Ekonomski tigar u magli tranzicije

Hoće li Srbija uspeti da se dokopa okrilja Evropske Unije, ove disfunkcionalne ali ipak zaštitničke porodice, ili će kao zemlja razorena ratnim praskom na Balkanu, nedovršene priče o suverenitetu i teritoriji, u stravičnoj političkoj distorziji razaranja sopstvenih resursa ljudi i slobode, ostati talac pogubne „radikalske” politike?

Objavljeno 30.11.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Endemska korupcija, organizovani kriminal utkan u najviše strukture vlasti, blokiranje rada institucija i kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda, gušenje nezavisnih i profesionalnih medija, neporecive su pošasti koje su bile sastavni deo, više ili manje redukovane, na putu priključenja država kandidatkinja Evropskoj Uniji. Možda najbliži primeri tumaranja kroz maglu tranzicije i pridruživanju evropskim vrednostima, politici i fondovima, zemlje su iz okruženja – Rumunija i Bugarska (pridružene 2007), Slovenija (2004) i Hrvatska (najmlađa pridružena članica 2013).

Da su ove zemlje i dalje u nekoj vrsti „tranzicijskog” grča, kao najmlađe i članice takozvanog „trećeg kruga”, jasno je po podacima da je Bugarska „najsiromašniji” član ove porodice, a da se populizam Janeza Janše u Sloveniji ili desničarsko bestijanje u Hrvatskoj koriguju (ne)dodeljenim sredstvima iz zajedničkih fondova.

Sve izazove tranzicijske groznice Rumuna možete da propratite ne samo kroz statistiku već i sjajne filmske priče: nemačko-austrijsku dramu-komediju Toni Erdman – Maren Ade iz 2016. ili novije, dokumentarni nemačko-rumunski film Collective koji je režirao Alexander Nanau, koji prati novinarsko istraživanje na osnovu kog je otkrivena sistemska korupcija u rumunskim bolnicama nakon požara u klubu „Collective“ u Bukureštu 2015. godine ili Bad Luck Banging or Loony Porn Rudu Žadea iz 2021.

Evropska Unija je složena i komplikovana struktura, pre svega objedinjena ekonomska zajednica zemalja različitih stepena razvijenosti, u stalnom pokušaju da u novonastaloj geostrateškoj jurnjavi kroz očiglednu globalnu krizu i preoblikovanje neoliberalne kapitalističke matrice, katastrofičnih klimatskih promena, migrantske krize, narastajućih desničarskih i populističkih pokreta, okovana masivnim i komplikovanim birokratsko-administrativnim aparatom, pandemijom koja se ne stišava, nastoji da se izbori za svoje mesto u podeli resursa, kapitala i uticaja, u ratu interesa velikih sila. Globalna slika sveta u raljama obolelog kapitalizma i preteće pandemije dramatično se menja, preoblikujući poznate osnovne ideološko-političke matrice demokratskih institucija i vrednosti, međunarodnih institucija i saradnje, ipak svesna da bez globalne povezanosti, saradnje i solidarnosti nema opstanka.

Tužiteljka žena koje nema??

Medijski i politički jedan od „slavnijih” primera kako je kroz zamagljenu tranzicijsku trasu do cilja ipak stigla jedna od naših susednih zemalja, ostao je slučaj rumunske državne tužiteljke, a od 1. jula 2021. i predsednice novoustanovljenog Javnog tužilaštva EU, Laure Kurdu Kovaši, koja je tranzicijsku lošu „karmu” zemlje ugušene korupcijom, depopulizacijom, devastiranom infrastrukturom i kršenjem ljudskih prava i medijskih sloboda, uspela da preokrene.

Prva žena i do tada najmlađa na funkciji javnog tužoca u Rumniji, na čelu DNA (Nacionalni antikorupcijski direktorat), pandan našoj državnoj Agenciji za borbu protiv korupcije, koji je bio ustanovljen 2003. godine, ali praktično „profunkcionisao” dolaskom Kovaši na funkciju 2013. godine, uspeva da pokrene sudsku vlast i zadužene državne institucije da procesuiraju  preko hiljadu slučajeva „visoke” korupcije državnih činovnika, sa 90 posto realizovanih slučaja, od bivšeg presednika tokom čijeg mandata je bila imenovana, brojnih ministara, gradonačelnika, direktora državnih kompanija, do pokretanja procesa za proneveru, pranje para i utaju poreza koji je 2015. godine doveo do povlačenja sa funkcije premijera Viktora Ponte.

Posle pada vlade koja joj je pružala podršku, žestok napad na Kovaši i instituciju DNA je osporilo preko desetine hiljada državljana Rumunije protestima i građanskim otporom izazvanim pokušajima novih vlasti da promenom ekonomskog i političkog toka spreče nastavak efikasnog rada i ove institucije. Žestoko napadana, da koristi „staljinističke metode”, da je u dosluhu sa obaveštajnim službama i pod pritiskom socijaldemokratske vlade (PSD) Kovaši je smenjena 2018. godine, ali je DNA, do danas osnažena sa preko 120 tužilaca, ostala instituciona brana korupcijskim tokovima.

U pokušaju da korupcionaške tokove vezane za projekte i fondove koje dodeljuje, stavi pod institucionalnu kontrolu, oformljena je Kancelarija javnog evropskog tužioca (European Public Prosecutors Office, EPPO). Doduše, postojala je antikorupciona institucija OLAF, ali njena nemoć je dovela do nekažnjivosti prilikom zloupotrebe novca Evropske unije. Nedostajali su tužioci koji bi izdejstvovali optužnicu. Javno tužilaštvo EU (EPPO) zaduženo za „istragu, krivično gonjenje i podizanje optužnice za krivična dela zloupotrebe koja nanose štetu finansijskim interesima EU”, mada je nezavisno telo, ipak je oslonjeno na nacionalne tužioce koje predlaže svaka država članica. Laura Kovaši je i pored opstrukcija ponajpre iz sopstvene zemlje u Savetu za pravdu i unutrašnje poslove EU, dobivši većinsku podršku ambasadora Saveta, ipak izabrana za predsednicu EPPO. Podršku njenom imenovanju kroz otvoreno pismo Evropskom Savetu uputile su i  porodice ubijenih istraživačkih novinara, koji su se bavili istraživanjem korupcijskih afera, Jana Kucijaka iz Slovačke i Dafne Karuane Galicije iz Malte.

Među zemljama koje su odbile saradnju, koja je dobrovoljna su Poljska, Mađarska, Danska, Irska i Švedska, a Slovenija i Malta su pokušale da opstruišu izbor svojih predstavnika.

Uprkos glasanja za izbor ove tužiteljice, među prvih 300 slučajeva istrage potpali su i korupcionaši iz Hrvatske.

U pokušaju po sopstvenoj izjavi, da zaštiti rad institucije koju predvodi, politička „hladnoća” je evidentna i u komentarima na stanje sudskih institucija in a našem području:

„Evropska javna tužiteljka Laura Koveši u intervjuu za N1 osvrnula se na rad tužilaca u regionu Zapadnog Balkana i navela da nije upućena u to da li su oni u svom radu nezavisni ili ne, ali je navela da je uverena da ima veoma dobrih tužilaca. Na pitanje koje su bile teme sastanka sa Zagorkom Dolovac, Koveši kaže da to i nije bio sastanak, već susret, iako je ranije Dolovac izjavila da je sa Koveši održala sastanak”.

„Ako me pitate za glavnu tužiteljku iz Srbije, nije to bio baš sastanak između nas dve. Srele smo se na seminaru koji je organizovala Evropska investiciona banka povodom obeležavanja Međunarodnog antikorupcijskog dana. Popričale smo par minuta”, kazala je Koveši. – 28. oktobar 2020. godine – N1

Koja tužiteljka je i ovde u odbrani prava na istinu, procenite sami.

Štahoćevići i paštakovići na putu ka diktaturi

Hoće li Srbija, uz preostale ekonomske i, tehnološki i ekološki zapuštene zemlje Zapadnog Balkana, uspeti da se dokopa okrilja ove disfunkcionalne ali ipak zaštitničke porodice, ili će kao zemlja razorena ratnim praskom na Balkanu, nedovršene priče o suverenitetu i teritoriji, u stravičnoj političkoj distorziji razaranja sopstvenih resursa ljudi i slobode, ostati talac pogubne „radikalske” politike koja je drži u raljama krvavog i nečovečnog rijalitija, izolovanu u mehuru nekrofilskog i lažnog nacionalnog mita? Hoće li korumpirana i ucenjena vlast, zarad stabiliokratske priče od mutter i potsmešljive matuške, do brata Sija i uncle Sema, omogućiti da ova zemlja postane kolonija jeftine radne snage, pogodno tlo za odlaganje zastarele tehnologije i otpada, diktatorske čvrste ruke, zadužena do grla i nepovratno onečovečena?

Vodi li ova priča podsticanja fašizacije, agresije i diletantizma, u podelu koja je na ivici ako ne građanskog rata a onda zdravorazumske izdržljivosti? Hoće li se u ovom užasavajućem igrokazu u kome se svako suvislo propitivanje kušuje uobičajenim: „Šta hoćeš! i „Pa šta?”, osvetliti činjenice o tome da jedna petina stanovnika živi ispod praga siromaštva, da je ova zemlja druga po korupciji u Evropi, a među 10 zemalja u svetu koje su urušile sve demokratske institucije, da je zadužena skoro 18 milijardi evra spoljnog duga, da je svaki njen četvrti građanin funkcionalno nepismen, da je EU najveći finansijer i ulagač, da su donatorske ili nepovratne investicije Kine i Rusije minimalne, a SAD skromne?

Hoće li ova država smoći snage da se organizuje, revitalizuje razorene institucije, povrati dostojanstven život i priključi se civilizaciji? Hoće li konačno sprovesti lustraciju i ukloniti kancerogene ćelije iz svog društvenog i političkog tela??

Ostavi komentar

  • (not be published)