O 5. oktobru i saradnji sa okupatorom

Današnji 6. oktobar je osamnaesti 6. oktobar u kome 6. oktobar, zapravo, nismo dočekali, što je fraza bezbroj puta izrečena i još uvek neofucana

Nenad Živković
Objavljeno 06.10.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Juče se navršilo 17 godina od kako su stotine hiljada građana na ulicama gradova i sela širom zemlje Srbije fizički izborile pravo koje je tadašnji diktator Slobodan Milošević pokušao da im ospori: da slobodno biraju a da im glas ne bude ukraden; i da poraženi mora da ustupi mesto pobedniku, jer je to jedno od osnovnih pravila koje neki politički sistem definiše kao demokratski. Danas se navršavaju 73 godine kako su jedinice Crvene armije, a za njima i partizanski odredi Jugoslavije, ušli pod oružjem u Pančevo i posle kraćih borbi ga oslobodili od troipogodišnje nacističke okupacije. Gde je naš grad u toj relaciji – između demokratije i fašizma – danas?

Od leta 2012. godine slobodni vojni komunitet Pančevo, sveta banatska zemlja, naša napaćena regionalna zajednica Vojvodina i vascela zemaljska Srbija, ne računajući kolevku i srce, koje je pod jurisdikcijom Rezolucije 1244, dakle pod međunarodnim protektoratom, nalaze se u stanju neproglašene, ali zbog te neproglašenosti ništa manje okrutne unutrašnje okupacije. Samookupacija nije zavedena delovanjem neke strane zemlje, vojne sile, obaveštajne agencije – bila bi to protivrečnost u pojmovima – ili kao željeni ishod detaljno planirane i časovničarski precizno izvedene svetske antisrpske jevrejsko-masonsko-papinsko-kominternovske zavere; ne, samookupacija je nastupila na osnovu izražene volje glasača na tada još slobodnim, tajnim i demokratskim izborima, proteklim u fer i korektnoj atmosferi, na kojima se kandidovalo više listi političkih stranaka i grupa građana. Za tada novopristigle okupatore, oličene u bratiji koja je sebe nazvala Srpska napredna stranka, pa se u javnosti ponaša i spolja liči na političku stranku, a u stvari je interesna grupa, glasali su tom prilikom svi povampireni i nikad lustrirani radikali, ali i mnogi demokratskim vrednostima posvećeni građani – čime su se, zapravo, izjasnili protiv bezbrojnog sleda grešaka koje su počinili eksponenti Demokratske stranke u upravljanju zajednicama – od lokalnih do Republike – i time za duže vreme kompromitovali vrednosti, za koje su se, kao, zalagali. Paradoks čini još većim činjenica da su se na vlast, praktično, presvučeni u građansko odelo i naparfimisani evropskim toaletnim vodicama, vratili isti oni akteri političkog života Srbije koji imaju i te kako veliku odgovornost u događajima koji su krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina 20. veka, praktično, u bespotrebnom ratu bespotrebno uništili Jugoslaviju i o istom trošku teško razorili Srbiju, u svim značenjima te reči.

Među svim tim podržavaocima naprednih radikala najmanje je, zapravo, „vernika” ili, još strastvenije, „pravovernika”; jer u šta, zapravo, posvećenici da veruju, kad ta družina nema ne konzistentnu, nego nema nikakvu ideologiju? Koji je politički kredo tzv. SNS-a kada pragmatično i populistički pokriva dijapazon političkih ideja od leve socijalne demagogije do krajnje desnog mlataranja nacionalizmom? Ima tu nešto lakovernog, neupućenog, neobaveštenog i priprostog sveta, koji na tom nivou direktnih populističkih poruka saživljava sa likom koga i onako najčešće viđa i sluša u medijima; ljudi sa nedostatkom samopoštovanja i samopouzdanja vole da imaju vođu. Ima tu i nešto pokondirenih likova, ovih koji su preko noći pomislili da su sa margine stupili u elitu, pa se ponašaju kao da su uhvatili boga oca za šta se već sve bog otac hvata. Dobar deo podržavaoca savremenog srpskog „naprednjaštva” su organizovani članovi, koji su pristupanje ovoj „partiji” doživeli kao priliku da nađu posao, napreduju u službi, naprave karijeru ili se okoriste na neki od nenabrojanih načina. Ima tu i nešto ucenjenih, koji duguju neku uslugu nekom od kapoa ili im se buter topi na glavi. Ubedljivo najtanji, ali i najmoćniji sloj čine najviše pozicionirani članovi klana, oni na vrhu piramide, predvodnici kartela, stvarni nosioci političke moći i stvarni korisnici dobiti od raznih biznisa.

Na tim osnovama, u skladu sa pozicijom na ovoj lestvici, treba praviti oštru i jasnu razliku između odgovornosti predvodnika i pratilaca, između onih koji krajnje namerno i svesno uništavaju svaku zdravu energiju i drže društvo u neobjavljenom ratnom stanju, i neukih i nemuštih pomagača, koji često i ne znaju šta rade, što ne može biti opravdanje, obrazloženje i objašnjenje za njihov doprinos stabilnosti okupacije. Jer: prve kojima se ne dokaže ogrešenje o zakone, čeka najmanje lustracija, kao pedagoška mera i poruka ostalima da više niko ne sme da, ako bude na vlasti, ovako zlotvorski mrcvari sopstvene građane, čini im svakodnevni život užasnim i na sitne komade tranžira budućnost sopstvene dece; kada pravosuđe u ovoj zemlji konačno počne da funkcioniše mimo volje dnevne politike i politikantskih interesa, biće posla i za taj segment pravne države. Druge čeka dugotrajan i mukotrpan, ali neizbežan proces građanskog vaspitanja i učenja empatiji; izjave tipa „nisam ništa znao”, „nisam bio svestan”, i, metaforički, „samo sam šišao zatvorenike”, „samo sam vadio zlatne zube zatvorenicima”, „samo sam puštao vodu zatvorenicima”, „samo sam stražario”, „samo sam izvršavao naređenja nadređenih”, samo ovo, samo ono, neće biti vredna uzimanja u obzir u bilo kakvom javnom diskursu. Svi vi koji sada olako i lakomo podržavate te gušitelje života, a da zapravo i ne znate zašto to radite, povedite računa o svom političkom aktivizmu pre no što uradite nešto zbog čega ćete se u srazmerno bliskoj budućnosti kajati i sramiti – od toga da kukate, kamčite, molite i preklinjete sve poznanike i prijatelje da obećaju siguran glas SNS-u, preko toga da se blamirate obijajući pragove stanova i kuća nepoznatih ljudi do, daleko bilo, uplaćivanja svojih, je l’ da, 40.000 dinara na račun stranke političara koji je svojevremeno „menjao” sto muslimanskih glava za jednu srpsku.

Isto tako metaforički, uz sav rizik da TV-Mića ili neki od srodnih naprednoidnih režimskih medija tipa evrsac.rs ili juznibanat.rs u ovim rečenicama vide poziv na oružanu pobunu i pokušaj narušavanja ustavnog poretka, dakle krajnje metaforički, građani posvećeni vrednostima građanskog društva i demokratije kao jedinog načina na koji se ovo provizorno životarenje može okončati, uzeli su „lično naoružanje”, „otišli u šumu” i tamo formirali „partizanske jedinice”. Čeka nas nekoliko godina – opet metaforički, u realnom vremenu to je predugo – različitih formi institucionalne i vaninstitucionalne i u svakom slučaju nenasilne borbe protiv uzurpatora slobode, čeka nas mukotrpan, posvećen i istrajan rad na stvaranju atmosfere u kojoj će ponovo doći do promena; onda će se „oslobodioci” na „belim konjima” vratiti sa „slobodne teritorije” u institucije i početi da prave od ove zemlje pristojno mesto za prijatan život.

I prošli put prvi preduslov za – ispostavilo se kasnije iluzorno i uzaludno, nažalost, jer je razoreno u krvi – stvaranje takvog mesta bila je potpuna pobeda nad fašizmom i bezuslovna predaja tih mračnjaka, psihopata i zlikovaca združenim savezničkim snagama. Onog 6. oktobra Pančevci su iskreno slavili tu pobedu, današnji 6. oktobar je osamnaesti 6. oktobar u kome 6. oktobar, zapravo, nismo dočekali, što je fraza bezbroj puta izrečena i još uvek neofucana. Pa sad, što bi rekli u „Peščaniku”, „Ako vam je dobro, onda ništa”.

Ostavi komentar

  • (not be published)