Ostao sam vam dužan Sidnej.
Da pođem od toga šta mi se ne sviđa. Užurbanost i saobraćaj poslovnog centra. I to bi bila jedina zamerka. Grad je vrlo evropski u najboljem smislu te reči.Vrlo human, čist, ispeglan, doteran i u nekim delovima možda malo previsok. Pošto smo pristali u zalivu između Opere i mosta, pomislio sam, ma to su turističke atrakcije, to ću kasnije, daj da vidim grad. I tu sam pogrešio. I ako mi se ikada više ponovi Sidnej, neće se ponoviti greška.
Tek kada sam dobro prošpartao gradskim ulicama koje su udaljene od okeana i kada sam se vratio u zaliv gde smo pristali, shvatio sam da je to štosam računao u turističku atrakciju u stvari protivteža onoj košnici poslovnog centra i da to nije prvenstveno turistička atrakcija već mesto gde će stanovnik Sidneja moći da se opusti. Velika pešačka zona, zelena površina ispred Muzeja moderne umetnosti gde ljudi sede, leže, ćaskaju, druže se… i u dnu zaliva četiri terminala za feribote.
Sa druge strane se nastavlja pešačka zona sa prodavnicama, restoranima i baštama i taj krak se završava Operom i parkom sa desne strane. Taj deo, od mosta s jedne strane zaliva i Opere sa druge, ima predivnu dušu koja ispegla nervozu nakupljenu u poslovno-šoping delu. Kako se dan završava taj zaliv je sve puniji i uveče bude toliko ljudi od kojih, čini se, niko nikuda ne žuri. I posmatrajući ih, ne možete a da se ne opustite.
Ali. Sve je skupo, skuplje od Oklanda. Pošto u menjačnicama bezobrazno računaju da je američki dolar jednak australijskom, onda je sve još skuplje. Sreća pa mi šoping nije bio u planu.
