Kada borba za slobodu postane neprestana

Kako višemesečni građanski protesti protiv aktuelne vlasti izgledaju „iznutra”? O fragmentima atmosfere, organizacije, i o događajima tokom okupljanja na ulicama mesta širom Srbije, neposredno svedoči jedan od organizatora, redovni učesnik i povremeni redar, Pančevac Miša Sekulić

Miša Sekulić
Objavljeno 06.05.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Prvi protest u Beogradu pod nazivom „Stop krvavim košuljama” organizovan je 8. decembra 2018. godine i samo na tom protestu nisam učestvovao u organizaciji, ali sam ga nestrpljivo iščekivao. Već na sledećem protestu, 15. decembra, koji je nazvan „Jedan od pet miliona” učestvovao sam zajedno sa ostalim mladim osobama kao neko ko je zadužen za bezbednost i za rešavanje problema tokom protesta. Tokom decembra imali smo problema i provokacija na samoj šetnji od ekstremnih desničara koje je poslao Miša Vacić i koji su imali nameru da blokiraju proteste (pošto sam načuo da je tamo možda Vacić usput sam kupio flašicu vode da ne kuka kako nismo bili dobri domaćini). Na okupljanju 22. decembra bili smo živi zid između šetača i ekstremnih desničara, a kolona je prolazila skoro sat i po vremena, a nakon trečeg protesta pojavljuje mi se ideja za performans ispred „Politike”, RTS-a i Narodne skupštine. Poslednji protest u 2018. godini održan je 29. decembra i bio je jedan od masovnijih, što predstavlja sjajan način da se sa verom i nadom u promene završi godina.

Sa novom godinom dolaze i novi provokatori – marksisti koji se trude da predstave proteste kao svoje i da ugase proteste „Jedan od pet miliona” kao što su ugasili proteste „Protiv diktature” pre dve godine. Bilo je, po meni, bespotrebnog gurkanja sa njihove strane, pošto sam staloženo i mirnim tonom smirivao situaciju bez nasedanja na provokacije nekih marksista, njihov vođa Medenica mi se unosio u facu sa megafonom jer sam članove njegove organizacije uspešno smirivao i posle normalno debatovao o sistemu, objašnjavajući da sam na protestu pored svega ostalog i zbog cenzure i zbog toga što želim da se izborimo da svaki čovek ima pravo da javno iskaže svoje mišljenje, nebitno da li se slažem sa tim. U subotu, 26. januara nisam bio na protestu zbog prisustva na okruglom stolu u Novom Sadu sa predstavnicima zakonodavne i izvršne vlasti i tom prilikom sam se raspravljao sa narodnim poslanikom Mićinom i državnom sekretarkom MUP-a Bojanom Popović Ivković. Baš te subote je realizovana moja ideja o performansu koju su ostali organizatori i saborci detaljno razradili. Krajem januara krenuli smo da organizujemo protest u Pančevu za 1. februar, i od te nedelje moj život se uglavnom sveo na organizaciju protesta u Pančevu i Beogradu – tri sastanka i dva protesta nedeljno, ostatak nedelje provodim u realizaciji pripema za proteste, skoro svaki dan sam bio na relaciji Pančevo-Beograd, ali sam uživao u tome.

Prvi protest u Pančevu je prošao fenomenalno, bilo je oko 1500 ljudi što mi je dalo snage da radim još jačom parom. Drugi protest u Pančevu je prošao još bolje, a na trećem protetu je bilo najviše ljudi, preko 3000, i tada su prvi put reagovali botovi na terenu, gađali su nas jajima sa jednog prozora. U subotu, 9. februara sam organizovao protest ispred Pravnog fakulteta, a „Jedan od pet miliona” Pančevo je pozajmilo „šetalicu” na kojoj smo preko reči Pančevo zalepili potpis Studenti Pravnog fakulteta i time pokazali solidarnost sa ostalim saborcima. Na tom protestu je došlo pedesetak ljudi, i za razliku od ostalih kolega koji su ga organizovali, nisam bio razočaran jer sam upoznao hrabrost svojih kolega organizujući studentske proteste na Pravnom fakultetu 2014. godine. Iako sam bio na budžetu, solidarnost sa ostalim kolegama i ukidanje rokova su mi bili motivi da se upustim u bitku za cenu boda, za broj ispitnih rokova koje je tadašnji parlament sabotirao po usmenom nalogu dekana Sime Avramovića, koji je kasnije i javno podržao SNS. Nisam prisustvovao protestima 22. i 23. februara jer sam učestvovao u radu seminara „Dijalog sa BiH”, na kojem su učestvovali mladi iz Srbije i iz BiH-a. Tokom februara sam ponedeljkom i sredom prisustvovao sastancima za organizaciju protesta u Pančevu, a četvrtkom za proteste u Beogradu, a petkom i subotom sam bio jedan od pet miliona na samim protestima.

Događaji iz marta i aprila

Raspored za mart mi je bio sličan februarskom samo što sam još spremao govore: 9. marta sam bio jedini govornik u Sremskoj Mitrovici, u gradu koji priprada „feudu” ministra poljoprivrede Nedimovića. U tom govoru sam napravio poređenje između ovaca koje laju na mitinzima i mrava na čiji račun ovce žive. Sledeće subote, 16. marta demonstranti su ušli u RTS, sutradan, u nedelju, 17. marta, protest je bio održan ispred Predsedništva. Tog dana nisam znao šta mogu da očekujem od Prvorođenog, ali me to nije sprečilo da budem u prvim redovima, odmah ispred kordona. U našem gradu sam govorio 22. marta i to je jedini put do sada da sam imao tremu na protestima, jer je ipak u pitanju moj grad, nisam ni slutio da će na kraju govora ljudi krenuti da skandiraju moje ime. Posle govora prefarbali smo one viseće reklame „Brže, jače, bolje” za predsedničke izbore 2017. godine, koje su onda na bandere okačili naprednjaci, a trebalo je da ti baneri budu skinuti sa bandera mesec dana nakon predsedničkih izbora. Nakon par dana dobio sam poziv iz lokalne organizacije „Jedan od pet miliona” Smederevska Palanka da budem govornik na njihovom protestu 30. marta, što sam sa zadovoljstvom prihvatio, a upravo taj govor će biti razlog napada koji će se desiti u aprilu…

Na protestu 3. aprila u Senti bio sam jedan od govornika, a pošto se u tom gradu Mađari većinsko stanovništvo, zbog poštovanja prema toj nacionalnoj zajednici prvu i poslednju rečenicu sam osim na srpskom izgovorio i na mađarskom jeziku. Prelepa slika kako se vijore i srpska i mađarska zastava jedna pored druge u borbi za slobodu. Već sutradan, 4. aprila, ispred Skupštine grada Beograda se odvijao onaj Vesićev cirkus kada su žene, tj. članice SNS-a, građane i poslanike koji su želeli da uđu u zgradu gurale sa stepeništa, s namerom da isprovociraju sukob, a pošto nisu bile uspešne u tome, same su padale u nesvest, glumeći žrtve, i tražile intervenciju Hitne pomoći, koja je učestvovala u izvođenju te predstave po Vesićevom scenariju. U petak, 5. aprila tokom protesta u Pančevu oet su huligani provocirali, ponovo su gađali jajima, ali su u ulici Generala Aračića gađali sredinu kolone protestanata sa terase na prvom spratu STAKLENOM PEPELJAROM, i taj napad je prijavljen policiji. Sledeće nedelje kreću aktivno pripreme za veliki miting 13. aprila, od sastanaka do realizacije zadataka o kojima smo se dogovorili na tim sastancima. Noć između petka, 12. aprila i subote, 13. aprila dok sam lepio plakate na stubove kod Gradske uprave, predviđene za tu namenu, napao me je odbornik SNS-a Ivan Tešić. Kada me je prepoznao skinuo je kapuljaču, približio mi se i pitao „da li znaš koga prozivaš po Smederevskoj Palanci i kakvih posledica može to da ima? Kada sam rekao da cu da zovem policiju pocepao je jedan plakat, onda je video Dejana Simeunovića Simketa i otišao je sa njim. Pozvao sam policiju i čekao sam je kod stubova, nakon petnaestak minuta umesto policije dolazi grupa od 20-30 krupno građenih momaka. Ja sam sa svojim saborcima krenuo ka kafiću da se sklonimo, međutim ta grupa je krenula da nas prati, i u tom trenutku sam osetio strah da se Tešićeve, odnosno pretnje SNS-a ne ostvare, ali strah koji sam osetio u tom trenutku dao mi je još veću snagu da se borim da niko više ne oseti strah od batinaša. Što više oni prete i napadaju, to više dobijam snage i energije da im ne dozvolim da vladaju strahom i da dočekamo dan da odgovaraju za svako krivično delo koje su počinili.

Na do sada najmasovnijem protestu, održanom 13. aprila u centru Beograda imao sam razna zaduženja – od toga da koordiniram sve „šetalice” tokom šetnje do bezbednosnih zadataka. Dane nakon 13. proveo sam u pripremi za protest na koji je odbornik Žarko Jelisavčić pozvao sugrađane da dođu u petak, 19. aprila ispred Autobuske stanice ATP-a, jer je ovo javno preduzeće 13. aprila potvrdio da je, zapravo, bolje da se zove Antipančevački Transport Putnika. Tada nas je jedan policijski oficir provocirao zahtevajući da sklonimo kola s ozvučenjem iako smo napisali u prijavi da će na platou pored pešaka biti parkirana vozila i uprkos tome što se pored naših kola nalazio još jedan automobil koji tom policajcu nije smetao. Nakon Žarkovog govora ušli smo u zgradu autobuske stanice da bismo simbolično predali krivičnu prijavu namenjenu direktoru ovog Preduzeća, pošto smo tu istu prijavu poslali poštom tog jutra.

Do pobede!

Ovi protesti daju rezultate u nestajanju straha od SNS-a i u ujedinjenju građana koji se bore za slobodu. Naprednjaci osećaju svoju slabost, pa su zbog te nemoći i posezali za nasiljem nad organizatorima protesta. Osim toga, organizatori protesta dali su i nekoliko konkretnih rešenja za aktuelne probleme. Istina je da naprednjaci žele da svaki borac za slobodu napusti našu državu kao što su je mnogi naši prijatelji, članovi porodica, sugrađani, već napustili i istina je da SNS čini sve što je u njihovoj moći da se oni u svoju domovinu ne vrate. Mogu da odem u inostranstvo na veoma kratak period kako bih naučio iz njihovih kultura i to znanje primenjivao u Srbiji! To je moja država, Pančevo je moj grad i niko ne može da me otera odavde ma koliko mi pretili i ugrožavali sigurnost! Vidimo se na sledećim protestima, nema povlačenja, nema predaje! Do pobede!

Ostavi komentar

  • (not be published)