Setva i žetva

Nikola Petkov
Objavljeno 01.12.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Ne može činjenicama, vidim. Toliko se nakupilo proizvoljnosti, nataložilo laži, a gusta krvava magla naše prošlosti prožimaće svaki preostali minut naših života na ovoj planeti. Toliko se toga nakupilo.

Dosta nam je pobeda, teritorija, svetle junačke prošlosti i zlatnog doba. Umorili smo se. Dosta je bilo. Upodobili ste nas, uzeli šta ste mislili da treba da uzmete, a i preko toga. Decu ste rasterali, tuđe prisvojili i podelili pa zagospodarili. Doveli ste neke ljude koji mrze i ne razumeju. Mrze da bi mrzeli. Tek tako, bez razloga.

Sad nastavite tako kako ste počeli. Šta je bilo bilo je, šta će biti videćemo. Šta će da nikne i kako će roditi kada se seju prazne reči? To im niste rekli. Kakva će žetva biti na zemlji obrasloj korovom laži i praznih obećanja i nađubrenoj mržnjom?

Predugo se mrzi, a mržnja se nekako mora završiti. Krvlju ili oprostom i zaboravom. Eto, ja tebi opraštam, a ti kako hoćeš. Znam da onomad nisi znao gde golaziš. Nezgodan je ovo svet, Banat. Ljudi mrka pogleda, tvrdih žuljevitih ruku i meke duše. Iznikli iz beskrajnih močvara, odrasli u granici, iskrvarili u tuđim besmislenim ratovima pa prohodali na njivi. Sveto pismo je bilo Bukvar, a prve igračke motika i ašov. Naučili su da vole na srpskom, slovačkom, mađarskom, rumunskom, ciganskom… a da mrze ćutke u sebi baš kad moraju, dok ne oproste. Zato i ne razumem to stanje trajne mržnje i netrpeljivosti. Ne razumem kada mi ćutanjem i prekim pogledom uzvrate na „Dobro jutro” i „Dobar dan”.

Znam da je teško otići od svoje kuće i doći negde gde te ne poznaju. Pa i ja sam došao još pre 250-300 godina i nije bilo lako. Imam prijatelje koji su pristigli odnekud pre 150, drugi pre 100 godina. Svi su ovde odnekud došli. Znam da se neću vratiti nigde, jer nemam kud. Ovo je moj dom. Dođeš, podigneš kuću i izrodiš decu, poseješ njivu i ispečeš hleb. To je tvoj dom, nemaš drugi. Da li si došao pre 200, 300 ili pola godine više nije važno. Imaš decu, imaš krov nad glavom, imaš komšije. To je sve što ti treba, ostalo je na tebi. Moraš razumeti.

Neko ovde ipak nešto nije razumeo. Crnjanski je Vojvodinu opevao sa Stražilova, lamentirao nad svojim Beogradom, krvario „Apoteozom” o Proki banatskom paoru, a Isakoviča je odselio na sever u Rusiju, ne na jug među braću i turske osvajače. One iste osvajače koji su iz Banata oterani 1716, delove Srbije držali pod svojom vlašću do 1912. Nije to sada važno. Samo prah u vremenu. Ti osvajači dođu i prođu. I ovi naši će otići. Svi oni ostave nešto za sobom: puteve, škole, bolnice, nauče nas nešto. Ostave spomenike, ogromne, teške komade kamena i metala sa kojim posle ne znaš šta da radiš. Teško da su i graditelji razumeli delo i osobu kojoj posvećuju spomenike, a potomci neće znati ni toliko. Zaboravom, nerazumevanjem i nedostatkom mere prlja se čast i prolivena krv predaka. Tako je to danas, nekada je možda bilo drugačije. Ne znam.

Treba se uvek potruditi i razumeti. Ono bagrenje iz pesme „Panonskog mornara” može biti bilo gde. Može biti moje ili tvoje, svačije. Svako ima neki bagrem do koga mu je stalo. To je pesma o razumevanju. To je pesma o neuzvraćenom pozdravu i mrkom pogledu komšije. Prijatelju, dođi kao mnogi što su došli, ostani kao ja što sam ostao, napravi kuću i ostani ovde. Dođi ali ostavi svoje brdo tamo gde je, nemoj taj teret nositi sa sobom. Ovde ti to ne treba. Kada se oslobodiš tereta, pogledaj široko ravničarsko nebo, pomiluj mlado žito, omiriši bosiljak i prekrsti se kad začuješ zvono sa crkve u komšijskom selu… tada ćeš razumeti. Kada te neko pozdravi na nekom, tebi još nepoznatom jeziku, uzvrati pozdrav na svom. Ovde se ljudi razumeju drugačije, ne samo govorom i jezikom.

Svega sam se nagledao za ovih 300 godina. Đilkoša i birtaša, pandura i fenderaša, udavača i namiguša… i uniforma raznih, plavih, zelenih crnih i šarenih. Dođu i prođu. Otrpiš ih, šta ćeš? Važno je samo da rodi, da ima za decu da se prehrane. Muka paorska. Eto, to je naše brdo nad glavom. Nema tu slobode, ni za 100, ni za 300 godina. Manite me slavlja, dajte mi kišu.

Da li me sad razumeš, komšija? Znam ja da si ti okrvavio gaće tamo, za svoje, ali šta ćeš? Došli divlji, oterali pitome, kaže narod. Sada si ovde, valja živeti. Znam i zašto ovaj naš, tu pored nas ne ide u onaj svoj zmijarnik. Kaže on, kuće se urušile i obrasle u korov, zmije zavladale, planina opustela, izvore one lepe planinske vode prodali. Gde da ode?

Sve znam. Ne znam samo zašto mi ne uzvrati pozdrav kad mu kažem „Dobro jutro”?

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)