Drugi povratak građanina Mika među Zemljane

Valentin Mik
Objavljeno 13.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Nedelja, 6. maj 2018. godine

Sa nekoliko sati zakašnjenja, nešto posle ponoći, voz iz Bukurešta je napokon krenuo ka Temišvaru. Tih pet sati čekanja na peronu su u stvari označili moj drugi povratak među žive, možda i treći ako računam bolno odvikavanje od duvana, krajem devedesetih. Neću da neko pomisli da sam vredniji Stvaraocu i Svemogućem od mnogih mojih prijatelja što su otputovali ka nebu mladi i bez jasnog razloga, ali sam mu u najmanju ruku zahvalan što mi je puteve usmerio ka klinici AMA OPTIMEX i dobrom doktoru Mirci Filipu koji mi je spasio život. Na očnoj klinici su mi saopštili da su napokon pobedili zlo koje mi je, u najmanju ruku, otežavalo poslednje tri godine života. Nema više citostatika, operacija, crnih misli o besplatnoj karti u jednom pravcu…

Skoro je tri sata posle ponoći i nema šanse da sklopim oči. Stojim u hodniku muzejskog voza, proizvedenog u vreme zenita Čaušeskuove moći, koji se tetura ka krajnjoj destinaciji brzinom dečijeg bicikla. Ni prljavština, ni oštar smrad što dopire iz toaleta (možda je bolji termin klozet), po prvi put mi ne smetaju. Čak mi nekim čudom odgovaraju, jer kako bih drugačije znao da sam živ i da se nalazim u rumunskom vozu, a ne u kakvom nebeskom metrou. Oguglao sam na zaostavštinu komunističkog mentaliteta, koji je, uprkos ulasku u EU, ovde još uvek svuda vidljiv i prisutan. Dok pokušavam da održim ravnotrežu, obema rukama stežem torbicu u kojoj čuvam pasoš i neki sitniš od znatiželje slobodnih umetnika, kojima ni tranzicija nije umanjila značaj. Ta kategorija ljudi, ovde, opstaje u svim društvenim strukturama. Vozovi su im neka vrsta odskočne daske za dalju karijeru. Jedino je van voznog reda ostala Elena Udrea, bivša ministarka turizma, oštetivši (narodski rečeno pokrala) državni buđet za pet miliona eura, pa potražila i dobila politički azil u Kosta Riki. Mogla je najpre da svrati kod nas, što da prepustimo drugima pet miliona eura direktnih stranih investicija.

Podne je. Posle niza peripetija ulazim pobednički u moje rodno Pančevo. Saopštavam porodici lepu vest i koji me k.r.c terao da uključim TV i vidim preslikane rumunske vozove na domaćoj poliitčkoj sceni. Šešelj, kao ponovo muti vodu, ovi mu ne daju, pa se tu nešto kao koškaju sa eldepeovcima koji bi sada da priznaju Kosovo, ali samo uz uslov da ovi odustanu od Severa Pokrajine… Idem da spavam, to je jedino što mi je potrebno u ovom trenutku. Laku noć mozgu.

Ponedeljak, 7. maj 2018. godine

Zvoni sat, sat zvoni, što je neko već napisao u ovoj rubrici. Plašim se da otvorim oči da ih ponovo ne zarazim nekim neizlečivim virusom sa TV-a, na ulici, u prodavnici, bilo gde u svojoj okolini. Radujem se što vidim komšiju kroz zavesu. Redovno dovodi svoje malo kućno stvorenje zvano još i ljubimac da, s‚oproštenjem, sere ispred moje kuće, jer ja imam travu na ulici, a on nema, pa onda njegov pas može tu da vrši nuždu jer je, na kraju krajeva, i pas živo biće pa mora negde. Ako, neka kaki kuca! Barem ona to ne radi sa nekim zlonamernim ciljem. Mora i ona negde, je l’…

Kod prodavnice na uglu Drinske i Ž. Zrenjanina, higijeničari sa zadovoljstvom ispijaju prvo jutarnje pivo. Lepo im je tu, u senci borova, da onako ljudski započnu radni dan, daleko od zahtevnih šefova što ih stalno teraju da čiste i da rade. Nadam se da neće da ugaze u onu pseću kaku pa da je razmažu po putu i po trotoaru, a onda da je neka fina gospođa odnese kući na točkovima svog džipa od 30 i kusur hiljada eura. To bi stvarno bilo previše za početak naizgled običnog dana.

Na poslu klasika. Pišem, brišem pa sve iz početka. Čitaoci nam javljaju da su neki zamenili table u Banatskom Novom Selu zaboravši da napišu naziv mesta na rumunskom, Satu-Nou, pa se zato jedni ljute, drugi pišu peticije, treći traže odgovornost drugih, a drugi bi na konto trećih da izgrade političku karijeru. Ja im kažem da su mi te table sada toliko nebitne, da mi ispred kuće stoji, kao tempirana bomba, kaka komšijeske kuce i da ljudi iz gradske čistoće mogu da ugaze u nju, da razmažu puteve i trotoare i da slučajno i neka gospođa sa svojim džipom od 30 i kusur hiljada eura može da zgazi točkom i da joj nakon toga, daleko bilo, tragovi guma zasmrde na pseću kaku mog komšije.

Utorak, 8. maj 2018. godine

Obeležavam treći dan mog povratka među žive i prilično zdrave jednim običnim pogledom kroz prozor. Poželim „Dobro jutro!” svom komšiji, vesniku novog dana, što mi redovno dovodi malog belog psića na kakanje, na par koraka od prozora i sve u fazonu poštovanja ljudskih i životinjskih prava i njihovih potreba. Pitam se, ko je tu životinja? Ali, nema veze! Novi je dan, pa mu se treba radovati. Tačno u pola osam u firmi prelistavam dnevnu štampu. Prevrće mi se želudac od naslova. Nastavak tekstova nemam živaca da pročitam. Ubijanje žena je postala rutina, neka vrsta rituala dokazivanja muškosti, hranjenja ega ili otkud znam čega već… Da nam je opet Tileta, rekli bi neki, taj bi sigurno sagradio novi Goli Otok za ubice žena i dece i rešio problem jednim potezom. Plašim se da bi plodonosnija bila intervencija Vlada Cepeša, ma koliko ja verovao u civilizacijske vrednosti koje, nekako, sve manje i manje vidim i osećam oko sebe. Klin u dupe bato, takvima, nasred gradskog trga, pa neka se peku na suncu za primer svima kojima padne na pamet da dignu ruku na ženu ili dete. Naravno da je moja teleportacija u Srednji vek samo metaforičnog karaktera, dok je mnogima to očigledna želja i način postojanja.

Sreda, 9. maj 2018. godine

Danas je Dan Evrope i Dan pobede nad fašizmom. Po prvi put od 2006. godine „In medias res” neće dodeliti tradicionalnu Povelju „Pro Futuro”. Uz veliko uvažavanje većine dosadašnjih dobitika, došli smo da zaključka da je nekima treba oduzeti. Takođe smo zaključili da je simbolika obeležavanja današnjeg dana sama po sebi izgubila smisao. Niti smo uspeli da iskorenimo fašizam, niti nas ta EU nešto mnogo hoće, a kako stvari stoje, ni mi nju. Pa čemu onda vodi veličanje takvih vrednosti kada ih ljudi neće?

Nešto pre osam sati, stajem u red u Katastru nepokretnosti, pola godine jurim dokaz da mi je kuća, inače lagalno sazidana sa svom pratećom papirologijom (oko 5,5 kg papira) zaista legalna. Građevinski inspektor tvrdi da na Guglu, parcela gde se legalno sazidana kuća nalazi nije ustvari moja parcela već komšijska a da je komšijska kuća moja, a ne njegova. Polako ulazim u psihologiju bombaša samoubica, i uviđam to kao moguće rešenje. Pada mi napamet i da sledeći put ponesem sa sobom kofu amonijum nitrata iz Staklarinog skladišta i prospem je na glavu svakome ko bude tvrdio da moja kuća nije moja već komšijka, a da je komšijska kuća sa sve stvarima u njoj moja i obrnuto. Ako ovako nastave moraću da priznam i komšijsku decu kao svoju, pa će onda da mi traže alimentaciju i da me tuže za neplaćanje iste. Imajući u vidu izrečeno, polako uviđam, baš danas, 9. maja, da se i sam nesvesno polako pretvaram u malog fašistu, jar kako drugačije doći do očigledne pravde? Dobrotom? Poštenjem? Dialogom? E cvrc, malo sutra!

Četvrtak, 10. maj 2018. godine

Danas planiram da mi dan bude lep. Neću dozvoliti da mi bilo šta remeti mir. Neću da se nerviram, niti da se dignem u vazduh ili da nekome prospem na glavu kofu amonijum nitrata iz propale Staklare. Planiram da uživam u životu, da širim radost oko sebe i da se družim sa dobrim ljudima. Možda zvuči čudno, ali poznajem mnogo dobrih, poštenih i vrednih ljudi koji baš i ne uspevaj da dođu do izražaja od baraba, bagre i raznobojnih hohštaplera. Ali, kao što rekoh, ne bih da se nerviram oko toga jer život je kažu lep onoliko koliko ga razumeš, a ja ga baš i ne razumem najbolje. Doduše, pokušavam da razumem, na primer onog Đikanovića što je uvrstio Cecine stihove u školske udžbenike. Autor sporne radne sveske tvrdi da je „svesno izabrao primer koji na dobar način oslikava vokativ, te da nije po sredi ni greška u izboru, kao ni materijalna greška”. Još kaže i da je knjiga urađena po novom planu nastave i učenja, i da je odobrio Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja bez ijedne greške. Radujem se deci koja će da koriste ova učila da ne budu hendikepirana kao ja koji ni dan danas ne razlikujem baš najbolje č od ć i đ od dž. Možda zato što Rumuni nemaju Cecu u nastavnom planu, a nemaju više ni Elenu Udrea sa svih svojih pet miliona eura državnog novca. Šta ćeš, neko nema ovo, neko nema ono. Kao što i kaže stara srpska poslovica da ne možeš imati i jare i pare.

Petak, 11. maj 2018. godine

Kako lep dan! Sunce sija punim kapacitetom! Radujem se životu. Hodajući ka radnom mestu izgovaram glasno motivacione rečenice, poput „zelena ošišana trava”, „čist vazduh”, „očišćene ulice”, „nasmejani prolaznik ti želi dobro jutro”, „kod zlatare ‘Roleks’ popravljena fasada”, „uklonjene skele sa trotoara”… Ah, kako lep dan, ubeđujem samog sebe – slučajnog prolaznika i povratnika. Doktor Mirca mi je jednom prilikom rekao: „kako bi sačuvao zdrav duh misli pozitivno čak i kada nemaš previše razloga za to”. Evo, slušam doktora. Sve mi je lepo, sve mi je po meri i ništa mi ne smeta, čak ni ovaj majmun što mi ne staje na pešačkom, pa mi još i nešto dobacuje o mojoj mami. Kažem mu „izvini druže”, on meni „šta izvini”, pa opet nešto o mojoj mami, a ja kao to nisam čuo i krenem dalje polako i oprezno da ne naljutim ponovo nekog vozača. Znate, ja razumem naše domaće vozače u potpunosti. Mnogo je bre dugmića na ovim stranim autima, mnogo komandi, pa još treba i pojas da vežeš, svetla da pališ i po danu i normalno je da ti u jednom trenutku živci oslabe. Oteraš dva-tri pešaka u .ičku .aterinu odmah ujutru i onda ti bude bolje. Kakav bromazepam, kakvi bakrači…

Subota, 12. maj 2018. godine

Javlja mi majstor da mu je crveno slovo u kalendaru i da neće da radi danas a ni sutra, jer je sutra nedelja pa se sutra ne radi. Ok, kažem, super i pomislim kako ovi majstori znaju da cene sebe i svoj zanat. Dođe, promeni WC šolju i naplati tri hiljade, promeni kotlić pa još tri hiljade… Dok mi piskaroši, em grešni, em non-stop smešteni između čekića i nakovnja. Ma, ko šiša novinare, kada oni ništa živo ne poštuju. Ni vlast, ni opoziciju, ni crveno slovo…

Tu foru sa crvenim slovom sam video u Rumuniji negde krajem devedesetih. Gradio se jedan novinarski kamp iz evropskih fondova. Malo, malo pa preduzimaču crveno slovo u kalendaru. Investitor poludeo pa ih otpustio, tužio, naplatio odštetu i penale i angažovao firmu iz Mađarske. To je bila prva pobeda novinara nad njihovim najvećim neprijateljima preduzimačima, u ovom delu Evrope. Biće ih još, obećavam. Tek sam se vratio…

Autor je novinar u NIU „Libertatea” u Pančevu, pisac i sakupljač poštanskih markica

Ostavi komentar

  • (not be published)