Omikron – zvuči kao pakleni plan glavnog negativca iz filma o Džejmsu Bondu. Novi soj korona virusa ponovo nas je podsetio da pandemija i dalje traje i da joj se kraj ne nazire. Holandija je u novom karantinu, posle Francuske i Nemačka je zatvorila granice za putnike iz Britanije, u Danskoj su zatvorena pozorišta, koncertne dvorane i muzeji, a u Parizu je otkazan novogodišnji vatromet. U Srbiji za sada – opušteno. Predsednik se odriče sopstvene slave radi posete rudniku (e, da je tamo i ostao), politika dominira svakodnevnicom, a savete epidemiologa i lekara malo ko sluša.
Gošće u novoj emisiji podkasta Radio karantin su, u Roterdamu epidemiolog Ivana Prokić i u Pančevu pulmolog Slavica Plavšić. Njih dve su članice neformalnog savetodavnog tela za borbu protiv pandemije, Ujedinjeniprotiv kovida (UPK).
Slavica Plavšić objašnjava, da, iako se Omikron soj mnogo brže širi, klinička slika koju proizvodi kod pacijenata je nešto blaža nego kod prethodnog, Delta soja.
„Znamo da je veoma zarazan i da se jako brzo širi. Potrebno je dva i po dana da se broj pacijenata duplo umnoži. Za sada su naznake da su kliničke slike nešto lakše, da još uvek nema smrtnih slučajeva, osim potencijalno jednog u Velikoj Britaniji, i da reaguje na klasične PCR testove uz dopunske metode. Velika je pretpostavka da ne reaguje dobro na dve doze vakcine, ali da ga treća sasvim dobro kontroliše. Ogroman problem u suzbijanju epidemije je neravnomerna raspodela vakcina u svetu. Svetska zdravstvena organizacija se obavezala da će poraditi na tom problemu i da ceo svet do sredine 2022. godine bude vakcinisan makar jednom dozom”, kaže Plavšić.
I Slavica Plavšić i Ivana Prokić kažu da vlast u Srbiji od početka pandemije ignoriše ideje i predloge UPK, a ako ih nekada i usvoji, to uradi kad je već kasno i pripisuje ih sebi. Plavšić navodi da je vlast u Srbiji već na početku napravila niz grešaka – počevši od „najsmešniji virus na svetu” konferencije za novinare, do potpuno bespotrebnog i nehumanog zatvaranja ljudi, da bi se za potrebe izbora, posle sve ponovo pootvaralo i sve podredilo političkom marketingu i predizbornim kampanjama.
„Osnovne epidemiološke mere se u ovoj zemlji ni u jednom trenutku nisu poštovale. Od toga kako se pravilno nose maske do održavanja fizičke distance, apsolutno se tu ništa ne radi. Ono što mora da se pohvali je nabavka vakcine među prvima u svetu, ne ulazeći u način na koji je nabavljena i koliko košta. Naš predsednik se prema toj vakcini poneo kao dete koje silno želi skupu igračku i kada ju je dobio, igrao se njome nekoliko dana i onda je bacio u stranu – više mu nije zanimljiva. Vakcine su nabavljene, ali se onda na promociji vakcinacije jako malo radilo”, smatra Plavšić.
Ivana Prokić kaže da vlast nije usvojila ništa od predloga koje je UPK dostavila i da su čak rekli kako ne razumeju o čemu se u njihovim predlozima radi i tražili nešto konkretno.
„Takav pristup je generalno uzrok svih problema. Zablude, nepraćenje svetskih trendova, dobre prakse – to je jedan manir u kome se sve u Srbiji radi. Manjak dijaloga i manjak stručnog sučeljavanja mišljenja. Ja sam poznata kao neka žena iz Holandije, kako mene predsednik oslovljava na nacionalnim frekvencijama, koja soli pamet državi. Znači, to je način na koji se ti ophodiš prema svojim ljudima u svetu, koji su obrazovani i žele da pomognu”, kaže Prokić.
Ona navodi da su u ovoj organizaciji mišljenja da je u škole potrebno uvesti predmet Zdravstvena pismenost, jer je to nešto što nam „kao narodu nedostaje”.
„U nauci ne postoji mišljenje, moje ili tvoje, već činjenice. Da li ih u ovom momentu znamo ili ne, to je drugo pitanje. Ali kad znamo nešto što je empirijski provereno, to je činjenica. Ti možeš na pravilan ili pogrešan način da protumačiš naučne rezultate. Ja smatram da smo mi (UPK) uticali na donošenje odluka u Srbiji iako zvaničnici to nikada neće reći – našim radom, odnosno medijskim pritiskom, koji je jedini način da sa njima uopšte komuniciramo. Ono što je meni kao pojedincu bitno, ali verujem i većini profesora koji su u savetu i u izvršnom odboru, to je da je zapisano da nismo svi ludi. Imam osećaj da nas prave budalama, a ja ne želim da ćutim”, navodi Prokić.
Slavica Plavšić objašnjava šta je dugi kovid, koliko treba da nas brine i zašto se u Srbiji ovim oblikom bolesti sistem gotovo uopšte ne bavi.
„Ukoliko bolest traje duže od četiri nedelje onda to nazivamo post-kovid sindromom. Ako traje do dvanaest nedelja, onda je to sub-akutni kovid. Međutim, ima situacija kada on traje i preko tih dvanaest nedelja, šest meseci i duže, onda je to hronični kovid, praćen sa preko dvesta simptoma. Ono što je dominantno kod tih pacijenata je jedan ekstremni zamor pri najmanjem naporu, zatim bolovi i kašalj. Nažalost, zdravstveni sistem u Srbiji je pretrpan svakodnevnim obavezama i ima veoma malo vremena da se bavi takvim pacijentima, tako da se njihov broj ne zna, niti postoji neka institucija koja o njima brine”, objašnjava Plavšić.
Ni Prokić ni Plavšić nisu optimisti da će nam 2022. biti poslednja godina pandemije. Obe veruju da je obavezna vakcinacija, kakvu uskoro uvode Austrija i Nemačka, jedini izlaz iz pandemije.
„Mislim da ćemo se s ovom pandemijom boriti još jako dugo, u zavisnosti od toga koliko zdrave pameti i razuma budemo imali, a bojim se da nemamo”, kaže Plavšić.
„Ulazimo u treću godinu pandemije i mislim da će sve više zemalja pribegavati radikalnijim potezima u pokušaju da stanu na put epidemiji. Virus će ostati, ali kao civilizacija moramo mnogo da radimo na edukaciji, prosvećivanju i logističkim rešenjima da bi sutra sa nečim sličnim mogli brže da se izborimo”, smatra Prokić.
Celu emisiju slušajte ovde.
