Velika voda

Nikola Petkov
Objavljeno 08.06.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Nije to isto, fala na pitanju. U vestima voda uvek dolazi odozgore, al’ kad dolazi odozdole onda je mnogo teško, tako je deda govorio. Tu ne možeš ništa, samo sediš i čekaš da prođe.

Pada kiša, nebo teško i nisko, ponekad zagrmi, udari pokoji grom pa padne grad. Potuče sve – njive, voćnjake, krovove. Napravi štetu. Onda one lepe, bistre planinske reke podivljaju, voda krene, nosi sve pred sobom, ulazi u kuće, ruši jedva podignute mostove, odnosi tek izgrađene puteve, davi stoku, čupa drveće, prazni septičke jame i tim blatom zatrpava ulice i dvorišta. Taman što se neko opametio i proširio kanale, očistio ispuste i prokopao nove akumulacije, neko pametniji je već to napunio otpadom, uginulom stokom, rashodovanom belom tehnikom, džakovima i flašama. Voda stane, nema kud pa se prelije i tamo gde je niko ne očekuje. I šta onda? Šume smo posekli, proširili gradove, ispraznili sela i napravili crkve. Pa onda u crkvu, upire se prst u boga umesto u krivca. U crkvi nema ogledala, možda zato što krivac uvek prvi stane pred ikonu pa onda pred pravdu.

Šta da se radi? Tako je oduvek bilo, takvi smo ljudi. Ovde kod nas to sa vodom nije isto. Ovde voda dođe odozdole. Pritaji se pa polako, odjednom pojavi se bara na njivi bez kapi kiše. A nije tako, negde je padala i to mnogo. Poremetila se negde u prirodi ravnoteža, krenule podzemne vode. Na Karpatima padnu jake kiše pa krenu Tamiš i Tisa sa istoka i severa, a još kada se na Alpima topi sneg onda i Sava i Dunav sa svim pritokama podave nas sa zapada. Poremeti se sve začas i krene tim našim lenjim ravničarskim rekama i kanalima. Preliva se, izliva, plavi. Kao onomad nuz rumunsku granicu kad su sva sela bila pod vodom. Kao Crepaja 1942. kad se čamcem odlazilo u crkvu i 1998. kad smo brže-bolje čistili i ponovo prokopavali kanale koje su nam Nemci iskopali u vreme rata da tu vodu oko crkve odvedu u kanal pored Bućine bašte. E, ti Bućini su imali onog što je pre 200 godina spasavao panonske gradove i sela od velikih voda kojima ih je Tisa plavila.

Jovan Stefanov(ić) Vilovski iz Bućine familije rođen je u Crepaji 1821. godine. Rano je ostao bez roditelja, ali je i pored lošeg materijalnog stanja upisao Matematičku školu u Pančevu gde je stekao znanja koja su mu pomogla u kasnijem bavljenju poslovima geodetskog snimanja močvarnih područja oko Tamiša i geodetskim snimanjima za potrebe austrijskog Generalštaba. Do svoje 45. godine bio je oficir austijske vojske sa vrlo uspešnom karijerom, ali je 1865. iz ličnih razloga odlučio da zatraži penziju i povuče se iz aktivne vojne službe. Tada počinje njegovo aktivno zanimanje za problem sa ravničarskim vodama koje su u drugoj polovini 19. veka napravile dosta problema u Potisju, južnom i istočnom Banatu i većini gradova i naselja uz rečne tokove. Njegov rad na terenu (geodetski premer ritova za potrebe melioracije) u mladosti pomogao mu je da shvati prirodu i mehanizam delovanja vodotokova u Panonskoj niziji i da kasnije na posledice reaguje sasvim drugačije od kolega. Zaštita od poplava u to vreme bili su jedino nasipi koji su podizani na mestima gde su se reke ranije izlivale, ali se problem time nisu rešavali. Problem je bio pozicija nasipa koju su diktirali moćni i uticajni veleposednici u želji da zaštite svoje posede pa i po cenu žrtava.

A žrtve su bile velike. Samo je Segedin nekoliko puta bio potpuno potopljen uz ogromne materijalne i ljudske žrtve (1845,1879,1881, 1888) što ipak nije bilo dovoljno da se problemu pristupi ozbiljno već se sve rešavalo kompromisom između vlasti i veleposednika. Nije prihvaćena ideja Vilovskog da se izgradi jedan kanal na trasi Satmar-Arad-Palanka (Bačka) i da se time rastereti tok Tise i smanji njeno izlivanje iz korita. Kod veleposednika je bila prisutna tendencija ka isušivanju močvara u priobalju velikih reka da bi se time povećavale obradive površine što je, po mišljenju Vilovskog, u izvesnoj meri povećavalo opasnost od izlivanja reka iz korita jer su po njemu močvare bile prirodni odušak i rasterećenje vodotokova od mogućeg izlivanja i poplava. Između ostalog imao je u vidu Pančevački rit i alibunarsku močvaru. Takođe je razmišljao o regulisanju toka Dunava kroz Đerdapsku klisuru. Svi ti predlozi za ono vreme su bili originalni i naizgled neizvodljivi, ali su kasnije ipak poslužili projektantima kanala Dunav-Tisa-Dunav kao princip regulacije voda u Vojvodini. Da je njegova ideja o velikom kanalu prihvaćena jedan krak bi išao istočnom stranom našeg dela panonske nizije sakupljajući pri tom vode našeg dela Banata, prolazio pored Vlajkovca, ulivao u Karaš i zatim u Dunav. To znači da ne bismo više nikad imali katastrofalne poplave u Banatu kao što ih je bilo 2005.

Metode koje su u to vreme bile zastupljene za rešavanje problema sa velikim vodama danas su prevaziđene, ali osnovni principi koje je Vilovski primenio u svom radu i danas su poželjni. Treba istaći želju da se ostvare kompleksna rešenja, a ne parcijalna kao do tada. Tako bi taj zamišljeni kanal bio plovan, navodnjavao bi oranice, odvodio višak vode, isušivao močvare i ritove, sprečavao poplave i regulisao poremećeni režim podzemnih voda. Njegov ozbiljan i sveobuhvatni pristup problemu kao i moralni stav i profesionalizam u svakom pogledu mogu biti primer za sve koji rade u javnim službama i u današnje vreme.

Moglo bi se pomisliti da je jedan od zajedničkih imenitelja onih poplava u 19. veku i ovih danas, osim hira majke prirode, ljudski faktor. U ono vreme problem su pravili bogati veleposednici, a danas neodgovorni pojedinci sa kojima je najveći problem što ih ima mnogo. Možda njihovi postupci i ne dovedu uvek do izlivanja tih nezgodnih vodotokova, ali svakako otežavaju situaciju. Nije u pitanju samo ekološka svest nego lična kultura i odgovornost svakog građanina, onog koji otpad baca gde stigne i za to ne bude kažnjen, onog ko to vidi i zna – što ne reaguje i državnih organa što to ne sankcionišu.

Kakva reakcija može ostvariti željene efekte? Mogućnosti su brojne, zavise od raspoložive situacije, a evo jednog primera. Edvard Kardelj je 1977. objavio svoju Studiju „Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja” i za potrebe podrške usvajanju iste u najvišim organima partije, organizovane su javne rasprave po svim lokalnim partijskim organizacijama. Dođe Drug, održi „slovo” na zadatu temu i pokrene diskusiju. Svi ćute, ozbiljni i namršteni, kao sve im jasno. Ipak, iz zadnjeg reda javlja se drug Mladen, stariji čovek, možda borac, pa kaže: „Drugovi i drugarice, drug Kardelj je u pravu kad kaže…” pa sledi pet minuta apstraktnog lupetanja na temu o kojoj nema pojma, a onda… „ali drugovi, hteo sam da vam kažem da onu ćupriju iza hipodroma koju su prošle godine skoro porušili, treba hitno popraviti da bi mogli da idemo na njive”. Svi odobravaju, javi se čak i nekoliko diskutanata na zadatu Kardeljevu temu, pa posle pola sata opet Mladen: „Da vam kažem, drug Kardelj je bio u pravu…” itd… „ali onu ćupriju iza hipodroma…” „Dobro Mladene, razmotrićemo”, reče predsedavajući i zaključi diskusiju. Sledeće nedelje je ćuprija popravljena.

Zašto onda ne bi neko u „Zadruzi”, „Parovima” ili šta već ima na tim veselo obojenim televizijama, izašao pred kameru i rekao mnogobrojnim gledaocima: „Aman ljudi, da li ste vi normalni?! Prestanite već jednom da bacate otpad i uginulu stoku u te naše bistre potoke, prestanite da brze planinske reke pune pastrmki i ostalog živog sveta zarobljavate u nekakve cevi kao u samice i tamnice, ne prskajte više njive tim odvratnim otrovima, pobićete nam sve pčele pa šta ćemo onda?” Posadite neko drvo kada izađete na slobodu i uzmete pare, nije to skupo, a prija svima. Posadite dva drveta, posadite šumu. Biće lepše, videćete! I reke će biti mirnije.

One Comment to: Velika voda

  1. Avatar

    Živoslav

    jun 16th, 2019

    Odlično Petkove.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)