Završni udarac na Vladičanski dvor u Vršcu

Prepoznatljiv toponim Vršca predstavlja velelepno zdanje Vladičanskog dvora, sagrađeno sredinom 18. veka (od 1750. do 1757. godine) u baroknom stilu. Građen je u vreme vladike Jovana Georgijevića i predstavlja najstariji vladičanski dvor Srpske pravoslavne crkve. Zbog pomenutih karakteristika u registru Zavoda za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije označen je kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. Ta odrednica bi podrazumevala da država i Crkva čuvaju dvor kao građevinu koja svedoči o prošim vremenima i značajnim ljudima koji su želeli da na takav način potvrde svoje postojanje. Bilo bi očekivano da delo naših predaka čuvamo kao potvrdu naše istorije, kulture i pripadnosti, i da ga kao takvo prenesemo našim potomcima. Dvor je odolevao vremenu i svakovrsnim društvenim burama dok na tron Banatske eparhije nije zaseo vladika Nikanor. Za njega arhitektura i istorija nemaju nikakvog značaja. Prateći sopstvenu estetiku poduhvatio se uređenja dvora. Bahat, primitivan i agresivan odbacio je svaku mogućnost da se pridržava zahteva koji postoje kada treba izvoditi radove na objektima od izuzetnog značaja. Najpre je devastirao pridvornu kapelu, koja sadrži raritetni zidani ikonostas. Povađene su originalne podne ploče i zamenjene običnim, jeftinim keramičkim. Carske dveri su sklonjene i na njihovo mesto postavljene nove, „moderne”, s drvenim ramom i fototapetama. Pošto je „uspešno” završio „restauratorski” poduhvat, prešao je na sanaciju krova dvora. Umesto dotadašnjih krovnih ploča  čija se patina savršeno uklapala sa smirenim bojama fasade, na krov su postavljene zelene ploče visokog sjaja, koje podsećaju na objekte iz zabavnog parka Diznilend. Reagovali su nadležni, pančevački i republički zavodi za zaštitu spomenika kulture, ali vladika se nije obazirao. Završio je svoj destruktivni naum. Pre toga je potpuno promenioizgled parka oko dvora koji je bio zamišljen i realizovan u engleskom stilu. Vladika je, verovatno iz nostalgičnih razloga, sazidao kamenu odžakliju i postavio drveni okvir seoskog bunara. Između tih rukotvorina zasadio je voće i vinovu lozu. Ispred samog ulaza u dvor postavio je dve betonske, primitivno urađene fontane. Čitav taj haos od stilova i sadržaja uništio je eleganciju i dostojanstvo zdanja. Vladika se šepurio po dvorištu, kao da je želeo da poruči svima koji se sa njegovim poduhvatima nisu slagali, da mu niko ništa ne može, a ispostavilo se da je u pravu. Ovih dana sprovodi završni udarac baroknom stilu koji, verovatno, prezire. Razrušio je ogradu prema ulici odakle se ulazi u dvor. Ograda je bila originalna, postavljena posle završetka radova na dvoru, u drugoj polovini 18. veka. Temelj su činili masivni granitni komadi, na kojima su ležali okviri od kovanog gvožđa. Umesto granita postavljene su korišćene cigle oker boje, koje bi, eventualno, zanimljivo izgledale u nekom seoskom domaćinstvu. Republički zavod je ovaj vandalski i varvarski čin prijavio republičkoj inspekciji. Oni mogu da zabrane radove, ali vladika će da se ogluši o njihovu naredbu. Građani Vršca reaguju na društvenim mrežama. Nekoliko njih je uputilo primedbe samom vladiki koji nadzire radove, na šta je ovaj burno reagovao. Gradska građevinska inspekcija nije reagovala.

Pred očima svih nas, Vrščana, nestaje najvrednije zdanje u gradu. Razara ga jedan čovek, koji veruje da će ga ulepšati i učiniti da izgleda više pravoslavno. Devastacija kulturnog dobra pred očima javnosti i bespomoćnost državnih institucija da divljanju vladike stane na put predstavljaju paradigmu naše sveopšte propasti u kojoj samovolja nasilnika, protuva i hulja sprovodi svoje zakone, uništavajući prošlost, sadašnjost i budućnost žitelja konglomerata zvanog Srbija.