Kako mogu da ubijem keru? Kažite mi

Dušan Genc
Objavljeno 11.10.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

„Bucko, ubiću te”, otelo mi se iz grla…

Priča počinje nekoliko godina ranije… Sa uživanjem sam svakodnevno posmatrao, pokazivao hvaleći se, poznanicima i komšijama živinu koju sam uzgajao u svom dvorištu. Iznenada, pilići, pačići i guščići počeli su da stradaju od neidentifikovane nemani, a jaja da nestaju ispod nasađene kvočke. Komšijski forum donosi različite zaključke. Te lasica je, te pacovi su, te svrake, onda kažu pojavila se lukava teta lija u selu… dok se nisam našao licem u lice sa napasnikom.

Ulazim u drugo dvorište u kome je živina, kad ono na zidu koji me deli od komšije, on. Tvor. Gledali smo se par trenutaka pravo u oči, a on se nadmeno, ne žureći, kao da se podsmeva mojoj nemoći, okrenu i vrati odkud je došao. Postavljao sam zamke. Jaje koje je služilo kao mamac nestane, zamka prazna. Komšija, stradalnik kao i ja, napravi nekoliko večeri uzastopce zasedu na mestu gde smo viđali neprijatelja N° 1 sa malokalibarkom, od tvora ni traga ni glasa. I tako se naše muke nastave.

Sledeće godine odlučim da nabavim kera. Raspitam se i od jednog poznanika dobijem, mešanca jazavičara. Žuto, dundavo umiljato kuče krivih nogu dobije ime Bucko, i začas postade miljenik mojih unuka i ostalih ukućana. Bucko je laptao mleko, rastao zajedno sa ostalim stanovnicima dvorišta, povremeno lajuckao na koke, bežao podvijena repića od strašnih petlova i gusana, trčkao oko mojih nogu kad sam išao da ga hranim. Prođe zima, Bucko porastao i lavež mu ogrubeo. Postao pravi pas čuvar. Trava je počela da zeleni. Pustio sam živinu da čeprka i pase po dvorištu, Bucko gleda svoja posla. Tvor se više ne pojavljuje.

Dok, jednog dana, ne pronađem u dvorištu udavljenu patku, a Bucko skakuće oko nje i maše repom. Meni se smrknu pred očima, dograbim neki štap i onako u jarosti, počnem da ga lemam. Cvili Bucko, začuđeno me gleda i pokunjeno pobeže u najdalji ćošak. Meni bi žao, ali pomislim, eto dobio je lekciju, popraviće se. Vraga. Ne prođe nekoliko dana, on ponovo. Drugu živinu ne dira, ali opet jedna patka beživotno leži, a Bucko, svestan krivice, čim me je video počne da beži podvijena repa. Domamim ga nekako lepim rečima, ono „Kuc, kuc. Dođi kod tvog Duška.” I vežem ga ukraj šupe. Trči u krug, trza lanac, cvili. Opet mi ga je žao, ali šta ću. Hranim ga, dajem mu vodu, privikao se Bucko na lanac, raduje se i skakuće kad me vidi. A tek šta radi kad ga pustim da se istrči. Jurca po dvorištu, živina u panici beži od njega podižući prašinu uz strašnu dreku, kad su mu na domak zastane, pogleda me, kao da kaže „eto vidiš ne diram ih više”. Pozovem ga, on poslušno dođe, iako zna da ću ponovo da ga vežem.

Ponavlja se iz nedelje u nedelju ista slika. Kad oseti da ću da ga pustim, skače na mene i zahvalno mi liže ruke. Živinu ne dira samo ih juri, kao da se poigrava s njima. Vreme je da ga oslobodim lanca, razmišljam, al’ mi srce zebe. I kako to često biva, stvari se same od sebe razreše. Na volšeban način, Bucko se jedne noći oslobodi lanca, i ujutro zateknem sve patke zadavljene i pod konac poređane jednu do druge. „Ubiću te Bucko!”, dreknem gnevno, al’ odmah sam znao da je to prazna pretnja. I tako se nastavio naš zajednički život. Bucko radosno čeka svog gospodara da ga pusti s lanca, ali svojih instikata ne može da se odrekne. A ja? Jebeš ga. Biće još pačića. Kako da ga ubijem kad ga volim?

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)