Vreme je da u kovačnici Srpske pravoslavne crkve raspale meh i iskuju novi orden Vojislavu Šešelju, „svetom ratniku” koji najavljuje novi izgon Hrvata iz Hrtkovaca. Popovi ovog ratnog zločinca drže za jednog od stubova države čiji će temelji biti tron i oltar. Poprsje četničkog vojvode već krase dva dva crkvena odličja. Orden Belog anđela i orden Svetog Petra Drugog, cetinjskog tajnovidca, ma šta to značilo. Darodavci su Filaret i Amfilohije. A, da. Dobio je i dve zahvalnice od Kačavende i Pahomija.
Kačeći orden, Filaret je recitovao kako ga daje četničkom vojvodi i pobedniku Haškog suda za delatnu ljubav prema srpskoj crkvi. Bog vam je dao da sperete ljagu sa srpskog naroda. Čestitam na hrabroj i junačkoj borbi. Još bolji deklamator bio je Amfilohije slaveći Šešelja kao slugu „Zakona svete božje pravde”, u odbrani od haškog suda kojem tragovi smrde nečovještvom. I dodao: „Neka ovaj znak SPC ukrašava lik našeg Vojislava i da nastavi visoko delo duše i obraza srpskog naroda.” I tako Bog na nebu, Šešelj na zemlji. Amin.
Ovaj planetarni otpad, koji preti svima da će im razbiti „njuške” ako ga nazovu ratnim zločincem, upoznao sam osamdesetih godina, kad sam naivno verovao da će trajati međ Srbima taman toliko koliko traje i leptir larve Tiskog cveta. Takoreći jedan dan. Prevario sam se. Šešelj je danas konstanta. Ima sledbenike, veliča ga Crkva, a onako „odozada” u prkno mu puše i naprednjačka kamarila, sve glumeći otklon od njegovog fašističkog orgijanja. Da bi ga video uživo bilo je potrebno da stupim u vezu sa Aleksandrom Čotrićem, ađutantom četničkog vojvode. Najpre je u salon beogradskog hotela „Kasina”, gde je dogovoren sastanak, došao Čotrić i protokolarno najavio Šešelja. Šta smo pričali i šta sam napisao, da me ubijete ne sećam se. Ali pamtim mnogobrojna mahnitanja ovog lunatika… Ritualnog zabijanja kolca u Titov grob. Pričao mi je kako je kao zatvorenik odbijao naredbe zatvorskih stražara da čisti klozete, pa su ga oni posle pendrečili. „Brojao sam udarce: jedan, dva… pet, šest… deset, petnaest… e kod dvadesetog sam pao…”
Zateknem ga, tako, u Skupštini Srbije, bio je poslanik. Vreme pauze. Sednem pored njega. Prolazi Dragoljub Mićunović, a Šešelj onako grohotom „Hej evo ga onaj što je jahao popa!” Cerio se ovaj budalaš pokazujući prstom na Mićunovića. Odmaknem se od njega. Posle završene sednice priđem Mićunoviću: „Oprostite profesore. Nemojte misliti da sam imao udela u toj svinjariji…” Mićunović će mi ispričati da je u vreme kad je Šešelj došao iz Sarajeva u Beograd, posle odslužene zatvorske kazne, sa koferčetom i maloletnim sinom Nikolom bio predmet pažnje i brige intelektualaca okupljenih u Odboru za ljudske slobode. Bili su tu Ljubomir Tadić, Nebojša Popov , Mićunović i advokat Jovan Barović. Rešeno je da Šešelja, u situaciji kad nije imao marjaša u džepu, bez posla, prihvati na konak i hranu porodica Barović. Tako je i učinjeno. „Eto vidite kako nam on dobro vraća zlom”.
Ovu profesorovu priču kasnije će potvrditi u razgovoru sa mnom advokat Nikola Barović, sin pokojnog Jovana Barovića. Pitao sam ga zašto je Šešelju sasuo čašu vode u lice, kad su zajednički učestvovali u emisiji BK televizije. Nikola će mi objasniti da je to učinio zato što je četnički vojvoda njegovog pokojnog oca nazvao ustaškim advokatom. A Jovan Barović je branio sve političke disidente. To je bila „zahvalnica” četničkog vojvode porodici Barović. „Hvala” za dobročinstvo. „Hvala” što mu je majka Nikole Barovića prala „usrane gaće”. Kasnije, dok je izlazio iz studija Nikola Barović je pretučen. Tukao ga je Šešeljev gorila, a ovaj će kasnije ispričati kako se „Barović okliznuo na koru banane”.
Kažu da batina ima dva kraja. U vreme postojanja SR Jugoslavije (članice Srbija i Crna Gora) parlamentarac je bio i Šešelj. Ne znam šta je rekao na račun đetića, tek iz jedne od klupa iza njega digao se izvesni Kropović, jedan od crnogorskih poslanika. Prišao četničkom vojvodi i odalamio mu šamarčinu. Ovaj se samo zbunjeno smeškao kao bena. Ali u srpskom parlamentu ratnom zločincu i njegovoj radikalskoj bratiji sve je dozvoljeno. Zna se i zašto. Ne udara „sin na oca”.
