Kada čovek reši da Novu Godinu provede sa životinjom, a bez ljudi, njemu je jedino na pameti kako će se završiti novogodišnja noć, sva u petardama, po njegovog ljubimca?
Novu Godinu sam dočekala kao i sve prethodne u proteklih desetak godina, ne razmišljajući ni o danu, ni vremenu, a ni minutima koje polako odbrojavamo, a koje šalju poslednji pozdrav staroj i otvaraju nova vrata godini koja sledi. Toliko sam bila okupirana svakodnevnim poslovima, više rutinskim, da nisam ni primetila kada je pao mrak i približila se ponoć kada ćemo svim svojim čulima saznati da je stigla Nova godina.
Ugaona garnitura na kojoj sam se razbaškarila, pružala je dovoljno mesta i za mog Sijamca Džeza, koji je dremkao u pola sata do ponoći dok sam ja „listala” kanale na TV-u tražeći sebi zabavu. Završila sam na Sport Klubu gledajući neku od repriza Evrolige, što mi je usput odmaralo mozak i uvodilo ме u laganu dremku.
„Nemoj da si slučajno zaspala pre Nove godine!”, iskočiše mi u pamet sestrine reči dok sam dremku pretvarala u latentni san. Brzo sam se trgnula, pokušavajući da ostanem budna, te sam konačno dočekala i ponoć uz snažan vatromet i petarde.
Isprva, vremenski nisam ni registrovala da je stigla nova 2023. godina, ali mi je raznobojna svetlost sa ulica na to ukazivala, te priđoh prozoru da vidim šarolike, trepćuće iskrice na nebu. Ne oduševljavam se takvim prizorima, da budem iskrena, jer znam da sledi gori scenario koji ne mogu da podnesu moja čula. I taman što sam pomislila na petarde koje će sad snažno da odzvanjaju mojim gradom sa svih strana, nisam ni uspela da se odmaknem od prozora, moj mačor je naglo skočio s kreveta i pojurio u kupatilo, u mrak, pokušavajući da se sakrije u veš mašinu, misleći da će uzasan zvuk koji ga je poremetio tamo da postane nečujan. Požurila sam do kupatila ne bih li smirila svoju „zver”, kada se začuo još veći prasak.
„Ovo je baš puknulo ispred zgrade!”, pomislila sam dok sam pokušavala da uzmem životinju u naručje, ali je ona, nakostrešena, pobegla u drugu sobu ne bi li sad tamo pronašla utočište, ali je ubrzo shvatila da bežanja nema. Grebala je po zatvorenim fiokama ormara, očajno pokušavajući da uđe, jurila iza kreveta, skakala po dasci od prozora, uznemirena i prestrašena. Nisam imala nikakvu kontrolu nad njom. Pucnjava se nastavila i u narednih petnaestak minuta, bez prestanka i zastoja. Za to vreme prolazila sam kroz agoniju, što sa samom sobom zbog tih neartikulisanih zvukova, što da smirim životinju koja je besomučno divljala po stanu.
„Kako li je psima sada? Sigurno preživljavaju veliki stres, jer postaju razdražljivi zbog petardi”, izustih naglas, kao da sam podsvesno od nekoga očekivala odgovor.
„Mjauuu!”, začulo se mjaukanje, te sam to protumačila kao odgovor i podršku za sve ugrožene životinje.
Taj haos nekako prođe, smiri se grad, te se i moj član domaćinstva sklupča na krevetu i konačno utonu u miran san, te i ja ubrzo za njim.
„Prvi januar će sigurno biti bolji, bez ovih petardi”, promrmljah sebi u bradu umesto mojih ritualnih reči za laku noć.
* * *
Jutro je obećavalo. Tišina i mir su se širili mojom ulicom koja je uveliko spavala nakon onakve lude noći. Vreme je bilo prolećno. Blagi vetar, topao, zapahnjivao je i milovao opustele staze, dok sam ja s prozora uz jutarnju kafu posmatrala još uvek usnuli grad. Predveče je donelo još topliji vetar, te reših da se provozam, da potražim neki frizerski salon ne bih li podarila svojoj kosi čistoću i svežinu.
Zmaj Jovina ulica u sumrak je bila pusta, samo je na jednoj klupi sedelo nekoliko mladih ljudi koji su bezbrižno ćaskali prve novogodišnje večeri, a moje uživanje je, niko ne bi znao da to objasni kako, bilo prekinuto na najgori mogući način. Iz jednog od ulaza postojećih zgrada poveći, žuti pas lutalica je izleteo i zaleteo se pravo na moj zadnji točak od bicikla, grizući i stežući čeljust ne oko pomenutog točka, već oko moje noge. Vrisnula sam iz sveg glasa i uplašila psa, te je on oslobodio moju nogu svojih zuba i u trku pobegao.
Instinktivno pogledah prema mladićima i devojkama koji su i dalje sedeli na onoj klupi, nemo posmatrajući celu scenu, bez reči i pokreta. Ni tako izujedana, nisam čak postala ni „predmet” kome bi pritekli u pomoć. Okrenula sam se i otišla u hitnu službu koja me je poslala u dežurnu ambulantu gde sam bila adekvatno zbrinuta. Usledio je pregled, uput za epidemiologa, čišćenje i previjanje rane, vakcina protiv trovanja, antibiotici, razgovor sa policijom, davanje izjave i konačan odlazak kući. Potraga za frizerskim salonom koji radi tokom praznika je pretvoren u horor, stres i noćnu moru.
Džez me je s radošću kao i svakog puta dočekao na vratima, samo sada moj ljudimac nije dobio zasluženu pažnju, jer sam bila okupirana događajem koji me je potpuno uznemirio. Zaokupljena mislima o onoj užasnoj sceni, nisam isprva shvatila razlog takvog divljeg ponašanja one životinje. Pomislila sam da je naprosto besna, pa je nasrnula na mene koja sam za nju očigledno bila hrana i plen, a onda sam sa zaprepašćenjem shvatila da nije ona kriva u slučajevima kada se dešavaju ovakvi napadi. Taj ugriz izbezumljene životinje nije ono što je mene te noći uplašilo, već ugriz za dušu onih mladih ljudi koji su bezbrižno sedeli na klupici, ne pomišljajući da pomognu ljudskom biću u nevolji.
„Niko da skoči, da baci kamen, da podvikne i otera to podivljalo stvorenje koje je pretilo da me sruši s bicikle i dokopa se moga lica!”, besno sam prokomentarisala naglas, osećajući kako mi nervoza raste i kako sve u meni vibrira pri pomisli da je nestalo empatije u čoveku prema čoveku, da nema nikoga ko bi ti priskočio u pomoć, ko bi podelio strah s tobom, ko bi ti spasio život. Bar te noći nikoga nije bilo, iako je četvoro ljudi svedočilo mojoj nesrećnoj sudbini. Ostalo je samo gorko i razočaravajuće osećanje duboko u meni, što su ljudi postali takvi kakvi jesu – bez osećaja, sebični i hladni.
I dok sam se te prve noći Nove godine ja privijala uz svog mačka, osećajući se kraj njega sigurno, zapitala sam se, ipak… Ko je mene zaista ugrizao, ljudi ili pas?
