Jugoslovenstvo nije (samo) geografski pojam

Muharem Bazdulj je, van sumnje, darovit pisac, ali kad uđe u vode istorije veoma slabo pliva, čak mu preti opasnost potpunog intelektualnog potonuća.

Zlatoje Martinov
Objavljeno 30.01.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Sve jasnije znake tog potonuća pokazao je i pre neki dan.

Naime, njegov tekst „Kič jugoslovenstvo i NIN-ova nagrada“ (Danas, 27. januar 2020) odiše ne samo neshvatljivom proizvoljnošću u plasiranju „činjenica“ nego, rekao bih, čak i bezobzirnom ironijom, jer drugačije ne mogu da razumem njegovu simplifikaciju jugoslovenstva i antifašizma.

Čak i ako svesno ironiše, njegov stav o jugoslovenstvu i antifašizmu, ako ni zbog čega drugog a ono zarad drugih čitalaca i naše javnosti zaslužuje jasan i nedvosmislen odgovor.

Jugoslovenstvo, dragi Muhareme, nije samo geografski pojam, kako vi to mislite, mnogo je više od toga.

To je istinska i iskrena emocija zajedništva lišena bilo kakve utilitarnosti (ili čak lukavosti!), to je spremnost na suživot bez nacionalnog upitnika, to je puna i bezrezervna tolerancija drugog i drugačijeg, to je širina pogleda i vidika.

Jugoslavija je svet u malom, Jugosloven je homo universalis u tom malenoj vaseljeni.

Uverenja pravog, istinskog (a ne lažnog ili „geografskog“ Jugoslovena) počivaju na činjenici antropološke istosti koja čini svet nedeljiv po rasnim, nacionalnim, verskim, ideološko-političkim i drugim karakteristikama.

Svi dišemo isti vazduh, svi uživamo iste ili slične prirodne darove, svi smo podložni uništenju u ratnim i kataklizmičkim situacijama, svi imamo ista osećanja (bol, očajanje, radost, tuga).

Jugosloven je svestan nužnosti prožimanja različitih tradicija i kultura kako na Balkanu tako i širom planete, što doprinosi obogaćivanju sume opštih čovekovih znanja i duhovnih kapaciteta.

To dakle znači biti Jugosloven, a gornja shvatanja predstavljaju jugoslovenstvo, nikako puko nabrajanje mesta rođenja kako vi verujete. (Po tome bi i Radovan Karadžić i Franjo Tuđman bili Jugosloveni, jedan rođen u Bosni, a drugi u Hrvatskoj!)

Niko naravno za sebe ne „zahtjeva aproprijaciju jugoslovenstva i antifašizma“ kako u svom tekstu nabeđujete one koji su predmet kritika apela grupe 18 pisaca. Jugosloven ili jesi ili nisi.

Apelaši su (uz časne izuzetke, a ima ih zaista nekoliko), međutim, svojim shvatanjima, svojim delovanjima, davno i to dobrovoljno, neki čak sa „srpskim nacionalnim ponosom“, sebe isključili iz „mrskog“ im jugoslovenstva, a bogami mnogi od njih nisu baš saglasni ni sa antifašizmom (npr. za jednog pouzdano znam da se zalagao za rehabilitaciju profašističkog, kvislinškog režima Milana Nedića).

Pominjete i nesretnog Handkea, koji je negirao srpske zločine pa čak i sudski utvrđen genocid u Srebrenici učinjen upravo vašim sunarodnicima. Kažete kako je on „branio Jugoslaviju u jednom trenutku u kojem ju je imalo smisla braniti“ (!!?).

To je ili neznanje ili svesni sarkazam!

Handke je zajedno sa svojim idolom Miloševićem branio Srboslaviju, a ne Jugoslaviju. Branio zločine i pravdao fašističke logore za Bošnjake na Manjači i drugde, branio „bele trake“ koje su u Prijedoru morali nositi Bošnjaci, u najboljoj tradiciji nemačkog nacizma.

U takvoj „Jugoslaviji“ koju je još 1987. proklamovao Milošević, a koju su „branili“ Karadžić, Mladić i Handke, niko ne bi voleo da živi, ni mnogi Srbi, iskreni antifašisti koji su devedesetih ustali protiv besmislenog rata za teritorije, odnosno stvaranja Velike Srbije i protiv nacionalsocijalističkog režima Slobodana Miloševića.

Čast mi je i ponosan sam što sam i ja bio jedan od njih.

Autor je publicista, član Predsedništva Saveza antifašista Srbije

Preuzeto sa Danas.rs; Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

Ostavi komentar

  • (not be published)