Mudrost četa autobuskog ambijenta

Putujem u priču

Dragana Petrov
Objavljeno 27.04.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Putujem retko i najčešće lokalno. U potrazi za poslom, odrađivanjem retkih tezgi, do različitih privatnih školica u lekovitoj potrebi izučavanja novog jezika, na proteste pančevačke i beogradske, i kad se razgore pa i kad tinjaju, (obeshrabrena činjenicom da većinu mojih beogradskih prijatelja to dotiče samo kao desetominutna tema da se odagna nepodnošljivost dana), putujem da posetim lokalne tribine koje se bave metastazom ludila nesretne zajednice u kojoj živim, a čije se tkivo rastače iz časa u čas, putujem pasionirano do skupova Filozofskog Teatra da čujem svetske tribune koji pokušavaju da nas nateraju da se izborimo za pravo na korišćenje, kreiranje i učešće u „javnom prostoru“, koji je sve više razara i briše destruktivnom i sve bahatijom snagom evropske populističke desnice, putujem sve ređe na prijatna okupljanja povodom obeležavanja nekih dobrih godišnjica ili povoda, putujem neizbežno i sve češće na davanje pomena ili sahrane…

Putujem u Pančevo, Beograd, Kovin, Vršac, Skorenovac, Grocku, sve ređe u Zrenjanin, na Zlatibor, u Rašku, a gotovo nikako u Crnu Goru, Makedoniju ili „za granicej“, u Mađarsku, Ruminiju ili Nemačku.

Gospode, kakvim sve neobičnim autobusima putujem, i kakve sve ljude ne sretnem, i kakve lude bestseler kratke priče u letu ulovim. Zaista vam kažem, u tim naherenim, razglobljenim, umuljanim, neumivenim, ponekad paradnim somotskim sedištima načičkanim, veštačkim osveživačima nauljenim, grozomornom muzikom nakićenim, najčešće ko to tamo peva vozilima, da odagnam mučninu nadiruće bezvoljnosti, načuljene uši nekad i nevoljno ulove priču para vrednu. „Groš za“ vaš mučan, iznuđen, nevoljan, veseo, čavrljajući, mukoprekrativni razgovor, za vaše besmisleno naklapanje i putnički žamor. Nema boljeg načina da vas obzorim do srži i da grč nagrizajuće depresije odagnam do, vašim autobuskim mudrolijama, istkanim teatrom apsurda.

I, zašto ovo?!! Veliki sam poklonik Sioranove misli da je svaki javno upućen govor, namenski javna predstava (sa sve i pozorištem i glumom) u krajnjem, vid beskrajne parade taštine i gordosti od autora do slušaoca ili čitaoca. Prvi jer uživa u svojoj beskrajnoj izuzetnosti, nadahnuću, talentu ili pameti, i drugi jer je sve to mudro shvatio. Stoga su ove blic perfomanse duha, odraz, reflekcija nepatvorena duha i kreativno tkivo za, pa hajde, ne arogantno, mali umetnički prilaz svetu. To će biti i moj pokušaj da – poslušavši savet moje verujuće, prave druge po duhu i srcu, a koju ja, kao mučenički agnostik, apsolutno volim i podržavam, te mi je do njenog suda stalo pa moguće više no do svoga – izlečim sebe od narastajuće „ne-ljubavi“ koja me je zahvatila spram običnog sveta, koga srećem naročito po ovim autobuskim putešestvijama.

Pisaću vam o ovim putovanjima kroz priču, pa kako se kome zalomi, lečite li „ne-ljubav” spram čoveka, nalazite da je kratka skeč forma interesantna ili vam je prosto zabavno, onda Čitamo se!

Evo vam jučerašnje. Destinacija Beograd-Pančevo, 16.30 h, sedište br. 23, vršački Stup autobus, sredina levo. Iz smorenog, izgužvanog gužvanjca seda pored mene uniformisano lice, policajac, sa sve šapkom, zvezdicama na ramenima, pištoljem oko pasa, prene me iz razmišljanja od koje je sorte i kog čina, rezak rafal mitraljeske paljbe… ratatata pravo u glavu. EEEj živote, najbolji teatre, to mu zvoni mobilni, i iza prilično muškog „Da“, sledi… „Ma jesi li ti pri sebi, ja ti to ne kupujem…“ (bože jesu li ulošci u pitanju???)

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)