Sa pojačanom znatiželjom gledam na tvoje nastojanje da ispratiš trag 3.850 vaučera, pojedinačne vrednosti tri hiljade, a ukupne 11,5 miliona dinara. Novca namenjenog korisnicima socijalne pomoći. Slučajno ili namerno dignutog iz budžeta, pred prošle, decembarske izbore. Još se ne zna u čijim džepovima je završio deo novca deljen preko mesnih zajednica. Vuku se repovi sumnje da je deo para završio, po onoj narodnoj „Nije onom kome je namenjeno, nego kome je suđeno”. Govori se više-manje javno i nejavno, da su sa tim vrednosnim papirima u „Podunavlje” ulazili i dobro stojeći pojedinci, bliski lokalnim vlastima na ovaj ili onaj način. Početna stanica tvojih istraživanja bio je ovdašnji Centar za socijalni rad. Zvala si i druge, treće… Sanju Petrović, predsednicu Opštine, Poverenika, Državnog revizora… Nisi uspela u novinarskoj misiji da javnosti saopštiš šta se, uistinu, dogodilo sa vaučerima. Poznajem taj osećaj nezasluženog poraza. Ta vrteška koju ti priređuje cenjena direktorka Šalipurović, samo je primena uobičajenog modela u ponašanju nosilaca javne vlasti. Boriće se do poslednje kapi naše krvi da zatru trag podatka koji govori o njihovim manipulacijama, prevarama… Čuvaju svoja prkna i zadnjice pretpostavljenih. Još jedna manifestacija bahaćenja lokalne nomenklature vlasti. Da, da, koleginice V. Ž. ogromnaaa je to „crna rupa”.
Prepoznajem vapaj u naslovu „Ko će da odgovara, ili bar da odgovori?”. Zalud plače mastilo iz tvog pera. Znam tu direktorsku personu iz kadrovskog arsenala naprednjačke opštinske vlasti. Jednom, sećam se, dođem ispred sedišta Centra. Slikam tablu sa nazivom ustanove. Ona, u panici, pita zašto to radim. O bože! Ne smem da slikam sedište javne ustanove. Kao da slikam Ministarstvo vojno. Čitam, tražila si i da se zauzme Sanja Petrović, predsednica Opštine, da utiče na Šalipurovićku. A, ne, ne… Neće ona da udari na svojtu. A, mogla je sa svoje pozicije da joj održi vakelu. Baš kao što Branko Malović autoritetom autokratovog doglavnika njoj naredi da u svoje odaje primi onog kvazinovinara iz Bele Crkve. A, meni je, recimo, kad sam joj tražio da komentariše slučaj nezakonitog trošenja novca iz budžeta za platu opštinskog nameštenika, odgovorila da joj pišem na adresu „Pitajte predsednicu”. Zaboravila na kodeks ponašanja javnih funkcionera u kontaktima sa novinarima? Zaboravila, kad je zajedno sa Marijom Đondović, sekretarkom Opštine, tada kao predsednica SO, upozoravala Dušana Petrovića, nekadašnjeg predsednika Opštine na slovo tog kodeksa. Pitao ja, a on će meni „A, ti si ’žuti’ novinar?!”. Nego i na tebe sumnjaju da si „žuta”.
Ti kažeš da smo u „crnoj rupi”. Ma to je rupa bez dna. Palanački vlastodržački kupleraj. Namnožio se bašibozuk. Ne ferma građane i ne oseća obavezu da odgovori na pitanje ko je dobio vaučere? Kaže mi penzionisani profesor, i tebe je podučavao: „Opštinom vlada kartel. Uvezani su kao creva kumovskim i drugim vezama”. Još mi u glavi slučaj nepotvrdjene visokoškolske diplome Dušana Maksimovića. i danas pomoćnika predsednice opštine. Sa tri puta ponovljenom izjavom direktorke novosadske Visoke škole da D. M. niti je bio upisan kao student, niti je diplomirao, tražim trojni sastanak. Učesnici: Sanja Petrović, Dušan „Silni” i moja malenkost. Da utvrdimo istinu. Predsednica odbija. Prolazi pored mene kao pored ormana. Ali zato je D. M. i dalje pomoćnik, jer tako ona želi. Bacila je pod noge autoritet visokoškolske institucije.
Kolika je osionost lokalnih državnih organa vlasti? Nema joj kraja. Uprava Predškolske ustanove „Naša radost” odbija da obelodani mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja da li je Jozefina Dečov prekršila Zakon, kad je na Fejsbuku objavila imena članova Upravnog odbora. Uz pitanje ili tvrdnju, da je jednom od njih navodno istekao mandat. I još ispred roditelja tražila da se ispita otkud nekima ključevi ulaza ustanove, a nisu zaposleni. Javnost i Jozefina Dečov ne mogu da saznaju mišljenje Poverenika, jer Uprava, oličena u Aleksandri Alavanji, bivšoj direktorki i Adrijani Lakić, sekretarki, ne obelodanjuje mišljenje Poverenika. Kažu, to je zbog interesa u jednoj „pravnoj stvari“”. Tamo Šalipurovićka u Centru za socijalni rad, ovde dvojac iz PU „Naša radost”. Boriće se do poslednje kapi naše krvi da zataškaju stvari.
Nego Violeta Živkov, videla si pogrebne vence na ulazu u moje dvorište? Doneo ih kumov kum, meni još živom. Ja vidim suzu na tvom lokalpatriotskom licu (una lakrima sol vizo). Ko nas gurnu da njušimo prljave tragove vlastodržaca. Tako nam i treba.
Žuta dunja, zelen bor (ne) treba mi odgovor.
