Ge nestaje zrno ljudskog u nama i kada se gubi veza sa normalnim standardima u svemu što nas karakteriše kao društvo sa razvijenim sistemom vrednosti? Na radne mašine smo, nažalost, navikli, ali na radne mašine na mestima rezervisane za osobe sa invaliditetom, ne mogu i neću da ćutim. Verovatno su tu montirane po investicionom projektu, baš na ta dva mesta, idealno postavljena i verovatno bi postavljanje dizalice 5m gore ili dole niz ulicu, sigurno bilo neisplativo… Ali postavljanje dizalice, na dva parking mesta, rezervisana za osobe sa invaliditetom mora biti kažnjivo.
Kao baš takva osoba, navikao sam se na besmislena laktanja po marketima, na prilično besmislena čekanja i obilaženja, ali negde mora postojati granica pristojnog i netolerantnog. Znam, nije u blizini medicinska ustanova, vi nama „oštećenima” i tamo teško ustupate prvenstvo, ali tamo nam je mesto, po vašim merilima, jer u Lidlu ili na ulici koja je potrebna Vama, svakako nije. Naravno, znate Vi onog, koji će Vas uz smešak pustiti i Onu koja mu radi papire, ali dokle zaboga? Većina će na prvu loptu osuditi, ali još kako će u sličnom učiniti isto i to je ono što se mora promeniti, da bismo kao društvo pokazali zrelost da krenemo napred.
Znamo da je na početku iste ulice, neko sličnim projektima stavio šapu na tri mesta za invalide i učinio ih opštim ruglom, ali postoji li nešto što bi se moglo nazvati dnom naše rupe ili ćemo i dalje blagonaklono gledati, sve oko nas koji zadovoljno kopaju i dno nam sve daljim čine, ali izlazu se ne približavamo, samo idemo sve dublje i od izlaza dalje…
