Mnogo je rečeno o devedesetim, verovatno je mnogo više prećutano.
Kad kažemo „devedesete” na umu nam je visoka prljava politika, ratovi, beda, mrak, plate od tri marke, bežanje, izolacija i sve najgore. Na kraju – kampanja NATO bombardovanja. Teško se preživelo, teško se i zaboravlja. To vreme je zapravo bilo temelj ovoga koje danas živimo. Nije to tako samo zato što zemlju i narod vode prepoznatljivi likovi iz tog vremena, neki delujući javno, a mnogi iz debele senke. Moglo bi se uz to dodati i činjenica da je ideološka i medijska priprema tragikomične predstave koja još traje, urađena sasvim dobro i u skladu sa zahtevima naslućujućeg scenarija i maglovitih ciljeva uz obilnu upotrebu šibicarskih metoda i plitkoumnih amoralnosti. Možda je tu bilo i do sada neviđenih, originalnih postupaka u vođenju politike i pokušaja održavanja konstantnih konfliktnih stanja, što je stvaralo konfuziju u tumačenju događaja iz tog vremena, ali… treba ostaviti i istoriji da se nečim bavi.
Istorija se svakako neće baviti detaljima iz svakodnevice običnih ljudi iz razloga nepostojanja pisanog svedočanstva o konkretnim događajima, što ona traži kako bi je svrstali u ozbiljnu nauku. U suprotnom može doživeti sudbinu velikih medija kojima posle niza gafova više niko ne veruje. Obični ljudi iz našeg komšiluka izuzetno teško su doživeli to vreme. Izlazak iz lagodnog življenja u Velikoj Jugoslaviji bio je kao pad u smrdljivo balkansko blato u novom, ispeglanom odelu i skupim, firmiranim cipelama i to prilikom odlaska na sopstveno venčanje. Verovatno je postojanje starih zaliha u „slamaricama” olakšalo tešku ekonomsku situaciju, niska primanja, ogromnu inflaciju sa pripadajućim efektima, prazne prodavnice i trgovinu na buvljacima. Posebno su živopisne bile novčanice sa bezbroj nula pored ličnosti iz naše istorije i kulture koje bi se sigurno zgražavale i stidele mnogih poteza tadašnje političke elite… šta bi rekao Jovan Cvijić, Đorđe Vajfert ili Nikola Tesla kada bi samo bacilli oko na naslovne strane tadašnje štampe. Šta bi rekao Ilija Garašanin kada bi video da se njegov program nacionalnog i teritorijalnog preporoda utapa u demografsku katastrofu, a porodica kao stub tradicionalne balkanske zajednice puca po šavovima usled rastuće bede i otuđenosti. Gubitak posla, dobrovoljni ili prisilni odlazak na ratišta, konstantni rast cena uz drastičan pad primanja, sve veća prisutnost raznih opijata na ulicama, naročito u gradovima, dovodili su do kriza u društvu i porodici.
To vreme označeno je i stravičnim beznađem čitljivim na licima ljudi koje smo sretali na ulicama u besciljnom lutanju i traženju izlaza iz takvog života. Omiljena dijagnoza koju bi neuropsihijatri tada „prikačili” pacijentu bila je „tunelske vizije besperspektivnosti”. Štagod da znači, dijagnoza je vrlo slikovita i odlično pomaže u razumevanju stanja prosečnog pojedinca iz tog vremana. Naročito u gradu u kome se gotovo svakodnevno gasi neka firma, a hiljade ljudi završava na ulicama bez mnogo nade da će naći drugi posao. Tim ljudima treba novac, treba razumevanje, novi posao, rame za plakanje… uteha. Otuđenost dovodi do usamljenosti koja rađa potrebu za bilo kakvim rešenjem problema, a kako je prijatelja sve manje – odlaze, umiru, povlače se, uplašeni su – i mogućnosti je sve manje. Nema društvenih mreža, nema ni mobilnih telefona, nema novca za izlaske kako bi se ljudi upoznavali i družili. Nema vernih komšija, nema uličnih sedeljki, nema para za kafu, vrata su zaključana, roletne spuštene, televizor upaljen.
Usamljeni traže put da izađu iz svog kaveza. Neko traži zabavu, neko svoju šansu sa drugim partnerom, a mnogi su žrtve podivljalih hormona. U preddigitalno vreme štampana izdanja raznih magazina pružala su mogućnost upoznavanja i komunikacije osoba željnih zadovoljenja svojih potreba koje su vrlo često bile lascivne, pa i bizarne. Ko bi želeo avanturu, poznanstvo ili brak mogao je da pokuša u oglasima„lične prirode” kojih je po tim časopisima bilo jako mnogo. Komuniciralo se običnim pismima, klasična štampana fotografija je bila obavezan sadržaj koverte, a prateći tekstovi vrlo često su imali poetsku notu, mnogi bili skaradni i bezobrazni, ali bi opšti utisak ipak bio da je to pokušaj nekih malih, običnih ljudi da izađu iz mraka svog dana i ugrabe tračak normalnosti kroz komunikaciju sa sebi sličnima. Gledano iz ovog vremena, čovek zaista mora da bude očajan da bi pismom tražio partnera, a naročito za kontakte erotske prirode.
Poznato je da su u gradovima postojale kuće sa ponudom koja zadovoljava takve potrebe muškaraca, ali šta da rade žene? Šta da radi neka mlada žena sa vrlo izraženim telesnim potrebama, a pritom sama. Teško bi dolazila do partnera koji bi zadovoljio njene želje, a koji bi ujedno odgovorio i onom ozbiljnijem prohtevu – da pokuša da ga zadrži u nekoj vrsti životne zajednice. Ta mlada žena je imala svoj krug prijateljica, koji se vremenom proširivao i sa kojima je razmenjivala slična iskustva i savete za poželjne situacije koje bi se realizovale iz „novinskih” kontakata preko erotskih časopisa. Ispostavilo se da su takva druženja bila vrlo korisna, jer bi se komunikacija sa potencijalnim partnerima lakše uspostavljala kada bi zahtev potpisale dve ženske osobe. Naravno, kada bi došlo do sastanka pojavljivala bi se samo ona. Potpis bi bila neka šifra, izmišljena imena ili nešto slično. Žene kao žene, bila bi to imena iz ljubavnih filmova, bajki ili iz mekih erotskih sadržaja (Skarlet, Anđelika, Pepeljuga, Emanuela i sl).
Kako je vreme odmicalo zainteresovanih je bilo sve manje. Na nekoliko uzastopnih savetovanja razmatran je taj problem, a sve da bi joj se pomoglo. Na kraju su došle do zaključka da je problem šifra u potpisu oglasa. Šifre koje su do tada koristile bili su neki romantični, ženski pojmovi kao „romantično proleće” ili „cvetna bašta”, nešto na šta su toliko željene muškarčine iz tog surovog vremena prestale da reaguju. Nije poznato čiji je to bio predlog, ali ideja je bila pun pogodak – šifra MEŠALICE. Zvuči čudno, bizarno, majstorski i građevinski, tek – nekoliko dana kasnije pisma su počela da stižu. Stotine šarenih koverata, lep rukopis, namirisana, puna fotografija i tekstova.
Od tada su savetovanja postala kao naučni skupovi, a bilo je i o čemu da se raspravlja. Kandidati su slali fotografije svog obnaženog tela, delova tela u raznim stanjima i akcijama, u erekciji ili opuštenom stanju, detaljno opisana svoja erotska iskustva, romantične ljubavne pesmice sa pozivom na parenje… Bilo ih je koji bi se javljali skoro svakodnevno, a jedan takav bi svako svoje pismo završavao rečenicom „Srdačno vam mašem”.
Erotski časopisi su povećavali broj strana sa rubrikama koje su takve oglase sadržale. Verovatno je sve to potrajalo do omasovljenja digitalnih medija koji obezbeđuju viši nivo intimnosti u kontaktima kao i širi krug korisnika.
Nije poznata statistika koja bi više informacija pokazala o konkretnim rezultatima i efektima šifre „mešalice”, niti da li su ta pisma negde sačuvana. Verovatno bi sadržaj, broj i prilozi u pismima poslužili kao dobar materijal za ozbiljno istraživanje sociolozima ili psiholozima koje bi zanimali fenomeni „devedesetih”. Od ovih događaja i situacija je prošlo skoro četvrt veka, a kao da je juče bilo. Možda je taj utisak prisutan zbog rastućeg broja usamljenih ljudi i činjenice da oni taj problem ne uspevaju da reše ni uz pomoć društvenih mreža, mobilne telefonije i ostalih vibera i skajpova.
Ili je kod nas vreme malo zastalo pa mi još uvek živimo te devedesete.
