Bilo je kasno popodne u pozno leto 2012. Sedeli smo u trpezariji naših domaćina u Blumfild Hilsu, u istoj kući u kojoj smo odseli i tokom ovogodišnjeg putovanja. Sunce je bilo nisko na horizontu. Zraci su dopirali koso kroz trpezarijski prozor, izdužujući senke svega što im se našlo na putu, i ispunjavajući prostoriju toplom svetlošću. Razgovarali smo o svemu i svačemu, najviše o Americi, o njihovom životu ovde, o tome kako su došli i kako su odlučili da ostanu, i o tome kako im je Mija, otac moga muža (i „panja” od čoveka, kako su govorili oni koji su imali sreću da ga poznaju), pomagao da se tih kasnih sedamdesetih snađu u novoj sredini. Mija je, na žalost, prerano umro, a oni su za svojih skoro pola veka provedenih u Americi uspeli da ostvare „američki san” – postali su uspešni u svojim dobro plaćenim poslovima, kupili su kuću u prestižnom predgrađu, zasnovali porodicu koja danas broji četvoro dece i petoro unučadi, i razvili sopstveni „biznis” koji je toliko uspešan da sam sebe održava, bez velikih troškova za reklamu, marketing i privlačenje kupaca.
Bez sumnje je za to odgovorna i njihova besprekorna radna etika i posvećenost poslu koji je za njih iznad svega ostalog; ali Dušan, naš domaćin, želeo je da mi objasni zašto on u Americi nije usamljen, i zašto je, po njegovom mišljenju, u toj zemlji „lako uspeti”, ili bar lakše nego tamo odakle i mi i oni potičemo. „U Americi”, razlagao je on, „neuspeh se ne smatra sramotom, iz grešaka se uči, i sasvim je u redu da se pokušava mnogo puta, dok stvar koju želimo ne proradi, ili dok ne pronađemo nešto što će nam lakše ili bolje ići od ruke, i od čega ćemo moći da zaradimo. Potpuno je prihvatljivo da kreneš jednim putem, pa kad vidiš da ne ide, probaš nešto drugo, pa treće… dok ne budeš zadovoljan. Kroz te pokušaje se i sam usavršavaš, nešto naučiš, i na kraju se rodi nešto što je na korist ne samo tebi nego i drugima”. Dobro sam ga razumela, i tada i sada, i načelno i u ličnom iskustvu. Ko zna koliko puta sam propustila nešto da uradim, pitam, predložim, misleći da nije „dovoljno dobro”, da je „glupo”, da ću se „izblamirati”… Strah od greške, od očiju koje nas strogo posmatraju i love naše propuste, duboko je društveno usađen, i po tome se naša „stara”, evropska, hijerarhijska društva razlikuju od američkog, gde vas činjenje grešaka (zapravo njihovo prihvatanje) ne osujećuje već trasira put za inovacije.
A inovacije i „sve se može” („can do”) logika predstavljaju DNK američkog društva. Ono je tokom svoje istorije više puta moralo sebe ponovo da „izmišlja” i pravno-politički konstituiše, preuređujući granice unutrašnjih podela, trvenja i sukoba, koji su menjali lice zemlje: od odbacivanja kolonijalnog položaja prema Velikoj Britaniji i proglašavanja nezavisnosti, preko ekspazije na zapad kontinenta, građanskog rata između Severa i Juga i abolicije ropstva, intenzivne industrijalizacije tokom, i masovnih migracija krajem 19., do burnog 20. veka u kojem je Amerika postala sinonim za tehnološku, naučnu, društvenu i kulturnu modernost i progres (sa svim prodorima, otporima i kontradikcijama koje su ovi procesi nosili sa sobom). I dva velikana sa naših prostora, oko čijih se „krvnih zrnaca” spore ovdašnje male nakostrešene Nacije, baš su u Americi pronašli okrilje u kojem će njihove inovativne ideje moći da se realizuju. „Pašnjake”, i u doslovnom i u simboličkom smislu, ostavili su za sobom u rodnoj zemlji, obrazovali se u „staroj” Evropi, dok ih je Amerika učinila svetski poznatim „naučenjacima”.
Ovaj „duh inovativnosti” ovekovečen je i u jednom od najznačajnijih muzeja u Detroitu – Muzeju američke inovacije Henrija Forda. Ovaj muzej je deo većeg kompleksa, koji sačinjavaju još muzej na otvorenom Grinfild Vilidž (Greenfield Village) i pogoni Fordove fabrike automobila Ford Ruž. Henri Ford je već tokom 1920-ih godina postao jedan od najvećih kolekcionara artefakata koji su oličavali američki način života i „duh Amerike”. Smatrao je da Amerika baštini tradiciju originalnosti, dovitljivosti i inovativnosti kao suštinske odlike „društvenog karaktera”, i želeo je da ovaj narativ o Americi ovekoveči u muzejskim postavkama gde će one moći da posluže kao priča o američkoj prošlosti na kojoj će biti izgrađena američka budućnost. Svako ko poseti bar jedan deo ovog kompleksnog i prostranog muzeja, moći će da posvedoči da je reč o megalomanskom poduhvatu koji je, zahvaljujući Fordovoj upornosti i novcu, s uspehom i realizovan, pošto je u to vreme mogao da ostvari sve što bi poželeo. Grinfild Vilidž je Ford osnovao 1929. godine. Ovaj impozantni muzej na otvorenom predstavlja Fordovu verziju razvoja američkog društva, kroz arhitekturu i naučna dostignuća, i u njemu se nalaze originalni primerci kuća, farmi, ekonomskih građevina iz različitih delova zemlje, koje su, deo po deo, dopremane sa svojih originalnih lokacija. Tu je uspeo da smesti i laboratoriju Tomasa Edisona iz Fort Mejersa i porodičnu kuću braće Rajt, kao i biciklističku radionicu iz koje je potekao njihov prvi avion.
S druge strane, u Muzeju američke inovacije centralna priča je istorija transporta, oblasti u kojoj je sam Ford napravio revoluciju i stekao bogatstvo i moć. Od različitih vrsta kočija, tramvaja na konjsku vuču, diližansi, preko vozova i lokomotiva, do automobila i aviona, izložen je napredak u idejama ne samo o alatkama transporta, već i o ideji putovanja i mobilnosti, te o razvoju društva i laganoj emancipaciji, koje su sa njima bile povezane.
Razumljivo je da je najviše pažnje posvećeno automobilima, i to ne samo onima koji su proizvođeni u Fordovim fabrikama, a pokazano je i kako je proizvodnja automobila dala zamajac kulturi putovanja, otkrivanja novih predela, uživanja u američkim prostranstvima i prirodi, i kako je to sa sobom povuklo promene u drugim oblastima života – odnosima između roditelja i dece, emancipaciji žena, nastajanju potkultura mladih…
Među istaknutim eksponatima su i limuzine bivših američkih predsednika, među kojima je i limuzina u kojoj je bio ubijen predsednik Džon Kenedi. Tu je i kamp prikolica posebno izrađena u Fordovoj fabrici za njegovog prijatelja Čarlsa Lindberga, koji je u njoj proputovao Ameriku zajedno sa suprugom spisateljicom. Među izloženim muzealijama su i spisak mesta koje su Lindbergovi posetili, kao i rukopisi radova nastalih tokom tih putovanja.
„Ko bi rekao”, kazala mi je ćerka kada sam joj prepričavala utiske i pokazivala fotografije iz muzejske postavke, „da muzej o automobilima može da bude tako interesantan”. Međutim, iako automobili predstavljaju najveći deo njegove postavke, čak ni tada priča nije samo o automobilima, već o ljudima koji su automobile pravili i onima koji su ih koristili i u njima uživali, kao i o vremenu i mestu u kojem se sve to događalo. Drugim rečima, svi izloženi automobili su govorili o kontekstu u kojem se odvijao njihov društveni život i socijalna biografija, što ih je, konačno, i preporučilo da budu uvršteni u priču o američkom društvu i kulturi. Poseban aspekt priče su putevi i razvoj putne infrastrukture, koji su jednim delom predviđali značaj automobila, a velikim delom išli ukorak sa njegovim usavršavanjem i dostupnošću.
Međutim, nije samo tehnologija posmatrana kao izraz „američke inovativnosti”. Na posredan način, i proces demokratizacije i ono što se u Americi prepoznaju kao oslonci u dugom i neudobnom putu ka širenju prava i sloboda na sve veće delove populacije, predstavljeni su kao sposobnost da se „smisli” oblik uređenja, sklop prava i sloboda koji će bolje odgovarati promenjenoj stvarnosti. U jednom delu izložbenog prostora izdvojena je niša u kojoj je predstavljena borba za ljudska prava: žensko pravo glasa i jednakopravnost crnog stanovništva. Sifražetkinje sa početka 20. veka pokazale su da su spremne na radikalne poteze, kada su od predsednika Vudro Vilsona tražile da im omogući političko pravo izbora. Bile su uhapšene na demonstracijama ispred Bele kuće, zatočene, silom hranjene kada su proglasile kolektivni štrajk glađu. U Fordovom muzeju ovaj događaj, koji je konačno imao pozitivan ishod za žene i njihovu mogućnost izbora, možete i telesno doživeti ako odlučite da sednete „iza rešetaka” gde se na ekranu prikazuju inserti iz igranog filma Iron Jawed Angels, koji govori o pomenutim zbivanjima.
Daleko od toga da je ovo izolovan primer kako se tehnologija u ovom muzeju (kao i u drugim muzejima koji su inovativni i prate promene u društvu i među svojom publikom) koristi za proširenje i intenzifikaciju iskustava. Omogućavanjem da posetioci aktivnije učestvuju u saznajnom procesu i otkrivanju onoga što autori izložbi žele da im prenesu, kao i angažovanjem što većeg broja čula kojima se dolazi do informacija, upijaju utisci i formiraju saznanja i iskustva, pojačava se obrazovna misija muzeja, jer iz takvog muzeja retko ko će izaći nepotaknut na dalja pitanja i istraživanja.
Na povremenoj izložbi u Fordovom Muzeju posvećenoj Džuliji Čajld, ženi koja je „inovirala” američku kuhinju tako što je napisala prvi kuvar francuskih jela za Amerikance i bila domaćica prvog televizijskog kuvarskog šou programa (i preteča današnjih kulinarskih TV zvezda), materijal je predstavljen na razne dovitljive načine koji plene posetioce i angažuju ih – možete videti Džulijin kuvar u originalnoj veličini, ali i njegovu predimenzioniranu, digitalizovanu verziju, koju za razliku od originala možete da listate; jela nisu predstavljena samo kroz recepte, već i kroz živopisne modele obroka, kraj koje se nalazi šerpa u kojoj to jelo možete i da omirišete.
Ukoliko imate želju, možete da napravite svoju verziju Džulijinog „savršenog obroka”, tako što ćete na digitalnoj tabli uparivati namirnice za predjelo, glavno jelo i desert, i dobiti preporuku za vino koje ide uz vaš odabir obroka; možete napisati pismo Džuliji, kao što su to radile mnoge žene inspirisane njenim TV emisijama, u kojima je sa sebi svojstvenom spontanošću i šarmom oslobađala američke kuvarice straha od visoke gastronomske vrednosti koju je nosila francuska kuhinja; možete i sami da se poigrate u inscenaciji Džulijine TV kuhinje, dok vaš TV imidž prenose interni ekrani, a sve to fotografski dokumentuje volonterka; možete, konačno, u intimnom povratku u analogno, zabeležiti i ostaviti neki svoj omiljeni recept, i uzeti za razmenu neki drugi, čime se Džulijina misija transfera iskustava i deljenja gastromskog uživanja produžava i izvan okvira ove inspirativne izložbe.
I tu se završava moja priča o Detroitu.
Po povratku u Pančevo, pronašla sam način kako da se lakše „prizemljim” posle ovog uzbudljivog putovanja. Shvatila sam da je, umesto da se nerviram što grad izgleda zapušteno i zanemareno, da je takoreći „estetska pustinja”, mnogo bolje da ga sagledavam kao da u sebi sadrži slike drugih gradova, udaljenih predela, nekog drugog vremena – ono što je filozof Mišel Fuko nazivao heterotopijom. Tako kad bih da se prisetim Detroita i njegovih „ruina” odšetam do pančevačke pivare, primera za ugled kada su postindustrijski pejsaži degradacije i napuštenosti u pitanju; kada šetam tamiškim kejom zamišljam da sam u Džakarti i prizor u času postaje razumljiv i „na svome mestu”; a kada prolazim ulicama u najužem centru grada, prvo pomislim na Harlem, ali odmah hvatam sebe u brzopletosti i shvatam da se čak i Harlem (koji je u našoj popularnoj uobrazilji sinonim za nebrigu, zapuštenost i kriminal), u poređenju sa prostorom u kojem živimo u međuvremenu popeo za stepenicu više.
Naslovna fotografija: Pokretna traka koja je inicirala fordizam
