„Pošto luk?”
„Trideset”.
„Daj dve veze” , rekoh i izbrojah šezdeset dinara… „Ne treba kesa, zatrpaće nas kese, ugušiće nas…” Ugurao sam luk u zembilj. Zeleni listovi mladog luka ukoso su virili iz pletene torbe.
„Izvinite”.
Gospođa koja je birala paradajz mrko me pogleda, kad je u gužvi zakačih tašnom. Porebarke se provukoh između nje i majke sa detetom u kolicima. Napokon se iskobeljah iz gužve među tezgama i sa olakšanjem sedoh na stolicu u bašti pijačnog bifea.
„Izvolite”, konobarica, prilično mlada, u farmerkama, opasana belom keceljom, obrati mi se vrteći poslužavnik od rostfreja u rukama.
„Pivo, ako je hladno. Danas je baš toplo.”
„Pa, jeste. A vi ste izabrali mesto na suncu. Bolje da uđete unutra, nemamo klimu, ali ventilator radi. Ovde u bašti hladovina je tek posle dva.”
Poslušah je. Bife je bio skučen. U dnu prostorije je stajao šank, a pored zida tri stola zastrta kariranim stolnjacima. Za jednim stolom sedela su dva prodavca, piljara, zaključih po razgovoru. Za šankom, nalakćen, pogleda uprtog u flaše poređane na polici, stajao je visok sedokos čovek. Stiže pivo.
„Jel slobodno?”, preda mnom je sa čašicom u ruci stajao visoki čovek sa šanka.
„Slobodno”.
„Biter”, reče dugajlija i podiže čašicu u kojoj se caklila tamnosmeđa tečnost, „gazda ga samo zbog mene drži. Istra biter. Donosi iz Hrvatske kad ide u zavičaj. Donese ponekad i Amaro 18. Živeli!” Kucnusmo se.
„Angostura”, progovorio je pa zaćutao. Gledao sam u svoju čašu.
„Agnostura je grad u kome je nastao biter. Jeste to znali?”
„Bogami ne, prvi put čujem”, odgovorih.
„Da, da. Interesantna priča… Ispričaću vam je… Plati mi jedan biter”, prestade da mi persira pažljivo me gledajući.
„Pivo i biter”, doviknuh konobarici, „pričaj”, uzvratih mu pogled.
„U Veneculu tokom rata za oslobođenje od Španaca, 1800. i neke, ne sećam se tačno godine, ali je to bilo posle Napoleonovog poraza na Vaterlou, to sam zapamtio, stigao je Nemac Johan Sigert, lekar i pridružio se ustanicima Simona Bolivara. Obrati pažnju, Nemac u Venecueli. To je pravi avanturista… Štab ustanika je bio u Agnosturi, luci na reci Orinoko. Biter je ustvari nastao kao lek. Doktor Sigert je želeo da pomogne vojnicima da se izbore sa stomačnim tegobama i napravio biter. Lek se bazirao na alkoholu i prahu od kore nekog drveta. Zbog alkohola i gorkog ukusa je postao tražen, ne samo kao lek i doktor shvativši da tako može da zaradi pare, napravi destileriju i proširi prizvodnju. I obogati se. Tako je od leka nastao aperitiv i dežestiv biter…”
„Interesantno. Nisam znao.”
Izvesno vreme je ćutao, a onda nastavi.
„Šta misliš, kol’ko imam godina?”
„Pa, preko sedam banke”, rekoh.
„Dvadeset i jednu”, odgovori mi. Bio je sasvim ozbiljan. Dosad mi nije delovao ni pijan ni lud, pomislih, ovaj me zajebava. Gledao me je u oči, očekujući reakciju. Skrenuh pogled. Šta možeš drugo da uradiš u takvoj situaciji? On pršte u smeh.
„Pomislio si: ovaj je ili lud ili me zajebava. A? Ustvari od tad sam prestao da brojim godine. Imao sam dvadeset i jednu kad se život grubo poigrao sa mnom… Plati još jedan biter…“
„Devojko donesi još jedan biter.”
Vrteo je čašu u ruci i zamišljeno gledao u sadržaj.
„Čuo si za Iliju Pantelića, fudbalskog golmana, reprezentativca, imaš dovoljno godina”, odmerio me je procenjujući moje godine. „E, prijatelju moj, taj Ilija Pantelić mi je bio rezerva u Vojvodini. Bio je mlađi od mene, a ja sam u to vreme važio za perspektivnog golmana. Trener je govorio ćaletu da sam talentovan i da ću ako vredno treniram da doguram i do reprezentacije. Zaista sam dobro branio. Imao sam dobar refleks, neverovatan instinkt, izvanredan skok. I lep stil. Voleo sam da pravim parade, a to je publika obožavala. Postao sam poznat u gradu, ljudi su me tapšali po ramenu, devojke jurile. Tad sam upoznao Jadranku. Bila je iz Osijeka, došla u goste kod tetke u Novi Sad. Plavuša sa kovrdžavom kosom, zeleno-plavih očiju. Jako mi se svidela. Navikao sam da devojke padaju k’o muve, ali ova se nije dala. Upotrebio sam sav šarm koji posedujem, nije vredelo. Samo se smejala i izmicala mi. To njeno odbijanje me je još više uzbuđivalo. Igrala je onu igru toplo-hladno. Veoma vešto. Davala je nesumnjive znake da joj nešto značim, bar sam ja to tako video, a kad bih ja siguran u uspeh pokušao, ona bi izbegavala svaku fizičku intimnost. Nikako da uspem da je uvučem u krevet. Onda smo otišli zajedno na more i tamo je popustila. Bio sam na sedmom nebu. Zaljubio sam se do ušiju. U to vreme nisam pio alkohol, ali na proslavi njenog rođendana, na letovanju popio sam dva-tri bitera. Biter je bio njeno piće. Vratili smo se s mora, ona u Osijek, ja u Novi Sad. Nedostajala mi je. Poželeh da je vidim. Pozvao sam je telefonom da najavim dolazak, ali se niko nije javio. Neka, pomislih, iznenadiću je. Dok sam žurio ka njenoj kući, ispred sebe zapazih par. Hodali su zagrljeni, polako, razgledajući izloge. Prepoznao sam je kad se podigla na prste da bi poljubila dugokosog momka. Zastao sam. Nešto je prepuklo u meni. Bio sam izneveren, prevaren, poražen. Okrenuo sam se i vratio na autobusku stanicu. Bio je to udarac, snažan udarac tom delu moje ličnosti. Prestao sam da verujem ženskom rodu. Prestao sam da verujem da je ljubav moguća. I dalje sam izlazio sa devojkama, ali sam ih ostavljao čim bih osetio da postoji mogućnost da se zaljubim. Tako sam ustvari lečio povređenu sujetu. Želeo sam da pokažem da sam muškarčina pa sam se trudio se da devojke dodatno povredim, da ih ponizim. Tada sam počeo po malo da pijem. Trebalo mi je, izgleda, kuraži da budem suroviji prema njima, nemilosrdniji.
Sledeći udarac je bio na sportskom planu. Branio sam već desetak utakmica, uspešno, za prvi tim. Desilo se to u Mostaru protiv Veleža. Imao sam nekoliko sjajnih intervencija, spasao sam jedan siguran gol, kad mi se desio taj peh. Lopta je dugo išla od noge do noge Mostaraca ispred našeg šesnaesterca. Naša odbrana je bila dobro postavljena, njihova akcija bez ideje, bezopasna. U trenutku kad mi je vidik bio zaklonjen, da li slučajno ili je to primetio, ne znam, jedan od napadača se odluči na šut. Udarac nije bio jak, ali lopta se odjednom stvori ispred mene. Ni refleks, ni instinkt, nisu pomogli. Iznenađenje je bilo potpuno. Stajao sam paralisan, kao ukopan. Na zaprepašćenje svih, lopta mi prođe kroz noge, a da nisam ni trepnuo. Najveće poniženje za golmana. Trener me je tešio, kako to nije ništa, može da se desi svakom, da su moji kvaliteti neosporni, itd. Međutim, taj događaj je bitno uticao na moje samopouzdanje, tako da pored izvanrednih odbrana počeh da primam pacerske golove sve češće.
I nije to bilo sve. Iznenada mi umre otac. To me je dotuklo. Previše za jednog dvadesetjednogodišnjaka, koji je tek počeo da shvata da u životu ne cvetaju samo ruže…
„Dete, donesi pivo za gospodina i biter za mene nesrećnika”, dovikne konobarici, pa uz čudan osmeh nastavi, „Život je tekao i dalje, ali mi postade gorak kao ovaj biter. Sportska karijera ni krene silaznom putanjom, te završih kao golman nižerazrednog kluba. Oženio sam se, ali imam utisak da nisam doživeo pravu ljubav. Eto tako ti ja s vremena na vreme, kad se svega setim, lečim dušu biterom. Jer biter je zamišljen da bude lek.”
Crepaja, 8. novembar 2021. g.
