U poslednje vreme se sve više u medijima može čuti da je, posebno kod mladih, potrebno razvijati preduzetnički duh, kao i to da oni koji se sada školuju, moraju biti spremni da u budućnosti preuzmu inicijativu i sami sebi nađu posao. U osnovnim školama deca uče da je preduzetništvo jedna od osnovnih kompetencija nekog ko želi da bude uspešan u 21. veku. Kod starijih građana, pak, reč preduzetništvo izaziva određeno podozrenje jer ih je iskustvo života na ovim prostorima tokom ratova devedesetih naučilo da su, posle demokratskih promena, preduzetnici postali uglavnom oni koji su želeli da novac, stečen na ilegalan način, ubace u legalne tokove. Da li se u Srbiji danas podstiče preduzetništvo i na koji način poreski sistem tretira preduzetnike?
Preduzetništvom se bavi od 15, a prvi milion je zaradila u 24. godini
Marina Grujić je danas freelance grafički dizajner i, posle 16 godina rada, nalazi se na birou za nezaposlene. Svoje prve poslovne korake napravila je u 15. godini, a u 24. je zaradila svoj prvi milion dinara. Kaže da joj se oduvek dopadala ideja da sama bude svoj gazda i da je prvi posao pokrenula zahvaljujući podršci roditelja.
– Roditelji su stub i osnova preduzetništva u Srbiji. Kako bih pokrenula prvi privatni posao, moja mama je uzela kredit u banci – kaže Marina.
Sa još jednim partnerom, Grujićeva je otvorila ugostiteljski objekat. Ideja joj je bila da sve rade „na belo” i da redovno izdaju fiskalne račune.
– Svi radnici su bili prijavljeni, neki preko studenstke zadruge, drugi preko biroa za zapošljavanje. Problem je nastao onog trenutka kada smo odlučili da udovoljimo zahtevima zaposlenih i da im dajemo dnevnicu na ruke jer je to praksa u većini kafića. Tada smo, na neki način, bili prinuđeni da kršimo zakon jer nismo imali slobodan pristup svom novcu. Kao preduzetnik, sa računa ne možeš svakodnevno da podižeš novac kako bi isplatio radnike. Zbog toga koristiš takozvani crni keš, novac koji ni na koji način tog dana nije pravdan kroz promet, kako bi radnike isplatio, a onda njihovu platu podižeš sa računa na kraju meseca i to su pare koje ostaju tebi kao vlasniku kafića. Ti, u suštini, na ovakav način ne izbegavaš plaćanje poreza, niti oštećuješ prijavljenog radnika, ali mu daješ novac na ilegalan način – objašnjava Marina i dodaje da postoji jaz između softvera koji se koristi u ugostiteljskim objektima i zakona koje nadležne inspekcije poznaju.
– Ako dođe inspekcija u nadzor i vidi da u kasi ima više novca od onog koji pokrivaju izdati računi, sledi drakonska kazna za ugostitelje. Problem je u tome što zakon ne prepoznaje predračun, koji se u svim kafićima izdaje, kao ni bakšiš koji konobari dobijaju. Dešavalo se da inspekciji moramo da objašnjavamo otkud višak u kasi, a da je to bio novac koji su konobari dobili kao napojnicu ili izdajući predračun.
Desilo se, doduše jednom, da je sanitarni inspektor ušao u lokal i tražio mito.
– Bio je 2. januar i bila sam sama u kafiću. Nisam očekivala nikakvu inspekciju. Iz neznanja i panike, stavila sam mu u koverat 100 evra, pitajući se šta se to dešava. Možda bezveze zvuči kada ovo kažem, ali tada preduzetnici nisu imali nikakav telefon koji su mogli da pozovu i prijave ovakav slučaj. I tada i sada sam bila stava da mi moramo da izađemo iz tog začaranog kruga i počnemo da živimo i radimo „na belo” jer, dokle god se krećemo u tim krugovima crnog, mi ćemo to i živeti – izričita je Marina.
Posle tri godine rada u ugostiteljstvu, Grujićeva je odlučila da svom partneru proda svoj deo firme i započne novi biznis. Rešila je da otvori štampariju.
– Zakupila sam lokal u podrumu tržnog centra u Njegoševoj ulici. Ako ćemo realno, kad bi neko otkrio da tu imam štampariju? Mogla sam da radim na crno do mile volje, ali sam se opet vodila idejom da mi je važno da mirno spavam i da sve radim legalno, pa sam redovno plaćala porez koji je na mesečnom nivou iznosio deset hiljada dinara. Štamparija je radila od novembra 2017. do februara ove godine, pa svako može da izračuna koliko sam novca, kao poreski obveznik, dala državi – kaže ova mlada preduzetnica.
Ono što joj smeta je način na koji se novac poreskih obveznika distribuira.
– Recimo da na teritoriji Pančeva ima deset hiljada preduzetnika. Većina njih redovno plaća porez jer, ako ti poreska inspekcija blokira račun, možeš da funkcionišeš samo u crnim tokovima, a to je maltene nemoguće. Ako imamo u vidu tu činjenicu, kao i onu da postoje različite poreske grupe, kao građanka se pitam gde taj novac odlazi. Za mene sada nema sumnje da te pare odlaze na salatu, sendviče i autobuse umesto na izgradnju vrtića ili rekonstrukciju bolnice – tvrdi Marina i dodaje da je poreski sistem posebno uništen u poslednje tri godine.
– Da se razumemo, to nije odlika samo ove vlasti. Nameti preduzetnicima su postali veliki još za vreme vlasti demokrata, a od tada se i neguje taj imidž u javnosti da preduzetnici imaju mnogo para i da rade na crno. Zbog toga se život jednog preduzetnika pretvorio u plaćanje participacije gde god treba, kao, na primer, kod lekara, i plaćanje kojekakvih taksi – priča Grujićeva i ističe da je politički protivnik svakog sistema.
– Državne institucije, kroz forme koje su same izmislile, izbegavaju plaćanje poreza. Jedno vreme sam se vodila mišlju da osnujem udruženje ljubitelja štampe i da tako, u pravnoj formi udruženja građana, izbegnem plaćanje poreza. To je apsurd – kaže ova tridesetjednogodišnjakinja.
Nakon 16 godina rada u preduzetništvu, Marina je od februara ove godine frilenser. Za različite sajtove radi kao grafički dizajner i content writer.
– Tehnički gledano, sada sam van poreskog sistema kakav ovde poznajemo. Sajtovi za koje radim uzimaju određenu sumu novca koju su dužni da uplate mojoj i njihovoj zemlji i na taj način regulišu porez – kaže Grujićeva.
Iako ima nekoliko ideja za pokretanje novog posla, Marini trenutno prija uloga frilensera.
Nije problem samo u vlasti već i u mentalitetu
Na Marininu priču nadovezuje se naš sugrađanin koji se 22 godine bavi ugostiteljstvom, a poslednjih pet vodi kafeteriju u Beogradu. Pristao je da anonimno govori za naš sajt.
– Problem bavljenja preduzetništvom u Srbiji leži u činjenici da država to ne podstiče nikakvim subvencijama, niti smanjenjem poreza i doprinosa koji preduzetnici treba da plaćaju. Kada bi to uradila, siguran sam da bi svi privatnici mnogo više radili „na belo”, prijavljivali zaposlene na pun iznos plate jer bi imali mnogo manju muku u potrazi za crnim novcem – kaže naš sagovornik i dodaje:
– Uzmimo, na primer, firmu koja ima 20 zaposlenih i prosečna plata iznosi 50.000 dinara. Prostom računicom dolazimo do toga da firma mora da izdvoji milion dinara za plate zaposlenih. Na tih milion dinara, ta neka firma mora da plati još 650.000 dinara za porez i doprinose radnicima. To je veliki iznos. Zbog toga privatnici pribegavaju tome da radnike prijave na platu od 30.000 dinara, što znači da za plate daju 600.000 dinara i da na taj iznos plaćaju poreze i doprinose u iznosu od 375.000 dinara. Dakle, 300.000 dinara daju manje na poreze i doprinose radnika. To je prilično velika razlika i zato većina zaposlenih u privatnom sektoru nije prijavljena na pun iznos plate.
S druge strane, prema rečima našeg sagovornika, postoje vlasnici restorana i kafića koji smatraju da je potpuno normalno da ne plaćaju struju, ne prijavljuju radnike i ne brinu o sanitarnoj bezbednosti.
– Kada bi inspekcija rada napisala prijavu protiv jačih ugostiteljskih objekata u Beogradu, a pod tim pojmom podrazumevam one koji imaju lanac objekata ili su im vlasnici ugledni građani ovog društva, vlasnici tih restorana i kafića bi se odmah organizovali u neki sindikat i protestovali uz konstataciju kako država ima nešto protiv njih. Oni su navikli da je normalno da se ne pridržavaju normativa i uopšte ne shvataju da prave prekršaj – kaže ovaj Pančevac.
– Kod srpskog ugostitelja još važi zabluda da može da se obogati preko noći, tako što će eksploatisati radnike i ne plaćati dažbine. Taj period je odavno prošao. Ono što danas ugostiteljstvo može da ti donese je da se baviš nečim što voliš i da zaradiš pristojnu platu kao vlasnik.
Govoreći o nebuloznim zahtevima države, ovaj ugostitelj navodi primer ispitivanja radne atmosfere u lokalu.
– Inspekcija rada je tražila ispitivanje radne klime u kafeteriji čiji sam suvlasnik. Sve bi to bilo u redu da sami ti inspektori ne rade u kancelarijama bez dnevnog svetla i sistema za ventilaciju – kaže on.
Na pitanje da li je sa inspekcijom moguć dogovor u vidu davanja koverti, naš sagovornik kaže da njegovo iskustvo govori da su poreska i tržišna inspekcija apsolutno nepotkupljive i da se on, tokom svog radnog staža, nije susretao sa tim da mora da ih podmiti. Doduše, kaže da zna da je svojevremeno bila javna tajna da su sanitarni inspektori bili na platnim spiskovima svih jačih lokala u prestonici.
Kada poredi poreski sistem pre deset godina i sada, kaže da je isti dobrano narušen jačanjem naprednjaka na vlasti, ali da je SNS samo razvio sistem koji je izmislio prethodni demokratski režim.
– Kako bi izvlačili pare, demokrate su izmislile agencije za usluge savetovanja. Svaka agencija je mogla, do ostvarenih šest miliona dinara prihoda godišnje, da radi paušalno. Na taj način je agencija mogla da isisa te pare, a kada dođe do preko šest miliona dinara prihoda godišnje, ugasi firmu i otvori novu. U jednom trenutku su za to saznali svi, pa je, do pre godinu dana, bilo 800.000 takvih firmi u Beogradu – kaže naš sagovornik.
On smatra da je u Srbiji veći problem mentalitet od toga ko je na vlasti.
– Kod nas svi prvo kreću od svojih potreba. Radnici smatraju da treba da imaju tolike plate da mogu svake godine da putuju na Bali, a vlasnici ugostiteljskih objekata misle da treba da zarade toliko novca da svake druge godine mogu da kupe jedan stan. To je nerealno. Krajnje je vreme da zavlada zakon i da se poštuju red, rad i disciplina – zaključuje ovaj ugostitelj.
Tekst je napisan u okviru projekta „Trans(pare)ntnije – Javne finansije jesu naša stvar”, koji realizuje „Centar za obrazovanje i transparentnost” (CETRA) iz Pančeva, uz pomoć i saradnju organizacija „Krila nade” iz Bosne i Hercegovine, i organizacija „Fraktal” i CEKOR iz Srbije i uz podršku Evropske unije. Stavovi izneti u tekstu ne slažu se nužno sa stavovima partnera u realizaciji projekta.
