Predsednik koji je uređivao Pančevo

Pre četrdesetak godina, početkom osamdesetih, bio sam na funkciji sekretara Skupštine opštine. Pamtim da je, odmah nakon što je izabran za prvog čoveka Opštine, predsednik Kolarski svojim najbližim saradnicima saopštio da je Pančevo postalo gigantski privredni (pre svega industrijski) centar, ali da, nažalost, zaostaje po stanju komunalne infrastrukture. Smatrao je da je krajnje vreme za ozbiljnije investicije u uređenje grada i da će on upravo tome dati prioritet tokom svog mandata. Mada su svi zaposleni preko samodoprinosa za ove namene godinama izdvajali po dva posto od svoje zarade (ličnog dohotka), predsednik je ocenio da su za to neophodni i drugi izvori sredstava.

Tokom 1980. godine pripreman je Društveni dogovor o planu razvoja Vojvodine za period 1981-1985. godine, pa je od svih opština zatraženo da predlože šta treba da se finansira iz pokrajinskih sredstava. Pančevo je predložilo da ovim dogovorom bude predviđeno finansiranje nekoliko investicija, pored ostalog dovršetak drumske obilaznice oko Pančeva i izgradnja keja na Tamišu. Međutim, prvom verzijom teksta Dogovora nije prihvaćen nijedan od tih predloga. Kao predstavnik Pančeva, Stevan Kolarski je učestvovao u raspravi o nacrtu ovog dokumenta na sednici Pokrajinskog izvršnog veća, kojoj je predsedavao Nikola Kmezić. Žestoko se zalagao da predlozi iz Pančeva ipak budu prihvaćeni. Razočaran što na tom sastanku nije naišao na podršku, Kolarski je u šali predložio da se iza neke reči u jednom članu Dogovora stavi zapeta. Obrazložio je da nije stručnjak za jezik, pa ne zna da li je zapeti baš tu mesto, ali moli da to ipak bude prihvaćeno, kako bi po povratku u Pančevo mogao da se pohvali da je uvažen bar jedan naš predlog. U ljutitom tonu Kmezić je to nazvao bezobrazlukom, pa je Kolarskog pozvao da odmah posle sednice dođe u njegov kabinet. Tu, uz čašicu vinjaka, u poslednjem trenutku je usaglašeno da Društveni dogovor sadrži obavezu Pokrajine da finansira dovršetak pančevačke obilaznice i izgradnju keja na Tamišu. Zahvaljujući pokrajinskim sredstvima, 1982. godine okončani su radovi na izgradnji keja na Tamišu od starog drumskog mosta do „Brodoremonta“, a tokom 1983-1984. i radovi na obilaznici oko Pančeva od beogradskog puta do raskrsnice sa putem prema VP 5000 (sada kasarni „Rastko Nemanjić”) na Kotežu 2.

Akcija za obezbeđenje dodatnih sredstava time nije okončana. Pošto je, zbog intenzivnog teretnog saobraćaja u vezi s transportom robe iz Azotare, Petrohemije i Rafinerije, trebalo rekonstruisati Spoljnostarčevačku ulicu i urediti parking prostore ispred ovih fabrika, sa tamošnjim direktorima usaglašeno je da sredstva za te namene obezbede ova tri industrijska giganta. Zato su izmenama opštinske odluke uvedene diferencirane stope za obračun naknade za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta, tako da su fabrike „južne zone” plaćale tu naknadu po četiri puta većoj stopi. Iz tih dodatnih sredstava, preko SIZ-a za lokalne puteve, finansirana je rekonstrukcija Spoljnostarčevačke ulice i uređen prilaz pomenutim fabrikama.

Značajna sredstva obezbeđena su tzv. komunalnim doprinosom. Svedok sam zanimljive priče kako je taj doprinos uveden. Jednog jutra predsednik Kolarski me je pozvao da hitno dođem u njegovu kancelariju. Rekao je da je na „koordinaciji” (sastanku čelnih ljudi Opštine i društveno-političkih organizacija), gde se dogovaraju predlozi najvažnijih opštinskih odluka, dobio podršku za svoju ideju da dodatna sredstva za razvoj komunalne infrastrukture budu obezbeđena uvođenjem doprinosa na lične dohotke radnika u privrednim organizacijama. Dao mi je zadatak da za narednu sednicu Skupštine pripremim tekst odluke o uvođenju komunalnog doprinosa iz dohotka pančevačkih privrednih organizacija po stopi od dva odsto na osnovicu koju čine bruto lični dohoci. Odgovorio sam mu da to nije moguće učiniti opštinskom odlukom, budući da je na snazi bio Zakon o udruženom radu (popularni ZUR), po kome su o korišćenju sredstava dohotka odlučivali isključivo zaposleni radnici. Na to mi je, povišenim tonom, rekao da „nije tvoje (moje) da kažem šta ne može, već da učinim da to može”.

Pošto su i druge kolege pravnici smatrali da se ovakav komunalni doprinos ne može uvesti opštinskom odlukom, a da bismo „učinili da to može”, opredelili smo se da svemu tome damo demokratsku formu. Naime, doprinos bi, umesto odlukom, bio uveden samoupravnim sporazumom, koji bi, pored opštine, potpisale privredne organizacije nakon odluka njihovih zborova radnika. U ZUR-u je postojala odredba da se sredstva dohotka mogu koristiti za unapređenje životne sredine, pa smo u sporazum ugradili preambulu u kojoj je navedeno da su radni ljudi svesni da je životna sredina u Pančevu ozbiljno ugrožena i da su zato odlučni da svojim sredstvima doprinesu njenom ozdravljenju. Skupština opštine je na sledećoj sednici utvrdila predlog samoupravnog sporazuma, kojim se uvodi doprinos iz sredstava dohotka po stopi od dva odsto na bruto lične dohotke i uputila ga privrednim organizacijama na razmatranje i usvajanje. Predsednik Kolarski je, u vezi s razmatranjem i usvajanjem Sporazuma, održao sastanak sa direktorima tih organizacija, a od direktora SDK Đorđa Markovića stiglo je obećanje da SDK neće „puštati” lične dohotke ako organizacije ne obračunaju i uplate komunalni doprinos na račun SIZ-a za stambeno-komunalnu delatnost. Određen je tim aktivista zaduženih da u pojedinim organizacijama obrazlažu predlog ovog sporazuma. U roku od mesec dana Sporazum su prihvatile sve pančevačke privredne organizacije, osim organizacija u sastavu SOUR-a „Utva”. Skupština opštine je, na osnovu toga, proglasila Samoupravni sporazum zaključenim i on je odmah počeo da se primenjuje, pa su redovno svakog meseca priticala sredstva za komunalne investicije. „Utva”, koja je jedina donela negativnu odluku, pokrenula je pred Ustavnim sudom Vojvodine inicijativu da se ovaj sporazum proglasi neustavnim i nezakonitim, ali je taj sud odbio njihovu inicijativu.

Sredstvima komunalnog doprinosa finansirane su ondašnje najveće komunalne investicije u gradu. Pored ostalog, tada je uređen, popločan i opremljen modernim mobilijarom centralni gradski park, ustrojena pešačka zona u centru grada, rekonstruisane su ulice JNA (sada Vojvode Putnika), Lenjinova (sada Vojvode oBojovića), Njegoševa, Zmaj Jovina i Dimitrija Tucovića do Vodne zajednice, otvoreno Novo groblje i realizovane druge investicije u komunalnoj delatnosti.

Predsednik Kolarski je isticao da su za rezultate u toj oblasti zaslužni i njegovi ondašnji saradnici – Sava (Caca) Mihajlović, (sekretar Sekretarijata za stambeno-komunalne poslove), Joan Duduka (sekretar SIZ-a za stambeno-komunalnu delatnost), Radovan Jovičić (sekretar SIZ-a za lokalne puteve) i direktori komunalnih organizacija, ali da ništa ne bi bilo urađeno bez finansijske pomoći Pokrajine, dodatnih sredstava koje su obezbedile pančevačke privredne organizacije i samodoprinosa zaposlenih građana Pančeva.