O gradskim prostorima uništenim rekonstrukcijama

Kako je centar Pančeva razoren u mirnom dobu, idejnim rešenjima i projektnom dokumentacijom? I zašto smo to mi, Pančevci, dozvolili, kao da imamo još jedno Pančevo?

Objavljeno 01.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Kada bi glavni junak hita „Znaš li devojku?“ benda „Du Du A“, iz 1983, koračao ulicama Pančeva pevušeći tekst pesme u kojoj je glavni junak („Šetam se ja tako našim ovim gradom, ovim našim lepim gra-gradom…“), šta bi, tražeći Kaju, zapazio? Prvo bi neizbežno primetio ozbiljne destrukcije harmonije prostora i grubo nesaglasje gabarita i stilskih obeležja objekata podignutih u centru grada sa okolnim fasadama koje izgledaju „kao u literaturi iz habzburških dana”, o čemu je, nekako u isto vreme kad i „Du Du A” pevalo „Atomsko sklonište”. Redakcija sajta Pančevo Si Ti će svoje čitaoce serijom tekstova povesti u virtuelnu šetnju kroz nekoliko glavnih gradskih zona, nekada ili još uvek omiljenih stecišta sugrađana, kroz mesta ukrštanja naših svakidašnjih dnevnih i noćnih poslova, kako bismo videli koliko su teške ožiljke i duboke tragove na licu grada tokom poslednjih desetak godina ostavile neodgovorne odluke očigledno nestručnih ili bar neadekvatno instruiranih arhitekata i urbanista, ali i njihovih političkih patrona.

Foto: Jasna Cizler

Odgovor na pitanje šta mi, kao Pančevci, zapravo hoćemo sa našim gradom – što znači i sa našim identitetom – moraće da daju dolazeći naraštaji, nama je sada ta odgonetka maglovita ili je posmatramo isuviše lukrativno. Skoro tridesetogodišnje materijalno osiromašivanje, praćemo i podsticano siromašenjem duha – ili obrnuto, jer šta je čemu uzrok, a šta čemu posledica, kad su to simultani, sinhroni i simbiotički procesi – ostavilo je dramatične i traumatične posledice ne samo na kvalitet života sadašnjih generacija, nego i na viševekovni sediment materijalne i nematerijalne baštine koji neku ljudsku naseobinu čini gradom. Najgore će se tek desiti, ako dođemo u fazu u kojoj nam gradski simboli ne budu više bili sveti, i, ako odemo korak dalje, pa neko moćan i uticajan, neko ko donosi odluke, shvati da na tim svetim simbolima može utržiti neki milion nekih para. U finalu, za neko vreme, samo malo karikirajući, bude nam servirano, a mi, narod, prihvatimo, da AVIV 2 bude podignut u Gradskom parku, a Karbamid 3 u Narodnoj bašti, uz saglasnost svih gradskih struktura i široku i masovnu podršku naroda, ako bude bila potrebna…

Narušavanje u naletima

Fizičko – a to znači i simboličko – uništavanje centra Pančeva odvijalo se u nekoliko naleta i njih je predvodilo nekoliko generacija gradskih arhitekata i urbanista od sredine pedesetih godina prošlog veka naovamo, do današnjih dana, a sve u skladu sa važećim političkim, ideološkim ili, u novije vreme, od kada smo ponovo otkrili kapitalizam, paradigmama profita. Tema zaslužuje mnogo obimnije istraživanje, ali zadržimo se samo na nekoliko najnovijih i zbog svojih izuzetno loših karakteristika, veoma upadljivih slučajeva razaranja urbanog tkiva našeg grada. Tokom ove šetnje nećemo se baviti time ko je personalno, kao autor očajnih idejnih rešenja i projekata, upropastio koji gradski prostor, da li su tenderi mogli da budu drugačije koncipirani, da li su ti radovi preplaćeni, niti ćemo razmatrati koja su preduzeća dobijala ugovore, tim pre što su to često bili konzorcijumi izvođača, podizvođača i jednokratno angažovanih firmi. Namera ove serije tekstova jeste, pre svega, da skrene pažnju na pojave i događaje koje ni stručna ni najšira javnost nisu ozbiljno promišljali, niti javno komentarisali u vreme u kome su bili aktuelni i kada se još nešto moglo promeniti. Ovako, moramo da čekamo narednu rekonstrukciju, za ko-zna-koliko decenija ili (?!) vekova, da bi se tim prostorima, možda, ukoliko u sledećim izvlačenjima postava donosioca odluka naši potomci budu imali više sreće, vratila kakva-takva emotivnost

Organizovan dendrocid

Pođimo od osnovnih i krajičkom laičkog oka vidljivih nedostataka: ono što je zajedničko za skoro sve ulice koje su u ovom periodu rekonstruisane sredstvima Direkcije za izgradnju i uređenja Pančeva, dakle javnim novcem, našim, nas građana. (Karađorđeva, Petra Preradovića, Zmaj Jovina, Maksima Gorkog, Dositeja Obradovića, Žarka Fogaraša…) jeste da nemaju obeležene biciklističke staze, jer ova trajektorija nije ni projektovana. Prosto je neverovatno da ucrtavanje i asfaltiranje staza za dvotočkaše nije usvojeno kao standard u gradu koji pruža idealne uslove za razvoj biciklizma – ravan je na sve četiri strane sveta. Izuzetak je deo Ulice braće Jovanović, od raskrsnice sa Svetog Save do Koteža i Ulica Lava Tolstoja od pijace do Tesle, u kojima staze postoje odranije.

Ulica Lava Tolstoja pre i posle rekonstrukcije

U Lava Tolstoja je, međutim, počinjena druga vrsta zločina – organizovan dendrocid. Prema projektu trebalo je da bude posečeno 240 stabala, ali tadašnji direktor JKP „Zelenilo” Dragan Katuca nije potpisao saglasnost za izvođenje ovih radova (videti ovde od 1:02 do 1:51), pa je početkom juna 2013. godine uklonjeno 40, navodno bolesnih i neplanski sađenih stabala koja su ometala kretanje teških građevinskih mašina na gradilištu, predviđenih planom kretanja tih mašina (kao da je tako nešto postojalo!). Tu stižemo do druge zajedničke karakteristike – povećavanja broja parking mesta, dalje betoniranje površina, dugačkih i po par stotina metara, u ovom slučaju s opravdanjem da bi to rasterilo parkinge oko pijace, ali i povećalo prihode JKP „Higijena” (videti ovde). Pri tome, u svim tim ulicama raspored parking-mesta je izveden krajnje nevešto – mesto, pa drvo, pa tri mesta, pa drvo, pa dva mesta, pa drvo, pa četiri mesta, pa drvo, pa dva mesta, pa drvo, dakle nisu sečena odrasla i debela stabla, ali nije predviđen ni prostor za sadnju novih, jer bi se time smanjio broj parking mesta (i prihod JKP „Higijena”), pa sada sve rekonstruisane ulice liče na krezubu vilicu. Takav murdarluk se u socijalizmu nije mogao desiti – kada su sredinom osamdesetih godina prošlog veka popravljane ulice Petra Drapšina i Dimitrija Tucovića, bili su posečeni oni divni jablanovi, ali je između svaka dva parking- mesta posađeno jedno stablo, što se i danas može lako uočiti…

Treća zajednička osobina je ta što taj uniformni, jednodimenzionalni, jeftini dizajn, taj nakaradan izbor tipskog mobilijara i betonske galanterije uništava autentičnu fizionomiju Pančeva i prepoznatljive elemente gradske strukture. Ako neko može da proda, tačnije rečeno uvali, one kljove od svetiljki koje totalno narušavaju atmosferu starog gradskog jezgra, da uz to proglasi da tako dizajnirane bandere baš odgovaraju okolini, a mi u to poverujemo, onda nešto ozbiljno nije u redu ne sa njima, tim uvaljivačima, nego sa nama, kojima je uvaljeno… Pa ako je još po, recimo, četiri puta većoj ceni, eto postmodernog liberalnog korporativizma u razmeri jedan kroz jedan…

Naposletku, izostala je javna reakcija arhitekata i urbanista, njihova evaluacija i ocena održivosti predloženih projekata i validnosti dokumentacije, kao da ih se ne tiče, kao da nije predmet njihove profesije, kao da nije reč o njihovom gradu. Umesto jasnog stava, treštala je zaglušujuća tišina…

(U narednom nastavku: Ulica Mite Topalovića, plato ispred Robne kuće i Ulica Zmaj Jovina)

2 Comments to: O gradskim prostorima uništenim rekonstrukcijama

  1. Zoran

    jun 3rd, 2017

    Šta to beše AUPA?

    Odgovori
    • Stanislav Živkov

      jun 30th, 2017

      AUPA ili bolje rečeno AGLUPA je bio najidealniji način da se promovišu srećom uglavnom neizvedeni ili neizvodivi sumanuti projekti eminentnih pančevačkih arhitetaka: napr uređenje buvljaka na Trgu Slobode, granja tunela preko obilaznice, staklena piramida i stakleni toranj u centru grada itd.

      Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)