Nagrada žirija na ovogodišnjem Kanskom festivalu pripala je još jednom maestralnom filmu Andreja Zvjaginceva „Neljubav” (pogrešno transkribovan sa engleskog kao „Bez Ljubavi” ili „Nevoljeni”), čime je nastavljena samosvojno ustanovljena tradicija da je ovu riznicu od četiri filmske, metafizičke bajke dopunila i peta, takođe prestižnom nagradom ovenčana.
Nema ipak boljeg priznanja o vrednosti i značaju filma do potvrde (naročito pasioniranih zavisnika filmskih čarolija, profesionalnih kritičara, filmskog sveta ili običnog gledaoca-ljubitelja) do snažne potrebe da se na pruženu rediteljsku ruku koja gradi metaforu i „osvetljava problem”, odgovori dugoročnim promišljanjem, osluškivanjem do ushićenja, odbijanja ili uznemirenosti i naprosto doživljajem da ste se pronašli u toj vrsti razgovora.
Zvjagincev peti put za redom, uspeva da načinom na koji se bavi sudbinom „malog čoveka”, krećući se od neumitne realnosti do ravni metafizičkih i sociološko-mitoloških diskursa, ali i upečatliv novim rediteljskim rukopisom, formiranim snažnim uplivom Bergmana, Antonionija, Felinija i neminovno, iz „ruskog kovčega“, Tarkovskog, te ruske klasične literature, pre svih Čehova i Dostojevskog, odličnim poznavanjem umetnosti i slikarstva, upečatljivim autorskim pristupom u stalnom dijalogu s načelima Starog i Novog Zaveta, sveobuhvatno promišlja sve „muke po čoveku” i neumitno se plasira u plejadu vodećih novovekovnih reditelja srednje generacije (rođen je 1964 u Novosibirsku, SSSR). Školovan na visokim umetničkim glumačkim akademijama, na pragu četrdesetih odlazi u Moskvu, svesno odbacivši mogućnost da se bavi pozorišnom glumom i u potrazi za autentičnom i svojom vokacijom, izdržava se radeći i kao domar, i kao čistač ulica, te povremeno kao statista i saradnik na snimanju spotova i reklama. U neobičnoj životnoj peripetiji koja nas sve dopadne, na poziv prijatelja jedne od lokalnih pozorišnih skupina prihvata ponudu da iz nasumično dodeljenih „sitnih” para lokalnog budžeta snimi prvi dugometražni film. Na sreću filmske umetnosti, pokazalo se da je ovaj put svoj talenat trasirao u pravom smeru.
Gledalac se zajedno s autorom oseća kao objektivni posmatrač situacije, on sebe posmatra kao Boga, kao da savršeno tačno zna šta je dobro za budućnost. Junaci filma, ne znaju u čemu žive. U tome i jeste paradoks života. Mi se kao publika nalazimo spolja i znamo sve detalje, možemo da kažemo šta čeka glavne junake, kao objektivne sudije gledamo u filmsko platno. Međutim, kada se nalazite na samom brodu mnogo je teže, tamo je drugačija situacija, drugi zakoni vladaju. – A. Zvjagincev
Jevanđelja po Andreju – filmoteka
Povratak (2003) – debitantski, niskobudžetni dugometražni film, poetična slikovna priča, gotovo hermetčkim, autorskim jezikom slika nesreću koja zbog nemogućnosti komunikacije ili ispoljavanja ljubavi prema bližnjem neminovno dovodi do razaranja porodicu i do trajnog urušavanja ličnosti. Gotovo arhetipski podvrgava analizi figuru „oca”, neizbežno i metaforički oslikanog i kao prapočetak sopstvenog nadrastanja iz dečaštva, i kao večitu dvojnost deus faber – hommo faber, koju iz sopstvenog bića nužno prenosi na potomke. Petnaestominutni aplauz ushićene publike i kritike Venecijanskog festivala posle uručenja „Zlatnog Lava0, nagovestio je prepoznavanje univerzalnosi motiva filmske priče, bez obzira na hermenautičnost autorskog pristupa i obavezao na visoke uzuse budućeg stvaralaštva.
Izgnanstvo (2007) – Tema „Izgnanstva” je teška… i preteška. Gubitak komunikacije među ljudima, naročito najbliskijim i samoizgnanstva u siguran „unutrašnji prostor” kao neumitna posledica. Ovo je priča biblijskih razmera o odnosu muškarca i žene, roditelja i dece, dva brata i neminovnim posledicama onoga što svesno i nesvesno činimo u životu. Fokus je ovde sa figure oca, istim filmskim narativom, pomeren ipak na odnose u užoj porodici i prokletstvo čoveka da najteže „izađe” iz sopstvenog unutrašnjeg egzila i taj izgon iz „sebe samoga” nekada ni u ime samožrtvovanja nije moguć.
Nastavak saradnje sa genijalnim direktorom fotografije Mihailom Kričmanom i kompozitorom Andrejom Dergačevim, koji će ostati kao trajni saradnici do poslednjeg filma iz 2017. Nagrađen je u Kanu nagradama „Zlatna Palma” za najbolju mušku ulogu (Konstantin Lavrjenko), te specijalnim nagradama za scenario i režiju, uz potvrdu referentne filmske kritike i renomiranih svetskih reditelja, ali i međunarodne publike da je autorski i umetnički film dobio još jednog genijalnog predstavnika.
Elena (2011) – Dok je u prvom filmu kroz samosavesne, goruće i presudne unutardijaloge i svojih junaka i gledaoca, uzdrmao autoritet „oca”, i u drugom „autoritarnost braka”, trećim i četvrtim već nagoveštava proširivanje narativa preispitivanjem samodovoljnih i samoobmanjujućih klišea o celishodnosti i samozadatosti šire zajednice (ipak kao paradigma u osnovi porodice), a onda i društva (u „Levijatanu”).
Elena je medicinska sestra koja sklapa „brak po ugovoru” sa bezumno bogatim pacijentom koga upoznaje u bolnici u kojoj radi. Kao samohrana majka sada već odraslog sina, neradnika i sitnog prevaranta, šampiona u pravljenju sopstvenih kopija od potomaka i u ispijanju piva, Elena pristaje da po ugovornoj obavezi postane „privatna negovateljica i ljubavnica” i da od više nego solidne nadoknade za svoje usluge, podmiri i održava svoju primarnu porodicu. Nevolja nastaje kada „muž” odbija da dodatno finansira narasle zahteve kojima bi isplatila problematične potrebe i dugove svog sina i unuka, a i sve bolesniji razmišlja da sopstveno bogatsvo ostavi, buntovnoj, depresivnoj , i porilično izgubljenoj ćerki iz prvog braka. Po milosti sudbine i pravog trenutka, Elena ubija svog autoritarnog tutora i spašava bez osvrta i krivice ono što oseća kao svoje pravo i život.
Film je dobio specijalnu nagradu 18. Festivala evropskog filma na Paliću, i u sjajnom intervjuu koji je tom prilikom reditelj dao kritičaru Nebojši Popoviću za RTS rekao je da je inspiraciju za to ostvarenje dobio u razgovoru sa svojim saradnikom, scenaristom Olegom Njeginom, na osnovu intrigantne i nerasvetljene priče o smrti oca iz Olegovog života.
Govoreći o moralnim dilemama koje se nameću tokom gledanja filma „Elena”, Zvjagincev je istakao da njegova junakinja, za razliku od znamenitog Raskoljnjikova iz romana „Zločin i kazna” Fjodora Dostojevskog, ne trpi kaznu iako je počinila zločin, što je na neki način ogledalo savremenog društva. Ovim filmom, kao i potonjim, Zvjagincev, ma kako nevoljno priznao, naširoko uvodi u svoje metafizičke bajke o običnom, malom čoveku, neminovni i nekada užasavajući uticaj i prelamanje koje nefunkcionalna ili urušavajuća društvena zajednica, do države same, reflektuje na pojedica.
(U sledećem nastavku: o filmovima „Levijatan” i „Neljubav”, i zašto je čarolija za duh, um i srce pratiti sage o čoveku, ljubavi i bolu kroz kameru Zvjaginceva)
