Polako prelazimo crvene linije dobra i zla

Polako prelazimo crvene linije dobra i zla – zaključak je do kog su došli Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu i autor romana „Deca zla” i okupljeni građani na promociji ovog književnog dela održanoj 17. oktobra 2019. u klubu „Kupe” u Pančevu, a u organizaciji Građanske akcije Pančevo. U razgovoru, koji su moderirali Nenad Živković i Konstantin Ilijević, sudija Majić je skoro dva sata pričao o svom romanu i različim dimenzijama društvene svakodnevice.

Iako nije pisac po profesiji, Miodrag Majić je vrlo dobar primer pojedinca koji želi čitateljima prvenstveno da predstavi triler kao žanr koji je nekako utihnuo kod nas, pa sve više posežemo za stranim autorima. Majić atraktivno, kroz dozu trilera, govori o sudsksoj praksi, pravosuđu uopšte, o kojem ljudi gotovo da ništa ne znaju. Majić je naveo da ovo nije pravni dokument, budući da delo nije opterećeno sudskom terminologijom, već beletristrički pisana knjiga koja kroz, krimi priču, približava pravnu scenu „običnom narodu”. Najveću pažnju privukla je paralela sa današnjicom u Srbiji, koja je u nekom trenutku u prošlosti totalno promašila smer, ali kao da ni danas ne možemo da se vratimo na pravu stazu, naveo je Majić.

U središtu romana „Deca zla” nalazi se pitanje kako pronaći krivca u svetu u kom je istina izobličena, a prošlost junaka utkana u njihovu sadašnjost neraskidivim nitima zla? Nikola Bobić, beogradski advokat, pokušaće da pronađe odgovor na to pitanje, i ne sluteći da će ga odgovor zauvek promeniti. Ova priča tiče se svih nas, jer čak i u društvenom sistemu duboko ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje. Knjiga govori o sudbinama ljudi koji ostaju nakon što neki drugi odu.

Roman je nastao tako što je autor, pišući svoj blog o pravu, zapazio da ljudi zapravo imaju ozbiljnu potrebu da saznaju šta se dešava u našem pravosuđu. Odlučio je da kroz fikciju priča o našem sistemu, našim policajcima, sudijama, našim sudbinama i tako glasno progovorio o pritiscima, poslušništvu i korupciji, kao o jednom trulom odnosu.

– Kako autor navodi, veoma je lako manipulisati narodom koji ništa ne zna. Kod nas građani apsolutno ništa ne znaju o pravosuđu. Evo, da pitate nekog građanina o podeli vlasti, on ne bi znao da vam je navede. Takođe, da pitate i nekog sudiju: Da li znaš da si ti vlast? On pojma nema. Razloga za to je mnogo, i to je veoma opasno, jer se takvom narodu može servirati bilo šta – istakao je ovaj sudija.

Vodeći se pitanjima prisutnih, Majić je zaključio da se isti mehanizmi povlačenja osete u svakoj sferi društva. Postoji strah ljudi, oni se sami zaustave pre nego što ih drugi zaustave, radi nekih „viših” ciljeva. Neki su delo videli kao kritiku vlasti, ali autor ističe da daleko više kritikuje sudsku vlast, jer se prvo čini nešto u svom okruženju, pa tek onda u ostatku društva.

– Podvijanje repa je ozbiljan problem i umesto da se stide oni koji bi trebalo, stide se oni koji su sa njima u okruženju, zarad pozicije, određenih privilegija ili jednostavno zbog toga što ne žele da se suoče sa posledicama ukoliko bi se suprotstavili – ocenio je autor romana „Deca zla” i dodao:

– Kao sudija sam usamljen zato što ljudi ne žele da ih tabloidi provlače kroz naslovnice, žele da se mirno i tiho provuku kroz ovaj život. Vole da budu nevidljivi. Vlast je vrlo domišljata kada želi da vam ne bude lepo u životu i kada namerava da vam napravi pakao od života.

Svaka branša nailazi na moralni kamen spoticanja. Profesori, doktori, pisci, pa tako i sudije.

– Moj sud odavno ne zna šta sa mnom da radi – tvrdi Majić.

Pritisak je veliki i lagano ostaju pojedinci kojih bolje da nema, jer su permanentno predstavljeni kao loši ljudi.

Problemi u društvu potiču iz prošlosti, pregled od raspada SFRJ do poodmakle sudijske karijere, Majić vidi kao nešto prošlo što je uvek lepše, nego ono što jeste danas. Nekada jeste bilo organizovanije, bilo je zrelije pravosuđe. Bilo bi nenormalno da pravosuđe fenomenalno funkconiše, dok sve ostalo propada. Posebno danas, kada i društvo propada – kaže sudija Apelacionog suda i dodaje:

– Urušavanje društvene zajednice traje dugo. Kako nema brzog pada, nema ni brzog uspona. Uzroci su različiti: nemaština, ratovi, gubici. Takođe, vaspitanje je veoma važno, jer to što viđam je zastrašujuće. Slušaju se kompozicije u kojima se opevavaju, veličaju narko-dileri, nastavnici puštaju to kao mejnstrim i sve se to predstavlja kao normalno. Što je znak da je svaki segment društva zatrovan.

Za ovog sudiju, gubljenje osećaja razlikovanja dobra i zla je veliki problem.

– Moć podvlačenja linija iza kojih se ne ide je neophodna. Ako izgubimo crvene linije, onda je sve dozvoljeno. Okrećemo glavu kada se kradu trudnice u prevozu, kada nekog maltretiraju na ulici. Vlada potpuna moralna anarhija. Preživljava se na razne načine. Pristaje se na autocenzuru, potpisuju se partijske knjižice, sakriva se po ćoškovima – ističe on navodeći šta sve dovodi do urušavanja sistema.

O harangi koja je vođena protiv njega nakon oslobađajuće presude obljube maloletnice, Miodrag Majić rekao je samo da se nadao još nekom „napadu” kako bi se pričalo o temi, o uslovima života u kojima žive pojedine etičke zajednice, načinu njihove integracije u društvu, ali naravno da se niko time nije bavio. To je bio jednokratni, limitiran napad, obično skupljanje poena.

O nekim od glavnih likova, autor iznosi određene činjenice u kojima su se mnogi prepoznali. Lik Nikole Bobića, renomiranog beogradskog advokata oblikovao je i duhovno, sa puno unutrašnjih problema. Navodi da likovi nikada ne mogu biti jednodimenzionali, dobri ili loši. Kao i kod većine ljudi, postoje dve strane ličnosti. Majić otkriva da je lik neobičnog neuropsihijatra Papića, zapravo omaž jednom od naših najcenjenijih neuropsihijatara, Veselinu Vesku Saviću, sa kojim je vodio „najčudovišnije razgovore do dana današnjeg” i koji je ostavio izuzetan uticaj na njega u mladosti.
Na pitanje kako pravosuđe može da se popravi, Majić kaže:

Miodrag Majić doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Predsednik je Upravnog odbora i jedan od osnivača Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu, gde otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu.

– Prvi korak za ozdravljenje pravosuđa jeste da svi oni pošteni ljudi koji rade u pravosuđu prestanu ujutru da piju kafu sa ovim kriminalcima.

A šta je rešenje za ozdravljenje nacije?

– Rešenje je da se obustavi „kultura ćutanja”, po bilo koju cenu. Progovoriti o onome što ne valja. Ne dozvoliti „potrebne” poslušnike sistemu. Mladi treba da se osmele da misle, govore i rade šta osećaju, ono što je prirodno. Nije prirodno da ćutite – izričit je Majić.

Autor je otkrio okupljenima da su u toku pregovori o seriji koja će se snimiti prema romanu „Deca zla”, kao i da mogu očekivati nastavak romana.