Banatski mozaik (2)

Miljana Vidosavljević
Objavljeno 05.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

I Kovačica

Volim da idem u Kovačicu u oktobru – jesen joj lepo stoji. Pre dve godine sam to otkrila, a prethodne potvrdila.

Bivšu ljubav i mene je doveo voz jednog nedeljnog jutra te 2018. godine. Vetar nas je oterao u pekaru, na doručak. Na TV-u je bila „Žikina šarenica”, snimana u Pančevu. Prethodnog dana je snimana baš u Kovačici – majstorski smo ih izbegli. Šetali smo; obišli zvaničnu i nezvaničnu galeriju naivne umetnosti, parkove i spomenike u njima. Sunčali smo se na igralištu pored gimnazije i samo što nisam odletela u krošnju obližnjeg drveta koliko sam se silovito ljuljala. I koliko sam bila voljena.

Naredna poseta je ličila na hodočašće – išla sam ulicama kojima smo zajedno hodali. Sve je bilo isto, pa i moja haljina. Ali, ja nisam. Svaki korak mi je pokazivao koliko se sve u meni promenilo. Usled toga, menjalo se i spolja.

Virenje u crkvu prelepe unutrašnjosti zamenila sam obilaskom kuće Martina Jonaša. Hipnotišu me četkice i palete, šegrti uz čiju su pomoć slikari stvarali svoju magiju. Nije bilo ni pasa lutalica koji mašu repovima – umesto na njih, naišla sam na ogromne pocrnele pečurke i osećala se kao Miljana u Zemlji čuda.

U Kovačici je tako mirno. Ljudi su tihi. Bojažljivi, na oprezu. Pored njih, i ja usporim. Uživam u suncu koje kupa prazne sokake, cvrkutu ptica i spoznaji da je nekad potrebno samo dati sebi vremena da odmoriš i udahneš vazduh, pre no što ponovo udahneš život.

II Bela Crkva

Mnogi su me ubeđivali da ćemo doći ovde, pa odlazili iz mog života pre no što se to dogodi. Zato sam želela da prvi porodični izlet posle dva meseca samoizolacije barem delimično bude u Beloj Crkvi. Mora da su se sva ta neispunjena obećanja čula u mom glasu – predlog je odobren, a upravo ovo banatsko mesto je postalo naša prva lokacija.

Muzej je bio zatvoren, ali su nam ionako crkve bile zanimljivije. Majka i ja smo se popele do vidikovca Tri krsta i zamalo uhvatile sve četiri u kadar. Prošetale smo i po parku; slaba sam na elegantne muzičke paviljone iz kojih gotovo da čujem muziku nekih drugih vremena. Sačuvala sam u fotografiji mural sa stihovima Vaska Pope.

Ručali smo na obali Nere, što je bila definicija spontanosti. Pijuckala sam vino i gledala kako teče reka. Ledena voda u koju sam nešto kasnije zagazila dok sam stupala na rumunsko tlo (da, prešla sam granicu u maju) nije bila ista kao ona kroz koju sam koračala kada sam se vraćala na srpsku obalu. Isto tako, ni Miljana koja je pojela poslednji zalogaj sendviča nije bila ona koja je odrgizla prvi; i mi se stalno menjamo. Ili, postajemo ono što zapravo jesmo.

Putovanje se nastavilo. Ubrzo je otac pecao ispod mosta na kanalu Dunav-Tisa-Dunav, majka meditirala inspirisana vinom, a ja sam radila jogu – po prvi put napolju. Čak se i jedan psić zaustavio da mi pokaže jednu od najpoznatijih poza: pas koji gleda na dole. Posle joge i meditacije, majka i ja smo se popele na jednu od obližnjih dina Deliblatske peščare. Bilo je iscrpljujuće, ali i divno – pogled sa vrha zaista vredi napora.

Nismo stigli da prošetamo pored jezera – ostalo je za neki drugi put. Nisam očekivala da će se to desiti par nedelja kasnije, niti da ću otići sa nekim na čiju reč mogu da se oslonim.

Do njega me uvek vode sinhroniciteti – tako znam da sam na pravom putu. Neizbežnom. Sreli smo se i dogovorili road trip. Zezao me je da sam bela, a sutradan mi po leđima razmazivao kremu sa zaštitnim faktorom 50… Koju je sam poneo.

U januaru sam pisala o njegovim jezerskim očima, ne sluteći da ćemo u avgustu plivati zajedno. Pomogao mi je da budem dovoljno opuštena da plutam u neslanoj vodi, posle mnogo godina. Nisam se usudila da skočim, doduše. Neke je strahove teško udaviti.

Očiju njegovih da nije, ne bih mojima svet posmatrala ovako. Poklonio mi je divnu nedelju i jedino kupanje ove godine. Nekada nismo svesni koliki uticaj imamo na nečiji život.

III Kikinda

I Kikinda me je dugo čekala. Šta li bi bilo da sam je posetila onog decembarskog vikenda, kada sam imala rezervisan smeštaj… No, to su uzaludne misli – bilo je zapisano da ćemo se upoznavati na polovini naredne godine.

Drug koji me je ugostio u Kopenhagenu je doleteo da bi deo godišnjeg odmora proveo sa porodicom, pa smo iskoristili priliku da odemo na izlet. Sunce je pržilo, točkovi se okretali, a mi smo pričali šta se u međuvremenu dešavalo u našim životima. U jednom trenutku, nismo mogli dalje – put je bio zatvoren zbog radova. T. je krenuo u rikverc, u potrazi za alternativnim putem, ali je naišao drugi vozač, koji nam se nasmešio i rekao samo obiđeš znak. Pogledali smo se i uradili kako nam je preporučeno. Kad sam sa njim, nekad i ja zaboravim da smo u Srbiji.

Poznata ozelenela ulica bila je moj prvi susret sa Kikindom. Čim sam se našla između dva drvoreda, počeo je da mi se u nos uvlači mir karakterističan za vojvođanske varoši. Prošetali smo i kroz prazan muzej, sa strahopoštovanjem gledali skelet mamuta, a onda pogledali i gostujuću izložbu o Urošu Prediću. Kao nekadašnjoj gimnazijalki, ovaj bonus mi je veoma prijao.

Ručali smo sa pogledom na park, sami u bašti restorana. Dok su želuci varili simfonije naizgled nespojivih ukusa, lososa u zagrljaju mangulice i taljatele među kojima se jure piletina i pistaći, prošetali smo do obližnjeg jezera. Ponovo me je preplavio potpuni zen.

Zrenjanin nam je bio usput. Naime, u našem prošlogodišnjem susretu u Srbiji, nisam na vreme videla da postoji sladoled od zmajevog voća, pa sam bila razočarana što sam umesto njega probala onaj od grejpfruta. Zato sam predložila da dezert pojedemo u ovom gradu. Ostavili smo auto pored Begeja i uputili se ka mojoj želji. Ubrzo sam okusila ono što sam poželela pre gotovo godinu dana, a nisam sanjala da ću se ponovo zadesiti u istoj poslastičarnici; barem ne tako brzo. Rozi sladoled se topio na mom jeziku, dok sam spokojno disala – sve što nam je suđeno, ne može nam umaći. Samo čeka pravo vreme.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)