Baba je pravila lebac jedared nedeljno. Kad ga umesi u velike naćve, budu dve mere, taman za nas. Nije to bio običan lebac. Modla je bila najveća šerpa što smo imali, šta ja znam kol’ko je to litri, al’ za nas je to bijo najveći lebac na svetu. Komlov je furt imala spremljen, uveče zamesi pa se prekonoć testo odmori. Kad je ona zajtra ustajala i stigla da zapali vatru u furunu i da ispeče taj lebac, to mi nismo znali? Znali smo da deda zdravo rano ustaje da namiri marvu, al’ kad se baba budi… mora da i nju probudu krave kad muču. One zdravo muču kad su žedne, a uštalu bude vrućina i ondak pravidu larmu. Malo posle prođu i svinjari i govedari pa i’ vodidu napašu.
Mi kad ustanemo, lebac već miriši. Još stoji onako u šerpu, a baba ga pokrila snekom mokrom krpom da se kora ne suši jako, da ne bude tvrda zube da pokrljaš. Naćve je već iznela i naslonila nuz bunar da i’ malko opere. Ondak mi tak’i kak’i smo, furt nešto fantaziramo, pa spustimo naćve i sednemo unutra. To nam k’o čamac, a mi k’o na more. Pera se ušunja unutra pa da baba nevidi uzme onu drvenu lopatu što se meće i vadi lebac u furunu, a to nam k’o veslo. Baba iziđe da nas zove na fruštuk pa kad vidi naćve nazemlju odma’ dreka. Priš vas iz’o, spadala jedna, sad da nisu očli nanjivu radio bi kajš, a ja ću da kažem ocu i materi, tu ste našli da se sigrate di lebac mesim… i tako nastavi da gunđa još po’ sata. Polako se ušunjamo na vrata da ne bude nekog belaja i posedamo za astal. Baba gunđa i donosi onu njenu veliku tepsiju što izgleda k’o zarđala, al’ nije nego to ko zna od kad je, preko nje beli čaršav. I donese u teglu kiselo mleko što nismo ni vidl’i da je metla na furunu da brže uskisne. I još u jednu šerpicu masti. Ondak podigne onaj čaršav, a za svakog po jedna tenjenica i još koja mala lepinja pored što mi volemo da namažemo mast pa tako jemo. Čvarci ne ispadnu svake godine dobri, al’ za lepinje i pogačice što baba mesi u one male naćve što visidu tamo ušupu, e za nji’ su dobri. Baba za to bira one droždine il’ neke zdravo krupne protera kroz mašinu za meso i ondak budu baš kako treba da se šnjima mesi svašta. Do predveče kad ovi naši dođu snjive, baba i zaboravi šta smo radili s njenim naćvama.
Mada, bilo je to i gore. Kad padne zdravo jaka kiša, ondak je kod nas poplava. Pranda je prič’o kako je najgore bilo baš u onaj rat. Padala jako i dugo, naulicu meter vode. Bila tu neka vojska pa vid’li da je nevolja i onda neki njin što je bijo indžilir naredi da se kopadu jarkovi. Tako su kopali od crkve di je bilo najgore, pa velikim sokakom, kod naše kuće savili pa pravo u Bućin kanal što je bijo bar dve duži od poslednje kuće u selo. Jarak sve dublji pa kad su izišli iz sela, a on k’o onaj Bućin. Tamo smo posle begali da se kupamo i da kobajagi plivamo u ono blato.
Jedared je padala tak’a jaka kiša da je kod nas u jarak bilo vode k’o na kanal, sve prelivalo na put. Nama proradi ona fantazija, ukrademo velike naćve, bućnemo i’ u vodu pa lopatu k’o veslo i izigravamo gusare. Te batine pamtimo. Otac je moro da ide na vašar da kupi novi kajš.
