Problemi s nazivima ulica

Nikola Petkov
Objavljeno 01.06.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Ova priča možda deluje previše lokalno jer su primeri uzeti iz mesta u kom živim i čiju istoriju dobro poznajem, ali logika i procedura odlučivanja svima nama već decenijama nanosi štetu, kako građanima koji žive u tim ulicama tako i onima koje bismo hteli da pamtimo tako što po njima nazovemo ulicu, grad ili instituciju. Predloži se, to odobri neka komisija, verifikuje nadležni politički organ i od tog dana ulica menja naziv. Ko je taj čovek čije ime je predloženo, a ko onaj čije je uklonjen retko kad je predmet ozbiljnog razmišljanja i razgovora. Nije bilo neke logike ni da se u ono vreme po Titu naziva sve i svašta, ali ko je to onda mogao i smeo da kaže. To je možda i danas odgovor na sve dileme i probleme na ovu temu.

Ne znam kako se desilo da tri vrlo poznate ličnosti u Crepaji do te mere budu zaboravljene da ne samo da nemaju svoju ulicu u selu u kome su ili rođeni ili proveli značajan deo svog života, nego većina stanovnika ne zna za njih. Možda su čuli za Mihajla Pupina, ali da je on imao neke veze sa Crepajom to svakako ne znaju. Za Kseniju Ilijević su možda čuli oni koji su svojevremeno posećivali Dom kulture, ako ima još nekog ko se usuđuje da se toga seća. Ali za Jovana Stefanovića Vilovskog, visokog oficira austrougarske vojske i u evropskim razmerama značajnog i poznatog hidrologa, jedva da je čula i rodbina.

Mihajlo Pupin u Crepaji

O svemu tome smo pisali još pre 20 godina u „Crepajačkom glasniku”, a tema je takođe bila i uvek aktuelna politizacija naziva ulica, odnosno kratkoročna zloupotreba lika i dela značajnih osoba ili onih koji su stradali u nekom ranijem političkom poduhvatu sa ratnim epilogom. Takvi potezi nisu dobri ni za ličnosti čija se imena nađu na tablama sa nazivima ulica, a ni za tu vlast, jer se pre ili kasnije eventualna greška vrati kao bumerang. Treba se setiti sramote sa ulicama maršala Tolbuhina i generala Ždanova u Beogradu, a siguran sam da ima još takvih primera. Za one koji ne znaju, maršal Tolbuhin i general Ždanov su komandovali sovjetskim vojnim jedinicama koje su onomad u sadejstvu sa jugoslovenskim partizanima oslobodile Beograd od fašističkog okupatora. I eto, umalo međunarodni incident. Kasnije (2016) maršalu i generalu su vraćene ulice, ali na Novom Beogradu, a ne u centru grada kao što je ranije bilo. Table sa nazivima ulica je otkrio ambasador Rusije Čepurin što ukazuje na značaj ovog slučaja. To je ipak glavni grad i valja paziti, jer svaka sitnica može zakomplikovati i inače nestabilne odnose ove naše državice sa onima od kojih u mnogim važnim situacijama zavisimo.

Na lokalu je to malo drugačije. Kada se zadovolji forma i spisak ulica u gradu ili selu popuni dovoljnim brojem državnika koje ne možemo i ne smemo zaobići, na red dolaze geografske karakteristike – reke, planine, putevi i države. Onda slede lokalni heroji, pa tek onda ako ostane koja uličica ili prolaz, na red dolaze ostali zaslužni. Često citiram jednog prijatelja koji, u odnosu na našu situaciju, ima sasvim logičan stav o patriotizmu: „Lokalpatriotizam je jedini iskreni patriotizam, sve ostalo je klimavo i sklono promenama”. Uz to ide ono naše poznato „da smo promenili nekoliko država, a nismo se mrdnuli iz ulice”. Onda treba biti pošten prema sebi i ljudima koji su svojim delom i postojanjem zadužili i oplemenili sredinu u kojoj su živeli. Time će onaj koji želi da menja naziv ulice izbeći zamku pogrešne motivacije jer, verovatno su oni koji su 1997. poželeli da uklone sovjetske generale iz Beograda, imali na umu neku političku priču antikomunističkog tipa i… zeznuli su se. To je slučajno moglo da izazove politički problem i zato je dobar primer. Ipak, najveće komplikacije te promene stvaraju ljudima koji tu žive. Promena podataka iz adrese ima za posledicu nabavku novih ličnih dokumenata i podrazumeva dodatne troškove koji idu na račun podanika a ne gospodara. Ali koga briga za podanike. Koliko ovde ima „ekstravagancije” i „ekskluzive”, još malo pa će se imena ulica i trgova davati po raznim horoskopima i proročanstvima iz TV serija.

Mihajlo Pupin je imao veze sa Crepajom po dva osnova. Njegova najstarija sestra bila je udata u vrlo imućnoj i poznatoj crepajačkoj (sada pančevačkoj) porodici Olćan. Osim toga, postoji neproverena informacija da je bar godinu dana osnovne škole pohađao u Crepaji u takozvanoj Mađarskoj školi i to zajedno sa Urošem Predićem čiji je otac bio tamo učitelj. Zgrada koju zovemo Mađarska škola još uvek postoji, ali ne verujem da je negde sačuvano nešto od dokumenata da bi se te informacije proverile. Jedino je poznato da je Pupin mlađi godinu dana od Predića i da su se dobro poznavali pa je vrlo moguće da su bili školski drugovi. Pa opet Crepaja nema ulice nazvane po ova dva velikana nauke i umetnosti iako su obojica bili veliki Banaćani i lokalpatriote.

Jovan Stefanović Vilovski (1821-1902), austrijski oficir, geodetski inženjer i hidrolog, rođen je u Crepaji. Crepajci kažu da prezime Stefanov(ić) zapravo ukazuje da vodi poreklo od Bućinih (špic name) koji su u Crepaju doseljeni po formiranju sela po postojećem planu, 1774. Kao vojnik 1848. godine istakao se u borbama na srpskoj strani protiv pobunjenih Mađara, a nakon značajne pobede kod Vilova, dobija od cara titulu „vitez od Vilova”. Penzionisan je kao major da bi se posvetio naučnoj karijeri. Autor je više desetina naučnih radova iz oblasti hidrologije i vrlo cenjen u naučnim krugovima. Nije bilo pokušaja da se makar u Crepaji neka ulica nazove po čoveku koji je ostvario ovakvu karijeru. U prilogu su linkovi ka dve biografije Vilovskog, vojnoj i naučnoj, koje su digitalizovane i postavljene na internet stranicu Opštinske biblioteke Kovačica – digitalna Crepaja.

O Kseniji Ilijević je bilo reči i ranije, a lokalnim vlastima ništa nije značila njena karijera briljantne slikarke i uspešnog pedagoga, pa čak ni njene rodbinske, kumovske i prijateljske veze sa Crepajom. U Crepaji je rođena i odrasla, njen otac je pola radnog veka tu proveo kao učitelj. Sklanjajući se od rata višegodišnje utočište su našli u Crepaji, a u znak zahvalnosti za sve to 1978. godine Ksenija selu ostavlja legat. Legat prihvata Dom kulture, u to vreme još bez imena, ali sa promenom rukovodstva sadržaj zbirke počinje da se razvlači po mračnim hodnicima sve dok je nije zbrinula biblioteka. Dom kulture je u međuvremenu nazvan po čoveku koji je nažalost stradao u ratu 1942, ali nikada nije imao veze sa kulturom u Crepaj pa je to očigledno bila odluka partije, a ne struke. Valja se podsetiti i aktuelnog (?) „slučaja Glogovac” u Pančevu.

Bilo je u vezi sa nazivima ulica i nejasnih odluka na primer: Heroj Raša koji ima ulicu u Crepaji, ali za koga niko nikada nije čuo niti ga je poznavao pa očigledno nema nikakve veze sa Crepajom. Nazivi ulica po imenima ljudi koji su tu živeli i uglavnom poginuli u Drugom svetskom ratu (videti: Đorđe Vlajić, Plamen nad Crepajom, izdanje SUBNOR, Novi Sad 1966.) takođe su plod ondašnjeg partijskog odlučivanja. Ima i dualiteta pa je tako škola nazvana po Savi Žebeljanu koji je 1942. godine, u svojoj 21. godini obešen u Pančevu. Po njemu je takođe nazvana i ulica u kojoj je živeo, ali iz te ulice sasvim sigurno potiče i Vilovski, jer je njegova familija gotovo cela bila nastanjena na toj lokaciji pa bi eto možda bilo logično… ali šta vredi kada je Vilovski zaboravljen. Ništa čudno za vreme u kome je politička partija imala poslednju reč prilikom odlučivanja u svim institucijama na svim nivoima.

Ipak, partijskim činovnicima se omaklo pa jedna ulica u selu možda ima najlepše ime od mnogih u mnogim mestima u kojima sam bio. Zove se – Prolećna. A opet, nekako mi se javlja da će verovatno neka dominantna politička snaga, kada bude odlučivala o promeni naziva ulica, verovatno prvo promeniti naziv te ulice. Logično, što bi rekao onaj Čombe iz „Lud, zbunjen, normalan”.

Ostavi komentar

  • (not be published)