Prvi put, od kad sam se odlučio da idem na brod, imam pomešana osećanja radosti, zahvalnosti i treme jer malo ljudi znam da su prošli Panamski kanal, a i da li bih ga ikada drugačije video. Ne zanima me sve na ovom putu ili bar mi ne izaziva emociju, ali Kanal je drugo. To je mašina i interesuje me da vidim kako radi. A radi odlično. Kao da nema preko sto godina. I ne možeš a da ne osetiš strahopoštovanje kad se nalaziš na mestu gde je neko prokopao kontinent da spoji dva okeana. Ne zalazim u prljavu istoriju Kanala i još odvratnije političke igre tada mlade severnoameričke „demokratije”, ono što fascinira je inženjerski poduhvat. Čovek je pomerio brda i napravio vodeni put i to pre više od sto godina. Ne mogu a da se ne divim.
Ne znam da li je ovo što okružuje kanal džungla, ali ako ovo nije, ne znam šta je. Da ti neko omogući da napraviš botaničku baštu i obezbedi ti sve vrste drveća koje postoje i odrešene ruke da je organizuješ kako hoćeš. A tebi mrsko da misliš pa ih sve staviš jedne pored drugih gusto zbijene. E takva vegetacija okružuje kanal. Da odatle izađe dinosaurus, mislim da to ne bi bilo veliko čudo. Izgubio se pa preživeo.
Takođe moram da utvrdim kako se zove ptica od koje se ježim. Od Antigve ka jugu, nema više galebova. Samo ta zastrašujuća zver. Mislim da je to fregata. Potpuno crna ptica, kod nekih belog kljuna i grudi sa oblikom krila kao nemačke „štuke” iz Drugog svetskog rata i sa rasponom od jednog do jednog i po metra. Sada ih je u kanalu baš bilo mnogo. I ne lete onako razdragano kao galebovi, lete kao lešinari i kada ti se približava nemaš utisak da je ljubopitljiva nego da napada. Pu, pu, daleko od mene.
