Šta sve ne možeš u Srbiji kad si Rom i invalid

Na tribini koju je „Peščanik” organizovao u utorak u Pančevu, čuli su se frapantni, upozoravajući i onespokojavajući podaci o problemima sa kojima se suočavaju diskiminisane kategorije stanovništva

Nenad Živković
Objavljeno 08.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Osobe sa invaliditetom i Romi su na vrhu liste diskriminisanih grupa godinama unazad, a to potvrđuju sva istraživanja ove pojave, kao i izveštaji kontrolnih i regulatornih tela – zajednička je konstatacija svih učesnica tribine „Građani poslednjeg reda”, koja je u organizaciji udruženja građana „Peščanik”, a uz pomoć Ambasade Kraljevina Holandije, održana 6. februara u klubu „Kupe”.

Na početku ovog javnog razgovora moderatorka, novinarka Danica Vučenić je, kao svojevrstan uvod u temu i kao ilustraciju stanja rekla da dan-danas hiljade ljudi u Srbiji nemaju lična dokumenta i prijavu boravišta, da nemaju krov na glavom, ne mogu da se leče, da se voze javnim saobraćajem i da su im uskraćena mnoga druga prava. Zašto se, uprkos kampanjama, relativno dobrom zakonskom okviru, institucijama, javnom pozivanju zvaničnika, suočavamo se sa netolerancijom prema istim društvenim grupama, pitala je Vučenić.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković je izjavila da o diskriminaciji počnemo da razmišljamo tek onda kada se svako ponaosob lično suoči sa njom i kada se nađe u situaciji da bude tretiran drugačije od ostalih po osnovu neke različitosti. Ona je dodala da dobar zakon još uvek ne znači pravdu i da će sam po sebi stvoriti dobro društvo, jer se zakoni ne primenjuju u praksi, izostaje njihova implementacija.

Sleva: Vučenić, Marić, Janković, Vasić

– Trenutno je najveći problem u našim glavama, jer možemo da donesemo odlične zakone i da organizujemo sjajne kampanje, ali nije uvek jednostavno pomerati uglove gledanja i boriti se sa predrasudama. U našem izveštaju za 2016. godinu konstatovali smo, na osnovu istraživanja, da građani imaju percepciju da su Romi i invalidi najviše ugroženi, a to pokazuju i brojke – 38,3 odsto od svih pritužbi kancelariji Poverenika odnosio se na diskriminaciju Roma. Isto istraživanje je pokazalo da su grupe prema kojima postoji najveća socijalna distanca Romi i pripadnici LGBT populacije – rekla je Janković i dodala da je situacija daleko od idealne, ali da ima pomaka, pre svega u oblasti obrazovanja Roma, i u izdavanju dokumenata.

Slavica Vasić, iz Romske ženske nevladine organizacije „Bibija” tvrdi da je siromaštvo najveća prepreka socijalnom uključivanju Roma i da je glavni uzrok diskriminacije. Postoji nerazumevanje i predrasude, a kako se ekonomska situacija pogoršava primetno je da se to nerazumevanje i predrasude šire.

– Pošto smo svi siromašni, a Romi najsiromašniji, onda ispada da su oni najveći krivci za sve, neko ko se bez posledica može označiti kao krivac. U javnosti se često spominje da su Romi zaštićeni kao beli medvedi, da im je posvećena čitava Dekada Roma na koju je potrošena gomila para, pa se postavljaju pitanja šta oni zapravo hoće, na šta se troši novac na njih, pa i drugi ljudi žive teško, nekima smeta što Romi dobijaju neke povlastice… Tačno je da se afirmativna akcija i mere u obrazovanju, onih 30 poena više za upis u srednju školu, na primer, sprovode od 2003. godine, ali, verujte, tada je, pre 15 godina, bilo manje problema nego sada – smatra Vasić.

Nezavidan položaj Roma u Srbiji ona dokumentuje podacima o statusu Romkinja, koje su višestruko diskriminisane – i kao žene, i kao Romkinje, i kao majke, invalidi, LGBT osobe… Romkinje u proseku žive 48 godina, dok je prosečna starost žena u Srbiji 76 godina. Od nje se očekuje da pomaže svima u porodici, da čuva i mlađe i starije od sebe, da misli na sve druge, na sebe najmanje. Ako traže posao njen najčešći odgovor je „tražim, ali nema posla za mene”. Romkinje ne rade – samo jedna od deset, ako ima sreće, biće zaposlena – ili, ako rade, rade u sivoj ekonomiji. Svaka Romkinja je trpela diskriminaciju po nacionalnoj osnovi, svaka druga po dva osnova, a svaka devojčica trpi nasilje u svojoj porodici na osnovu roda. Verovatnoća da će se udati pre petnaeste godine je dvadeset puta veća, a pre osamnaeste sedam puta . u odnosu na druge maloletnice. Romske devojčice imaju duplo manje šanse da završe osnovnu školu nego vršnjakinje, četiri puta manje šanse da koriste kompjuter i internet. Svaka treća devojčica je pretrpela diskriminaciju od nastavnika i medicinskih radnika. Deca retko idu u vrtić, pet puta ređe nego druga, u jaslice nikada. Otac retko pomaže u podizanju dece, saopštila je Vasić.

Zabrinjavajući podaci o stanju romske zajednice: Slavica Vasić

Govoreći o situaciji u našem gradu, i tretmanu prema osobama sa invaliditetom, Marijana Marić iz nevladine organizacije VelikiMali je istakla da je Pančevo dugo bilo grad koji je vodio računa o inkluzivnom obrazovanju, da je ova grupa stručnjaka sarađivala sa školama iz našeg grada, da je prvi monitoring primene Zakona o osnovama sistema obrazovanja iz 2009. godine, a koji je stupio na snagu 2010, sproveden u Pančevu, da je Predškolska ustanova „Dečja radost” još 2000. godine počela da prima decu sa smetnjama u razvoju u predškolske ustanove, a 2007. godine Grad je preuzeo finansiranje programa angažovanja šest ličnih asistenata deci sa invaliditetom.

– Nakon skoro desetogodišnje jako lepe saradnje, tokom prošle godine su počeli da se javljaju problemi tipa: zar su VelikiMali jedina organizacija koja se ovom decom bavi u Pančevu, da li oni imaju tapiju na ove projekte? Doživeli smo da posle deset godina novi sporazum sa našom grupom neće biti potpisan, deca koja su navikla na naše stručnjake neće više komunicirati sa njima, a te aktivnosti će preuzeti organizacija koja je osnovana pre godinu i po dana i koja u portfoliju ima jedan realizovan projekat u oblasti bezbednosti dece u saobraćaju – izjavila je Marić.

Ona je dodala da je prema izveštaju Human Rights Watch-a 650 dece sa invaliditetom u Srbiji izloženo „zanemarivanju i izolaciji” jer je smešteno u ustanove širom Srbije, da treba raditi na realizaciji plana deinstitucionalizacije i da treba da se porodice osnaže da preuzmu brigu nad ovom decom.

– Nije poenta u tome da napravite male kućne zajednice u kojima će korisnici opet da žive i rade kao da su u instituciji. Treba promeniti medicinski model pristupa invaliditetu u socijalni, dakle terapija treba da ustupi mesto uključivanju u društvo – smatra Marić.

Na tragu ove teme, bilo je reči i o školovanju romske dece, koja se češće i bez razloga upisuju u specijalne škole, što svedoči o nedostatku kapaciteta redovnih škola da izađu u susret potrebama romske dece. U ovom trenutku u specijalnim školama ima 30 odsto dece Roma, a zastupljenost Roma u opštoj populaciji je od tri do četiri odsto. Postoji praksa prebacivanja dece iz redovne škole u specijalnu, a vrlo je retka pojava da iz specijalne pređu u redovnu.

– Ne može se reći da sistem podržava upućivanje dece u specijalne škole, ali je nezainteresovan za ovu pojavu. Mi smo imali Dekadu Roma, imamo odlične zakone, Strategiju za socijalno uključivanje Roma i Romkinja, operativne zaključke, akcione planove, ali na terenu stvari ne izgledaju tako, u školama je situacija sasvim drugačija od projektovane. Recimo, dolazeći u Pančevo, prošli smo kroz neuslovno naselje Deponija na Karaburmi, koje izgleda gore nego pre 20 godina, kada smo tamo radili – posvedočila je Slavica Vasić.

Ljiljana Spasić, izvršna direktorka Građanske akcije Pančevo, na molbu moderatorke, podsetila je prisutne na nemile događaje iz juna 2010. godine, kada su Romi u Jabuci, nakon ubistva sedamnaestogidišnjaka koje je počinio njegov vršnjak Rom, kolektivno bili izloženi pretnjama fizičkim nasiljem, kada su izrevoltirani meštani u kolonama defilovali kroz delove sela u kojima žive Romi, uzvikivali „Ubij Cigana!”, bacali kamenje na kuće Roma, i stvarali atmosferu linča, sve dok se, posle puna četiri dana, nije pojavila interventna policija. O sadašnjoj atmosferi u društvu, o tolerisanju ekstremističkih pokreta i poruka, Spasić kaže:

Ljilja Spasić, prva sleva

– Devedesete su učinile svoje – i određena vrsta stigmatizacije svih nacionalnih zajednica je prouzrokovala povlaćenje pripadnika tih zajednica, nema više one saradnje i odnosa koji su vladali. U tome vidim ulogu i društva i države, da stvorimo konsenzus oko nekih univerzalnih vrednosti. Ne mogu da shvatim da u 21. veku ulicama Beograda divljaju desničarske grupe čije će nesputano i nekažnjeno marširanje izazivati samo dalju samoizolaciju zajednica – izrazila je svoje strepnje Spasić.

Učesnice tribine su se na kraju složile da sve mere koje se preduzimaju i sve aktivnosti koje posebno ili zajedno sprovode ne treba da budu stvar humanog pristupa i sažaljenja prema pojedinim kategorijama stanovništva, nego da treba da se tretiraju kao ostvarivanje prava na obrazovanje i prava na rad tih kategorija stanovništva.

Ostavi komentar

  • (not be published)