Nasumično poetsko povraćanje

Dragana Petrov
Objavljeno 20.04.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 54 secs

Minula desetleća su i pojeli delimično skakvaci, prtežno glodari i tek jedna retka zverka. Stvarnost beži u blur pa u totalni sfumato.

Ovde se putuje virtuelno i u svakoj brzini, ljigavim tragom čilog puža, beskrvnim korakom umornog putnika, a nekada katapultiranom svetlosnom godinom. Životno žilavi povodi, rekvijem banalne egzistencije, napor da imunom sistemu anemičnog duha ubrizgaš nešto adrenalina, a bezdušnost sugeriše da ni stereodi nisu za bacanje a možda i strihnin dolazi u obzir. Živahno uvce zvoni na pozor. Usta na usta, dah u duh, bilo što, bilo šta, drž’ se ako ne iznad onda bar u ravni.

Razliva se bezvoljnost kao loše obojeno mastilo iz utrobe krakate hobotnice. Puzi iznutra kroz memljive hodnike i blokira korak, misao i pritiska dah, uživa u mučnini. Ooo, kako ono beše, iz sopstvene utrobe se iseliti, ja putnik koji smrt svoju sobom nosi, na ovoj obali od dana dužoj, gde su svi slavuji mrtvi. Ostati, ostati u stihu, ne okreći se Euridiko, ne osvrći se sirovoj reči, ne stari u pustinji, ne kupaj se u prikazu.

Grleno i jako vrišti nešto do krvi, do živca do semena, zakači se o čvrsto rame, prizovi mučno jutro, zamoli glas da te razume, ugasi ovu mučnu predstavu.

Ne čekaj, ne čekaj.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)