(Srbija, bar onaj njen deo koji još uvek ima čudnu naviku da nešto pročita i/ili nije „tvrd na ušima”, ovih dana s oduševljenjem i neskrivenim poštovanjem reaguje na vest da su lekari i osoblje Klinike za kardiohirurgiju UKC Niš, za sto radnih dana i dvanaest uzastopnih a neplaćenih radnih vikenda, uspeli da operišu 248 najtežih kardioloških pacijenata, i tako u potpunosti eliminisali listu čekanja za ovu vrstu zdravstvenih usluga.
Bez para, u svoje slobodno vreme, u jakom tempu koji nije uticao na kvalitet intervencija.
Kad ima savesti, volje i znanja – ima i rešenja.
Kad nešto od ovog izostane, onda svi znamo šta od srpskog zdravstva možemo da očekujemo.
I baš nekako tih dana, na jednoj pančevačkoj pijaci se trgovalo i „pitalo za zdravlje”…)
– Dobro jutro.
– Dobro jutro komšo. Danas ste malo okasnili sa šetnjom i nabavkom.
– Kasnim, a u šetnju danas nisam ni išao. Morao sam da poranim i odem na pregled kod specijaliste.
– Auh… Je l’ bila velika gužva?
– Ne pitaj, sine, od naroda ne možeš da prođeš kroz hodnike. A zagušljivo u božiju mater. Narod k’o pogubljen, mnogi besni, neprijatni, svađaju se međusobno, svi bi kao samo da nešto pitaju doktora, a da se, u stvari, tako uvale na pregled preko reda… Mnogo smo gadan narod sine. Mnooogo…
– Istina je to komšo – i gadni, i bolesni, i gladni.
– Doktor je mlad, a jako ljubazan. Pregledao me i dao mi još neke upute za razne laboratorije i snimanja. Samo, boga pitaj kad ću sve to stići da obavim pa onda da zakažem ponovo pregled.
– Važno je da je specijalista bio na visini zadatka, da vas je saslušao kao čoveka i pregledao profesionalno. To je danas retka pojava.
– Sve što bi trebalo da bude normalno nama danas deluje kao čudo, sine.
– Slažem se komšo. Sve je naopako. Policije se plaše pošteni, u pravdu i pravo odavno ne verujemo, a prema doktorima se ponašamo ponizno kao da su oni zli vračevi a mi lutke za rituale, kao da sa nama svi mogu i ovako, i onako – već kako im dođe.
– Takvi smo, sine… Baš takvi.
– Pre nekoliko godina, moj prijatelj – tada u šestoj deceniji života, fizički aktivan, nepušač, bez viška kilograma, požali se specijalisti kako se već neko vreme brzo zamara, da mu je puls visok i da teško diše i pri malom naporu. Ovaj ga sasluša, uradi pregled i laboratoriju, i uputi na test opterećnja. Isti taj doktor mu uradi test i mu kaže da nije ništa strašno, da ima nekih suženja krvnih sudova srca, ali da je u principu, za svoje godine, prilično zdrav. Nepunih nedelju dana kasnije moj prijatelj doživi težak infarkt, bude reanimiran, „stentovan” i brzinski penzionisan kao invalid.
– Pre ovog sa kovidom?
– Mnogo pre kovida, komšo.
– A taj doktor što ga je pregledao prvi put – je l’ saznao šta se desilo?
– Jeste… Dan nakon toga je bio dežuran na odeljenju na kome je ležao moj prijatelj.
– Je l’ rekao nešto?
– Rekao je: „Hmm… baš me čudi… Ko bi rekao. A nije izgledalo da će ovo da se desi”.
– Kako je tvoj prijatelj sad?
– Nije baš dobro.
– Doktor još uvek radi ovde?
– Ne komšo, sad radi u poznatoj privatnoj klinici.
– E, svašta… Pa kakav je to doktor?
– Po meni, sasvim običan, prosečan doktor, i teško da će od njega ikada biti lekar. Često kažem da nije svaki doktor medicine ujedno i lekar, a ljudi me onda čudno gledaju. Za mene, biti lekar nije zvanje, nije samo profesija. Tvrdim da samo izuzetni mogu da budu lekari. Svaki doktor pregleda, ali samo lekar leči. Bio sam u prilici da se sam uverim u to. Doktora ima, ali je lekara sve manje…
– Slušam te sine, pa mi na pamet pada naš Moša. On je lekar.
– Pravi lekar komšo.
– Izvini, ja se raspričao pa te zadržavam… Daj mi trideset komada, ovih od osamnaest dinara, sine.
