Bog je ljubav. (1. Jovanova 4:8)
Moje telo pripada drugim ljudima. (VIA Talas)
Čovek je gospodar onih reči koje nije izgovorio, a rob onih koje je izgovorio. Tako bar kaže arapska poslovica. Može biti da ju je, kao, nesumnjivo učen čovek, čitao i Amfilohije Risto Radović, poglavar Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Kažemo može biti, jer je po ko zna koji put pokazao i dokazao, da ista za njega ne važi. Svojim stavovima, kao što su oni izneseni na sahrani Zorana Đinđića[1], o Crnogorcima, koje je poredio sa volovima i kozama, o Muslimanima kao o „lažnim ljudima”, o izjednačavanju homoseksualaca i pedofila, o otvorenom zazivanju krvoprolića i rušenju džamija, o „upokojenju Skupštine i Vlade Srbije“, o Ani Brnabić kao o „antirotkinji“, o zabrani ulaska ženama koje imaju menstruaciju u crkvu, i mnogim drugim, sablažnjavao je i sablažnjava javnost na prostorima bivše Jugoslavije više decenija. Skorašnja mudrost mu je o ženama: „One u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego što su pobili Musolini i Hitler i Broz i ovi koji su ovde na Kosovu i Metohiji. A hoćete da kao narod imamo blagoslov Božji.”[2] Svrstani su tu svi koji mitropolitu smetaju, po njemu znanom obrascu, ne vodeći računa o istoriji, faktima, bratskoj ljubavi, čovečnosti, moralu, pravu, o pastirskoj brizi, koju preosvešteni očigledno iskazuje samo za one koji behu protagonisti u najmračnijim vremenima savremene istorije ovih prostora.
Ono što je simptomatično posle svakog istupa/ispada mitropolita Radovića i inih crkvenih otaca, jeste upadljivo ćutanje spskih vlasti, koje razjareno reaguju na mnogo manje verbalne „izazove” upućene iz drugih oblasti društvenog života. Da li je to strah ili prećutno slaganje sa takvim stavovima? Da li će svedržitelj političkog života u Srba isto tako energično i furiozno reagovati na ove, blago je rečeno, neprimerene stavove?
Svima nama, nezavisno od verske ili neke druge određenosti ostaje pitanje, koliko dugo ćemo kao društvo tolerisati prmitivizam, mržnju, šovinizam, mizoginiju i napade na „drugost”, misleći da smo zaštićeni oreolom „većinskog” pripadanja? Koliko dugo ćemo trpeti iživljavanja na ženama, koje po mračnim umovima nisu „vlasne” odlučivati bilo o čemu, posebno o svome statusu, životu i najvažnije, o svome telu? Pitamo nadležne, posebno predsednicu Vlade, dokle ćete to tolerisati?
Jako je teško živeti u državi koja ne vodi računa o elementarnoj egzistenciji svojih građana i građanki. Kada je to praćeno i direktnim osudama verskog poglavara, pitamo se dokle smo to stigli i koliki je naš civilizacijski pad? Padaju nam um samo reči velikog pisca: Gospode, kako se ovde brzo smrkava. (Danilo Kiš)
Smrt fašizmu – sloboda narodu!
Predsednik Saveza antifašista Vojvodine
prof. dr Duško Radosavljević
[1] “Ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previđa večnu istinu da ko se mača maši – od mača će i poginuti.”
[2] Prilikom služenja liturgije u u Pećkoj patrijaršiji.
