različita, i ne samo da on uči od nas već koliko mi zapravo učimo i od njega, i kako svaki dan sa njim donosi nešto novo. Kako u njihovom svetu nema zla, i kako nije bitno kako danas izgledaš niti koje si vere, nacionalnosti, niti ovog ili onog opredeljenja niti ičega sličnog o čemu mi odrasli brinemo… da smo samo malo više kao naša deca, koliko bi ovaj svet bio lepši… Često Marko i ja pričamo o tome, i ne prestajemo da im se divimo. Živela deca!!!
Posle podne smo proveli družeći se sa prolećem u našem kraju, našim dragim komšijama i malim i velikim i čupavim i mekanim (tek sad vidim kakvu rimu sam bacila hahaha). Da vam ne pričam o tome kakav je mali šarmer naš Mihajlo, svakome ko bi nam prišao, ubrao bi mu po maslačak i dao. Ponosna sam!
Dan završavamo tako što smo se ušuškali u naš krevet, spremili plazmu i mleko (vraćanje u detinjstvo) i pustili neku fantastiku na Netflixu.
Sreda, 30. mart 2022. godine
Sat pokazuje 02:00 dok iskačem iz kreveta jer se, naravno, Mihajlo probudio i plače. Voli naš Mihajlo da s vremena na vreme pravi žurku noću pa smo se onda Marko i ja dogovorili da jednu noć on ustaje, sledeću ja i tako u krug. A najjače je bilo kada se neko vreme budio samo noćima kada je Marko dežuran, hahahaha. Grozna sam.
Taman se Miha stišao kad čujemo i našeg malog komšiju, od šest meseci, koji isto pravi žurku. Nema šta, ovo je definitivno muška noć. Slatko smo se ismejali.
Jutro započinjemo kao i obično, kafa, mleko, Mihajlo, kuce i ja…
Znate ono kad kažu u sred srede?! E, tako negde oko podneva meni zvoni telefon, vidim nepoznat broj, javim se. Primam NEOČEKIVANU poslovnu ponudu. Mislim neću ništa da otkrivam konkretno, neću da „baksuziram”. Ako nešto bude bilo pisaću narednih dana. Al’ ono što moram da kažem da je zaista neočekivano, i u sred srede. Prvo što mi posao trenutno nije ni na kraj pameti, ne zato što ne bih volela da radim jednog dana ili ne znam ni ja šta nego što uopšte nisam nigde ni konkurisala i rodila sam Mihajla i sve kao on je još uvek mali, ne bih ga slala u jaslice, bolje da budem sa njim dok ne napuni barem tri godine, bla bla… Drugo što mi je ostao još diplomski da završim i sve kao dok to ne rešem ništa od posla. I treće što je u pitanju državni posao, a niti sam u stranci niti imam „vezu”. I zapravo, to je ono što je mene toliko pogodilo, što me toliko usrećilo. Ni ne moram na kraju da dobijem taj posao, meni je važno da su oni mene pozvali zbog toga što jesam, zbog mog rada i truda koji sam pokazala dok sam bila na praksi, jer ipak neko negde to ceni. Hvala vam, ljudi, beskrajno.
Veče se polako spušta, pripremamo Mihu za spavanje i ja se pripremam da premotam i odgledam takmičenje u umetničkom klizanju. Koliko je meni to nešto prelepo! Prosto uživam i odmaram mozak dok gledam. Ako budem imala ćerku, time će se baviti!
Četvrtak, 31. mart 2022. godine
Koji sam ja ustvari meteoropata! Ccc… Ubi me danas ovo vreme… Kako se vreme promenilo tako i ja.
Odvalila sam danas dva sat posle podne spavanja sa svojim sinom. Obično to vreme, dok on ima svoju popodnevnu dremku, iskoristim u završavanju ručka ili nekom pospremanju stana ili jednostavno to vreme bude „moje vreme” gde radim neke stvari za sebe, tipa popijem kafu i izgubim se u nekim svojim mislima, pročitam nešto, posvetim se diplomskom ili tako nešto tome sličnom… ali danas kako je krenula kiša da pada tako i ja padam u krevet… padam u neku dubiozu, depresiju… ne znam više ni ja kako bih to stanje nazvala. Da li je to samo zbog vremena ili to što nam Marko odlazi na mesec dana na poslovni put ili zbog svih stvari koje su se dogodile u prethodnim mesecima pa se jednostavno to sve zajedno skupilo, spakovalo baš na ovaj kišni, tmuran, namršten dan?! Ne znam…
Eto, tako neki dan došao na red…
Petak, 1. april 2022. godine
Danas je dobar dan. Nema veze što je napolju i dalje kišovito, ali je dobar dan. Čak vidim da se i Sunce bori sa oblacima; „Dobro ti ide, samo tako nastavi!”, govorim Suncu.
Na meniju za danas je PASULJ! JEEEE! (Laže onaj ko kaže da ne voli pasulj). Ali dobro, ne pravim danas klasičan pasulj nego PAPULU, tako se zove to jelo pravljeno od belog pasulja. Iskreno, nisam ni ja znala do skoro za njega nego mi je moj Marko rekao za to i jednom prilikom i napravio. Ljudi moji, ono je preukusno! Morate to probati. Tako da sam odlučila da se i ja oprobam u pravljenju tog jela i iznenadim ga. I stvarno se iznenadio. Jeeeee!
Veče je. Kuce i Mihajlo su se ušuškali u svoje krevete i brzo utonuli u san. Marko i ja pričamo o nekim neobaveznim temama dok pijuckamo pivo i tražimo neki film.
Već mi nedostaje… (mislim nije mesec dana mnogo ali svejedno…)
Subota, 2. april 2022. godine
Jutro počinje predivno, lagano i opušteno. Svi smo na okupu. Jutarnje maženje i sve po redu. Dok pijemo kafu, zajedno pripremamo i doručak.
OK, naravno, tenzija je malo prisutna jer se otvara kofer, pakuju stvari, mašina za veš radi punom parom. Ali, u principu je sve OK. Planiramo današnji dan i gledamo da ga iskoristimo maksimalno.
Razna osećanja su prisutna, razne misli prolaze kroz glavu ali preživećemo. Sve je to normalno, sve je to život.
Veče provodimo uz picu, pivo, smeh, priču sa nama dragim ljudima.
Autorka je medicinska sestra-vaspitač, meteoropata, majka malog princa, ljubitelj proleća, večiti sanjar