Kada se povede razgovor o zagađenju, Pančevci će se uvek dotaći gorućeg problema, što je i razumljivo, a to je problem aerozagađenja. Međutim, većina naših sugrađana ne primećuje ili je već oguglala na još jedan, podjednako važan problem – zagađenje bukom iliti neželjenih zvukova koji ugrožavaju naše zdravlje.
Među opštim podacima pančevačkog Zavoda za javno zdravlje, institucije ovlašćene za merenje buke u životnoj sredini, stoji da zbog povećane buke četvrtina Evropljana pati od poremećaja fizičkog, mentalnog i emocionalnog zdravlja, a više od 15 posto stanovništva ima poremećaj spavanja. Često zaboravljamo da je čovekovo uho najosetljivje čulo i da se veoma lako može ugroziti. Jačina ljudskog govora u proseku iznosi oko 60 decibela. Buka jačine do 70 decibela kod većine neće izazvati oštećenje sluha, ali dugo izlaganje zvucima od oko 80 decibela – što je slučaj sa radnicima u fabrikama teške industrije ili onim osobama koje su izložene glasnoj muzici – može naškoditi. Što je veći intenzitet, potrebna je kraća izloženost (i nevelik broj situacija) da bi došlo do oštećenja slušnog nerva. Buka ugrožava ceo organizam, ne samo sluh. Može izazvati povišen pritisak, nervozu, nesanicu, poremetiti koncentraciju, te dovesti do hroničnog umora.
Teorija i praksa
Nama ne manjkaju zakonske regulative. Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini kaže da je zabranjeno emitovanje buke iznad propisanih graničnih vrednosti, a da se te granične vrednosti iskazuju indikatorima buke, koje propisuje Vlada RS, u skladu sa ovim Zakonom. U potrazi za graničnim vredostima stiže se do Uredbe o indikatorima, u kojoj stoji da granične vrednosti buke na otvorenom prostoru ne bi smele da pređu 65 decibela, dok su one u zatvorenom prostoru ispod 40 decibela.
A evo kako izgleda kada se sa statističkih podataka i zakonskih regulativa spustimo na ulice Pančeva… Bila je sreda, kasno popodne, a moja porodica je izrazila želju da se osveži u nekom od kafea u centru grada. Približavali smo se bašti našeg omiljenog lokala i pre nego što smo zakoračili na Korzo, osetili smo basove kako gruvaju. Opet je neko puštao preglasnu muziku. To će možda zvučati penzionerski, ali ko nije iskusio povredu slušnog nerva, ne može znati kakva je muka kada si izložen ovakvom zvučnom naboju. A povreda je nastala baš usled jedne takve situacije. Dakle, sedimo na Korzou. Osećamo basove i pokušavamo da odgonetnemo odakle potiču. I učini nam se da to mora biti da je kafić preko puta. Rešimo da se udaljimo odatle i krenemo ka toboganu na naduvavanje, a u grudima vibrira sve jače i jače. U blizini nekadašnje Galerije savremene umetnosti shvatimo da je neko postavio razglas na ulazu u Narodni muzej i pušta li pušta muziku. A dece u Gradskom parku svuda, jer tu je i igralište.
Da li je svuda tako?
Letovali smo nedavno u jednom grčkom gradiću. U samom centru tog mesta je, i prošle i ove godine, bio postavljen luna-park. I bez obzira na to što je muzika dopirala sa brojnih zvučnika, pratila sam svoje dete u svim vožnjama. Nije mi bilo preterano prijatno, ali je bilo izdržljivo. A ukoliko bih procenila da ne mogu više da podnesem buku, sve što je trebalo da uradim jeste da izađem iz luna-parka. Ako se sećate, luna-park je bio glavna atrakcija u Pančevu i ovog i prošlog leta. Nisam mogla da odem ni u šetnju kraj reke, u čijoj blizini je bio postavljen park zabave. Nijedna marka čepova mi nije pomagala, a posedujem i znam za sve koji vam padnu na pamet.
U naš najpopularniji gradski tržni centar nikada ne odlazim bez čepova u ušima. Naravno, postoje prodavnice u koje ne mogu ni da uđem zbog jačine muzike, a nemali broj puta sam bila primorana da zamolim radnice da utišaju uređaje dok ne kupim ono što mi treba. U njihovom pogledu redovno prepoznam zgražavanje i nerazumevanje, ali pošto sam mušterija, usliše moju molbu. Sigurna sam da i ne slute kako svakodnevna izloženost tolikim decibelima može da utiče na njihov sluh. Kulminacija buke nastane uvek kada se proslavlja neki jubilej: koncerti i svečanosti koje odjekuju po celom gradu. Organizatori kao da zaboravljaju da se naši najmlađi sugrađani najviše odazivaju njihovim pozivima. O modernim bioskopima sam prestala da razmišljam. Volela bih samo da uđem sa meračem jačine zvuka, nakratko; verujem da se ta jačina opasno približava granici bola.
Sve pobrojane situacije samo su deo mojih zapažanja, a verujem da nisam usamljena, da ne tišti samo mene svakodnevna izloženost preglasnim zvucima. Ono što zabrinjava jeste to što niko u gradu ne vodi računa o zagađenju bukom; ne deluje da je ikoga briga za ovaj problem. Činjenica je da svi mi treba sami da odlučujemo da li ćemo prisustvovati nekom glasnom događaju; niko nema prava da nam nameće bilo šta samo zato što smo rešili da prošetamo određenim delom grada. Ne, nikome nije prijatno da dok kupuje nešto, ne može da razabere ni svoju misao od glasne muzike, a ne da se seti zašto je u tu prodavnicu ušao. Nečija sloboda ne znači ugrožavanje tuđe slobode i tuđih prava. Ako je nešto zakonom regulisano, zašto se to onda i ne poštuje? Jednom kada dođe do oštećenja sluha, povratka nema.
