Nedelja, 12. novembar 2017. godine
Probudila sam se u svom životnom prostoru na Zvezdari priično rano, pošto je trebalo krenuti na put na krajnji jugoistok Srbije. Sinoć sam se vratila sa leve obale Dunava, iz posete baki, nani, dedi, ujni i ostaloj malobrojnoj familiji povodom proslave koja je zapravo bila u sredu, 8. novembra, kada sam bila sprečena da dođem zbog obaveza, opet, na istoku Srbije – u Kladovu. Nekako sam se i na Zvezdari spojila sa ljudima koji korenje vuku iz Banata, te se i u subotu uveče iz Pančeva vratih sa njima, jer su prethodno bili na relaciji Opovo – Glogonj – Ivanovo. Prethodno dogovoreni odlazak na gospel sam otkazala zbog nemilog događaja povodom koga sam krenula put polunapuštenih naselja, a opet prelepog dela Srbije koji verovatno ne bih videla da nije ovoga bilo. Dočekali smo sunce na talasima vlaških brda gde je sva prelepost jeseni mamila uzdahe putnika koji su sve vreme fotografisali. Kretanje vozila ispred nas je iza sebe ostavljalo vrtlog lišća prekrivajući jako loš put koji smo mi ipak osetli. Ili bar naši bubrezi. Ipak, hrana za oči je uspela da sve to učini zanemarljivim. Piramidalni oblik Rtnja razjasnio je zaprepašenost ovdašnjih pripovedača, ali smo se mi ipak složili da to treba da bude samo prirodni fenomen, bez uticaja na društvenu zbilju. Povratak u Beograd u kasnim večernjim časovima lišio me je piva sa drugarima iz srednje, ali sam svakako uspela da pogledam zanimljivu seriju i spremim se za početak radne nedelje.
Ponedeljak, 13. novembar 2017. godine
Ponedeljak me podseti na nedovršenu nedelju. U stvari, na neispisane redove. Srećom, sve se to da nadoknaditi. Pogotovo ako je na poslu mirno i završi se u neko normalno vreme. Onda možda i uspem da vidim dan, pošto se u ovo vreme brzo smrači. Obožavam ovo godišnje doba, ne smeta mi hladnoća – čak i lakše dišem, ali stvarno treba više (prirodne) svetlosti. Preosvetljenost grada (svakako neukusna, sam prefiks to kazuje) te samo tera da bežiš u još veći mrak. Ipak, posle posla mi je sinulo i setih se da bi trebalo da uključim veš mašinu. Srećom, sam proces pranja traje dovoljno dugo da se vreme prekrati čitanjem zanimljivog romana, ukoliko isto ne prekine pospanost i onda zadremaš, pa te sačeka otvorena knjiga i pištajuća mašina. Afrika će morati da sačeka neki drugi dan. Ili bar „Tranzit” koji zbivanja u istoj pokušava da opiše kroz prizmu jednog Džibutanca iz Francuske.
Utorak, 14. novembar 2017. godine
Mislim često na moj banatski trougao, iako se njegov poslednji krak završava u Beogradu. U stvari, češće na Tamiš jer me podseća na detinjstvo i osećaje koji su mi potrebni nakon stresa koji nosi svaki dan. Tog popodneva mi je bila dostupnija topla čokolada sa višnjom i prihvatanje poziva na večeru uz belo vino od bivše koleginice, trajnog prijatelja. Sve bi bilo sjajno da nisam primila popodnevni poziv sa posla kada mi je rečeno da moram da pripremim ozbiljnu prezentaciju za sutra ujutro. Nisam odustala od odlaska na večeru, samo sam stavila i laptop u ranac. Večera za troje se ubzo proširila, ali ipak ostala okupljanje bliskih prijatelja. Igrom slučaja, svi su u istoj zgradi. Prijatelji koji planiraju svadbu pričaju o prostom i prevrtljivom narodu s kojim su imali posla prilikom upošljavanja potrebnih službi za istu. Kako su psovke nezaobilazne, skovali su novu reč izvinjavajući mi se. Postah mladoljetna (desetak godina mlađa od svih prisutnih).
Sreda, 15. novembar 2017. godine
Razmišljam o sinoćnjoj odluci da počnem sa učenjem ruskog jezika. Da li je to samo ponovo hir koji se budi u jesen, jer mi od prošlogodišnjeg Sajma knjiga stoji „Salam farsi” koja me podseća na nedoslednost u učenju persijskog ili jednostavna odluka da radim nešto produktivno sa drugaricom koja je kao diplomirani slikar, nekada i student ruskog jezika, otvorila studio i želi da, možda učenjem, ispuni radno vreme, dok ne bude imala dovoljno mušterija kada neće imati vremena ni za šta? Ne znam. Nije ni važno zašto. Samo treba da se nastavi, stvara nešto novo, ali i izvuče ono što valja iz starog. Posle posla kratak ručak i odlazak na trening sa drugaricom sa fakulteta koja je takođe završila sa poslom. Posle završetka osnovnih studija (od čega je prošlo četiri godine) svi su se bacili na traženje posla, dodatne angažmane, kraće ili duže odsustvo iz zemlje i tek sada, iako niko od nas ne prestaje sa unapređivanjem veština, ponovo zajedno obavljamo neke aktivnosti. Srećna sam. Obično se peške vraćam kući, ali pošto je već hladno, hvatam trolu i spuštam se sa Krsta u svoj kutak.
Četvrtak, 16. novembar 2017. godine
Danas sam posle nekoliko meseci išla na posao preko Slavije. Nekoliko meseci su trajali radovi (ili su bar tako izveštavali) i onda je za dva dana napravljena završnica i kao da je odjednom sve profunkcionisalo. Ili je bar ostavljen takav utisak. Posle posla vožnja tramvajem. Brzo smo stigli do okretnice – Pristanište – gde se preko Save pruža pogled na, između ostalog, Muzej savremene umetnosti i zgradu Geneksa koju zovu „kapijom Beograda”. Kapija podrazumeva neko zatvaranje, a Beograd to svakako nije. Produžismo na partiju bilijara, nakon čega smo morali da se sklonimo na neko skroz nepušačko mesto jer sam prehlađena već tri nedelje i nije mi dobro. Ipak, tako bolesna, uzeh slovenačko pivo i setih se maja u Piranskom zalivu.
Petak, 17. novembar 2017. godine
Posao. Skroz prijatno jutro. Biće ovo dobar dan, pomislih. Zaista ne vezujem slobodu za petak. Glupa rečenica. Sloboda se ne može vezivati. Hoću da kažem da bi po meni svaki dan trebalo da bude slobodan. Svaki dan poželjan za odlazak u kafanu ili neki drugi događaj, koji god. Posle posla odlazak na najbolje, sarajevske ćevape i onda odlazak peške na još jedan trening plesa. Pošto sam ranije došla u salu, pričala sam sa ljudima pored kojih inače samo vežbam i shvatila da su sa mnom u grupi uglavnom dosta mlađi ljudi. Uglavnom sam okružena starijima, sa kojima razgovaram, a mlađe viđam na mestima gde sprovodim okupacione aktivnosti. Ovu sintagmu inače koristim službeno, kada sve izraze slične ovom menjam, ali sada mi se učinio simpatičnim. Potom, druženje sa drugaricama mog dečka koje se uvek završi nekim šalama na njegov račun. Vreme za nas. Sklapam oči i tonem u san.
Subota, 18. novembar 2017. godine
Spavanje četiri sata duže nego prethodnih dana. Ipak rano ustajanje za mnoge. Možda će me sutra mrzeti da ustajem iz kreveta. Danas – ono što propuštam nedeljama unazad iako prolazim Svetogorskom– Dom Jevrema Grujića i izložba slika Paje Jovanovića.
Autorka je politikolog šizofrene društvene orijentacije, nesnađena u vremenu i prostoru, a ipak diplomirana, master, zaposlena
